VRANJE / UZOVO – Put do Uzova je krivudav, ali asfaltiran. Ipak, na oko 800 metara od „poslednje kuće u selu“ asfalt odjednom prestaje. Odatle se može samo „Ladom“. U selu danas živi samo bračni par Vera i Stojadin – poslednji meštani u poslednjoj kući u Srbiji. „Nisu samo ljudi otišli, ni životinja više nema“, kažu oni.
„Videli ste i sami kad ste dolazili da čovek ne može da prođe onim blatnjavim putem“ prve su reči našeg domaćina, osamdesettrogodišnjeg Stojadina.
Foto: Andrej Stojanović / Slobodna reč
„Ovo selo su osnovali Rimljani, valjda su ga zvali Rezovo“, kaže on. Kada se porodica tu doselila 1912. godine bilo je više od 10 kuća, a kraj je bio uglavnom stočarski.
Ovaj prostor oduvek je bio naseljen. „Ljudi su pronalazili spomenike, zlatnike, ćupove i to odavde, iz moje njive nosili u muzeje. Bili su i Turci, noću krali stoku“.
Na putu do sela prolazi se pored niza vikendica, ali kako put sve više zavija ka vrhu brda, sa strana se vidi tek poneka oronula zgrada, poneki urušeni zid, i obrasli krovovi.
„U Uzovu je doskoro bilo 13 kuća“, priseća se. Danas samo jedna. „Bili su Bogdanovići i Karadaci, i mi smo sad jedini“.
Državna prodavniac nalazila se u Zadružnom domu, par kilometara od kuće. „Pre 15 godina je zatvorena, a prošle godine zatvorena je i privatna“.
Selo Klenike najbliže je naseljeno mesto, najbliža pijaca, prodavnica, pošta. „Pijačni dan je petak. Nekad je pijaca trajala od jutra do mraka. Danas se već u 10 raziđu“, priseća se. „Stoku prehranjujemo sami, i mleko nosimo sami na pijacu, mada i to sve manje“.
Vera dodaje kako su na jesen nosili oko 600 litara mleka ali da to još uvek nije isplaćeno.
„Sećam se“, nastavlja Stojadin, „pre desetak godina rekao sam komšijama koje čuvaju ovce da ako se ovako nastavi, za 10 godina više ni vukovi neće prolaziti ovuda“.
Stoka danas može sama da šeta selom, „više nema ni traga vukovima“. A nekada ih je, kaže, bilo svaki dan. „Nisu samo ljudi otišli, ni životinja više nema“.
Foto: Andrej Stojanović / Slobodna reč
U selu se danas čuje lavež četiri psa, poneki petao i zvona 8 krava. Pre više godina je bilo drugačije „nekad i do 100 ovaca, po 10 krava, živine“, u svakoj kući ponešto.
Ujutru se izlazi na njivu. Seje se, žanje, hrani stoka. Vera u kući mesi hleb, iako je nekada i sama odlazila u njihvu.
„Kaže mi: gde ćeš tolička da seješ, ko piperka. Ali mora da se radi“, napominje Vera. U pomoć često pristižu deca i unuci. „Ovaj stariji, on mnogo pomaže“ podseća. „Babo šta treba da se radi, babo ja ću… Mlađi sin manje pomaže ređe, ali redovno posećuje“.
Peć je uvek bila vruća, gosti uvek dočekivani. „U ovu kuće je ranije svaki dan dolazilo po pet-šest gostiju, ali više nema ljudi, nema ko da dođe“. Komšije su se pomagale. Selo je zajedno išlo u njive i u hajke.
„Svi smo izvodili stoku na istu reku, ali na leto kad je suša reka bude kao asfalt“. Jedino mesto za pojenje jesu nekoliko virova gde voda iz kamena teče celog leta.
I zima je počela da zaobilazi selo. Nekada „metar snega“, danas „samo kiša, zabeli se na dan-dva“. Suša predstavlja veći problem, a zbog toga su meštani iskopali nekoliko bunara.
Život u poslednjoj kući u selu, bez puta, prodavnica, komšija svakako je težak. Naši sagovornici ispričali su ipak svoju priču sa osmehom i ponosom kojim savladavaju sve prepreke.
Sadržaj je nastao u okviru projekta „We Hear You“ (Čujemo vas) koji portal Slobodna reč realizuje uz finansijsku podršku Fonda za pluralizam medija (Pluralistic Media for Democracy) organizacije Journalismfund Europe
