Kada Vranjska reka iznenada postane gotovo crna, neko je prethodno u nju ispustio otpadne vode. Ko je odgovoran, zašto to niko ne saopštava i kako je moguće da se isti scenario ponavlja godinama?
Jedna od dve pritoke Južne Morave koje prolaze kroz grad bila je poslednjih godina toliko puta zagađena i obojena, da se slobodno može preimenovati u „Modra“ ili „Crna“ reka. Institucije ne žele da fenomen objasne i upere prstom u odgovornu fabriku koja u kanalizaciju i reku ispušta opasne otpadne vode. Iz postrojenja za prečišćavanje (PPOV Vranje) stalno opominju „jednu firmu“.
Posetili smo postrojenje početkom marta. Tamo smo razgovarali sa Miljanom Stevanović, šeficom laboratorije. Kako je objasnila, otpadne vode iz Vranja kanalizacionom mrežom do postrojenja za prečišćavanje u Ćukovcu stižu preko tri kolektora, gde prolaze kroz mehanički predtretman.
Uklanja se najpre krupan i kabast otpad, nakon čega se izdvajaju pesak i masnoća, a onda se taloži primarni mulj. Otpadna voda odlazi u bazen gde prolazi kroz biološki tretman, pomoću mikroorganizama i bakterija koje razgrađuju zagađujuće materije. Nakon tog procesa, u Južnu Moravu ispušta se prečišćena voda, kaže naša sagovornica.
Svaki incident se ovde primeti. „Jedna firma“ je zbog ispuštanja otpadnih tečnosti nakon ispiranja mašina poremetila vrednosti koje laboratorija beleži.
„Rečeno im je da obrate pažnju na predtretman, jer su svi zakonom obavezni da, ukoliko imaju otpadnu vodu sa visokim sadržajem određenih parametara, moraju da dovedu njen kvalitet do određenih granica i samo kao takvu smeju da je ispuste u kanalizacionu mrežu“, kaže Stevanović.
Nakon detaljnog objašnjavanja čitavog procesa, naša sagovornica zaključuje da postrojenje može primiti i pročistiti mnogo veću količinu otpadnih voda od one koju trenutno prerađuje, s obzirom na to da je projektovani kapacitet 19.500 kubika.
Trenutno radi na oko 30 odsto ukupnog kapaciteta, što daje mogućnost za širenje industrije i grada u pogledu broja stanovnika.
„Vranje i nema sada neku tešku industriju. Možda je tu, recimo, Jumko – fabrika za proizvodnju tekstila. Možda je ona naj… bi ugrozila naše postrojenje, ali za sada i oni ispunjavaju sve kriterijume“, komentariše Stevanović.
Od naše posete postrojenju i obilaska Vranjske reke do novog incidenta prošlo je manje od nedelju dana.
U četvrtak, 12. marta, niz korito Vranjske reke kod industrijske zone tekla je tamno plava voda, prošarana crnim nijansama. Tada smo se obratili fabrikama u blizini, da bi nam rekli kako tretiraju otpadne vode pre nego što ih ispuste u kanalizaciju ili prirodne vodotokove, kakvu tehnologiju koriste i kako prate kvalitet i rešavaju moguće incidente.
Odgovor do danas nije stigao.
Dva meseca od ovog incidenta, u sredu, 13. maja, zabeležili smo novo bojenje Vranjske reke. Ovog puta, voda je bila potpuno crna.
Zbog toga smo istog dana Sektoru za upravljanje otpadom, otpadnim vodama i uspostavljanje cirkularne ekonomije, Sektoru za nadzor i preventivno delovanje u životnoj sredini i Službi za komunikaciju i saradnju sa medijima Ministarstva zaštite životne sredine dostavili fotografije i snimke sa terena. Pitali smo ih da li su nadležne inspekcije obaveštene o ovom slučaju i da li je izvršen izlazak na teren, da li je uzorkovana voda iz reke i da li postoje prvi rezultati analiza, da li je utvrđen izvor zagađenja i ispuštanja otpadnih voda i da li su preduzete neke mere.
Povratne informacije nije bilo. Javnost nije dobila nijednu zvaničnu informaciju o tome šta se dogodilo, ko je odgovoran i da li je neko snosio posledice.
