Za projektne medijske sadržaje pod opštim imenom „Trla baba lan, da joj prođe dan“, poreski obveznici iz Vranja platili su za sedam godina najmanje 110 miliona dinara. Čast izuzecima sa ove liste, ali tako kaže infografik Slobodne reči.
A za modifikovani aforizam Dejana Patakovića: „Vučić, Brnabić, Vučić, Brnabić, Vučić Brnabić…poštovani gledaoci bio je to Dnevnik RTS„, čovek ne sme ni da pomisli koliko je miliona evra od 2012. godine, oteto od građane Srbije.
Za oba primera važi ona Đinđićeva misao: „Kada jednom uđeš u pogrešan autobus, sve su ti sledeće stanice pogrešne„. Na sreću neko pre, a neko kasnije će da shvati da smo mi u taj autobus ušli 2012. i sada smo tu gde jesmo.
Elem, od ovih 110 miliona dinara za deset medija, koliko je lokalna samouprava platila za naše ne(informisanje), više od 95 miliona, odnosno 90 odsto sredstava, dobile su oglasne table lokalnih naprednjaka: RTV Vranje, TV Vranjska plus, RTV Ritam, PR Agencija Gorana Spasića i (ovo ne mogu ni sam sebi da verujem) Ok radio.
Ovih pet medija (sve sa Ok radiom), čita, sluša ili gleda tek 10 odsto građana, poreskih obveznika Vranja, jer samo kod njih istina ima množinu. Ovaj podatak nije niko izmislio – već to pokazuju sva savremena relevantna merenja čitanosti, slušanosti i gledanosti lokalnih medija.
Ako pođemo od logične pretpostavke da lokalnu TV Vranjska plus svakoga dana, po službenoj dužnosti, gleda isključivo vojska SNS, onda nam se nameće zaključak da je prosečni konzument medijske proizvodnje RTV Vranje, baba Todora iz Dupeljeva.
Na našu nesreću, najveći deo medijskog prostora, na ne raspisanom tenderu Vlade Srbije, upravo novcima poreskih obveznika, zakupile su medijske siledžije i društvene barabe.
Jer, poreski obveznici u Srbiji su mnogo fin narod. Koliko god da im zavučete ruku u džep, nećete se pokajati.
Tako je to u Srbiji i Vranju za koje legenda kaže da su nekada svi njihovi mediji bili slobodni.