Milioni evra uzaludni bez stroge kontrole zagađivača
Postrojenje u Vranju može da tretira otpadne vode koje u njega dospeju kroz kanalizacioni sistem, ali ne može da kontroliše ispuštanja direktno u vodotok niti da zameni inspekcijski nadzor nad privrednim subjektima.
U Srbiji je svega 15 odsto stanovništva povezano sa sistemom za prečišćavanje voda, dok se prečišćava manje od 20 odsto svih otpadnih voda. Sve ostalo završava u rekama i ozbiljno ih zagađuje.
Planirano i dogovoreno još u vreme socijalista, a uz finansijsku podršku KfW – Nemačke razvojne banke izgrađeno u vreme aktuelne vlasti, ovo postrojenje uvrstilo je Vranje u primer dobre prakse i predstavlja jedan od najbitnijih kapitalnih projekata u gradu.
Direktor kancelarije KfW u Beogradu Karsten Sandhop za Slobodnu reč navodi da je izgradnja postrojenja koštala 11,6 miliona evra (11.659.799,20), dok je dodatnih 4,4 miliona evra (4.429.393,67) uloženo u kanalizacionu mrežu i vozilo za čišćenje.
Govoreći o realizaciji projekаta, Sandhop kaže da nije prošlo bez izazova, od sređivanja dokumentacije i imovinsko-pravnih odnosa, preko ograničenih kapaciteta za realizaciju na lokalnom nivou ovako kompleksne investicije, do niskih tarifa koje ne pokrivaju operativne troškove.
Dodaje da sama izgradnja postrojenja nije dovoljna i da bitnu ulogu imaju lokalna samouprava i njeno komunalno preduzeće koje upravlja njime i održava ga. U ovom slučaju, to je vranjski „Vodovod“.
„Tehnički i finansijski kapaciteti opština i njihovih lokalnih komunalnih preduzeća za upravljanje i održavanje infrastrukture moraju da se ojačaju. Važno je podići svest o značaju tretmana otpadnih voda i uvesti tarife koje pokrivaju troškove“, kaže Sandhop.
Četvrtina iznosa računa za vodu i kanalizaciju koji Vranjanci plaćaju „Vodovodu“ odlazi na stavku „Prečišćavanje otpadnih voda“. Naplaćuje se 38,29 dinara po metru kubnom.
Međutim, sav uloženi novac i trud uzaludan je bez stroge kontrole inspekcija nad zagađivačima koji ispuštaju otpadne vode u opštu kanalizaciju.
Kršenje propisa van radnog vremena
Prema rečima Strahinje Macića iz organizacije Polekol (Pravo na vodu), iskustva su pokazala da kršenja ima najčešće u vreme vikenda, kada inspekcije ne rade, te se u kanalizaciju izlivaju opasne materije, koje mogu da ugroze ili zaustave rad postrojenja.
„U slučaju da strada i bakterijska kultura, koja služi za prečišćavanje, za obnovu samog postrojenja potrebno je nekoliko meseci, pa čak i do pola godine“, navodi Macić.
To se i desilo. Prema Analizi stanja u sektoru upravljanja otpadnim vodama koje je za Ministarstvo građevine, saobraćaja i infrastrukture izradio Departman za hemiju, biohemiju i zaštitu životne sredine Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu, tokom prvog perioda rada postrojenja u Vranju, došlo je do ispuštanja otpadne vode veoma niske pH vrednosti u kanalizacionu mrežu.
„Došlo je do izumiranja biologije u biološkim bazenima i bilo je potrebno nekoliko meseci za ponovno uspostavljanje procesa“, navodi se u tehničkom izveštaju o funkcionisanju PPOV Vranje.
Stručnjaci sa novosadskog PMF-a su u ovom izveštaju istakli i da je neophodno pratiti rad industrijskih zagađivača u saradnji sa nadležnim inspekcijskim službama, kako bi se njihov uticaj smanjio.
Prema rečima našeg sagovornika iz Polekola, pošto institucije i inspektori „ne rade svoj posao“, njihovu ulogu po Srbiji preuzimaju građani, aktivisti i nevladine organizacije, koji prijavljuju zagađenje, ali i preventivno informišu zagađivače o njihovim obavezama i kaznama.
Svega 60 republičkih inspektora radi na teritoriji cele Srbije, podatak je koji je nedavno iznela resorna ministarka Sara Pavkov.
Od crne reke do crnog mulja: Nerešeno pitanje otpadnog ostatka
Prilikom posete postrojenju, primetili smo veliku količinu crne materije u dvorištvu. Pretpostavili smo da se radi o otpadnom mulju, na čije skladištenje je prethodno skrenuo pažnju naš sagovornik Strahinja Macić iz Polekola.
Kako je istakao, započet je intenzivan investicioni ciklus vezan za PPOV u Srbiji, bez odgovora na pitanje šta će se raditi sa otpadnim muljem, jer strategija postoji, ali nije razrađena i postala operativna kroz prateće podzakonske akte.Mulj se može koristiti kao đubrivo, može se spaljivati u namenskim pećima ili koristiti u cementarama, odlagati na namenske deponije.
„U Leskovcu su ga deponovali na gradsku deponiju, čime je zauzeto mesto za drugi otpad i skraćen vek deponije. U Vranju je strategijom utvrđeno da je poželjno izgraditi namenski otpad samo za taj mulj, ali se to do sada* nije desilo“, rekao je Macić.
*mart 2026. godine
Kako nastaje mulj
U biološko-aeracionim bazenima u PPOV Vranje, favorizuje se rast određenih nitrifikacionih i denitrifikacionih bakterija. Postoji i zona u kojoj se favorizuje rast fosfornoakumulirajućih bakterija, koje, stvarajući veću biološku masu, usvajaju sve štetne materije iz sirove otpadne vode. Fizičkim uklanjanjem novonastalog biološkog mulja, izdvaja se fosfor, a azot se uklanja – odlazi u atmosferu uz delovanje bakterija.
„Znači, nema nikakvog dodavanja nekih hemijskih jedinjenja, osim u zimskom periodu kada je bakterijama koje akumuliraju fosfor zbog niskih temperatura otežan rast, i tu se dodaje, na primer, mi koristimo ferid-hlorid, radi boljeg taloženja, ali to je kratak period“, kaže šefica laboratorije Miljana Stevanović.
Nije dobro ako se pretera, dodaje, te se u tom slučaju proces „uguši“. Tehnolozi onda moraju ukloniti novonastali aktivni mulj sa biološkom aktivnošću, koji mora da ide na anaerobnu stabilizaciju, jer samo kao bakteriološki stabilizovan može završiti na drugoj deponiji ili skladištu.
„U Vranju se mulj ne koristi nigde, stoji u dvorištu stanice za prečišćivanje i pregovara se o njegovom odnošenju na deponiju u Leskovcu, što bi bila skupa investicija. Da bi se koristio kao đubrivo, neophodno je dodati fosfor ili druge makronutrijente“, rekla je naša sagovornica tokom posete u martu.
Pomenuta Analiza Ministarstva građevine koju su izradili stručnjaci sa novosadskog PMF-a, takođe pokazuje da je problem tretmana i odlaganja obezvodnjenog mulja „gorući“ i da se mora adekvatno rešiti.
Naši sagovornici saglasni su u jednom – postrojenje za prečišćavanje može da funkcioniše samo ako svi korisnici kanalizacione mreže poštuju propise i ako institucije dosledno kontrolišu njihove aktivnosti.
Međutim, svaki put kada je u poslednjih nekoliko godina Vranjska reka potamnela, javnost nije dobila odgovore da li je voda uzorkovana, šta su pokazale analize, da li je utvrđen zagađivač i da li je neko sankcionisan.
Upravo zbog toga svako novo crnilo Vranjske reke ne otvara samo pitanje zagađivanja vodotoka i posledica, već i pitanje funkcionisanja sistema kontrole, transparentnosti rada institucija i odgovornosti svih koji bi trebalo da spreče da zagađenje uopšte stigne do reke.
Tekst je nastao uz finansijsku podršku organizacije Journalismfund Europe.
Saradnici na projektu: Suzana Miceva, Aleksandar Metodijev
