Pronicljivi i burni, ali i duboko emotivni – Vranjanci. Sve to je, kako kaže, „o njenim sugrađanima“ otkrila izgleda baš u pokušaju da kroz umetnost shvati stvarnost. I čini se da je tako i najpoštenije – kada dolazi od glumice, jer ona najbolje zna iz kojih se to sukoba rađaju i drama, i život. Zato smo je i pitali o onim kojima svedočimo, ali i o onim unutrašnjim bez kojih, valjda, ni mi ne bismo bili mi, ali ni ona ne bi bila ona – Minja Peković, prvakinja Narodnog pozorišta u Subotici.
Slobodna reč: Jednom ste rekli da Vam se jedna od bitnijih stvari u karijeri dogodila upravo u Vranju. Reč je o predstavi „Mamu mu, ko je prvi počeo“ sa kojom ste i osvestili da želite da postanete glumica. Ispričajte nam nešto o tom periodu i o tome koje prizore iz života u Vranju pamtite?
Minja Peković: Ooo, to su gimanazijski dani i moj najlepši period života u Vranju. Jednog dana pozvan je glumac Dragan Marjanović Boža da režira školsku predstavu za festival u Kragujevcu, ja sam došla na audiciju, prošla i – otvorio se jedan novi svet za mene. Pozorište. Ta mala trupa koja je nastala na toj audiciji postala je moja druga porodica. Mislim da sam živela za te probe. I inače sam jako volela Gimnaziju, i profesore i drugare, naše predstave, književne večeri, školski list, okupljanja, druženja… Pored Gimnazije i Biblioteke ušunjali smo se i u Pozorište koje je postalo još jedna kreativna oaza. Sećam se entuzijazma naših pedagoga (nastavnika, profesora, glumaca), njihove posvećenosti i truda. Pamtim svoje sugrađane kao pronicljive, duhovite ljude burnog temperamenta, ali i duboko emotivne. Pamtim i sebe kako upijam sve to. Uz, naravno, prateći program 90-ih: nestašice, restrikcije, siromaštvo, bombardovanje… Bila su teška vremena, zaista, ali kako se čuvao duh u svemu tome, to je čudesno!
SR: Da li ste, kao glumica, iz Vranja „poneli“ neke utiske iz našeg grada koji su kasnije postali deo Vašeg „glumačkog asortimana“ i koji su se odrazili na Vaše kasnije uloge?
MP: Direktnost! Nema „Ispeci“, ima samo „Reci“. Sećam se jedne Vranjanke koja sreće druga iz osnovne škole, jako se obradovala, ozarilo joj se lice, ona ciči od radosti, a reči su: „A be, ti li si!?! Pa što si tol’ko ostareo, sve ti zubi poispadali, ne mož’ te prepoznam!“ Pa, ko bi joj odoleo! U Vranju nema mnogo oklevanja u komunikaciji. Nekad je to vrlina, nekada mana, a za glumu je korisno u oba slučaja. To je ono „nazivati stvari pravim imenom“. Kako u analizi dramskog dela i lika koji u okviru istog tumačim, tako i u komunikaciji sa saradnicima koji na tom projektu rade. A to je uvek hod po žici. Reditelj Oliver Frljić (koji isto kao i ja ima južnjačko poreklo), u kontekstu važnosti otvorenog razgovora, na jednoj probi je rekao: „Sve mi možete reć’. Možda mi neće dobro sjest’ na ego, al’ će bit’ dobro za predstavu.“ Istina, govoriti bez okolišanja veliki je kvalitet. Ali i odgovornost. Nije poenta uniziti i uvrediti pod izgovorom iskrenosti, a nije ni maziti ego umotavanjem svega u oblande. Zato ponekad samo zaćutim. Tražim pravu reč.
SR: Za umetnost često kažemo da je terapeutska, ili katarzična, a Vi ste to i dokazali onda kada ste svoju borbu sa karcinomom pretočili u monodramu „Bravo za klovna“, pa kako to govori o Vašem karakteru, a kako o snazi same dramske umetnosti da „pokrene“ čoveka?
MP: Moj dragi kolega Imre Mikeš uvek bi umeo da nam olakša neku tešku situaciju rečenicom: „Tumor u humor!“. Uvek bih se sita tome ismejala, a kad su došli dani izazova, shvatila sam i zašto. Smeh je meni oruđe za život! Da li to onda znači da sam ja optimista? Možda sam ipak vedrija i jača nego što mislim? A šta to o sebi mislim? Ne znam više, jer život ide, nešto smo pokupili, nešto doživeli, guramo napred, malo svesno, malo autopilot i samo dođe taj jedan dan da se pitamo „A šta sam to samo Ja? Jesam li Me izgubila negde usput? Dok su tekli medicinski protokoli, moj um je grozničavo izbacivao slike, reči, zvuke (tu je počeo da se rađa „Klovn“) i ja sam shvatila da se umetnošću bavim, ne zato što mi je „lepa“ i što u njoj „uživam“, već zato što je ona moja potreba. Moj način da shvatim stvarnost. I ne samo ja! Nego svi oni koji će joj dopustiti da na njih deluje. I ne samo dramska, nego svaka umetnost. Sama činjenica da traje gotovo koliko i čovečanstvo govori o njenom dejstvu i neophodnosti.
SR: Sigurna sam da je Vaše stvaralaštvo i izraz Vaše lične motivisanosti, pa me zanima šta mislite, zašto je mnogima umetnost „teška“? Zašto imamo potrebu da odbacujemo tugu, očaj, bes koje u nama bude uznemiravajući događaji kojima svakodnevno svedočimo?
MP: Zato što čovek beži od neprijatnih osećanja. Neće niko da se bavi onim što ga užasava. Teži se prijatnosti. To je prirodno. Zato bismo najradije da nas u pozorištu ili bioskopu zabave. Da se opustimo. Da zaboravimo. Ali… Ne možemo jesti tortu svaki dan ceo dan. Nije zdravo, a i bilo bi nam muka. Jasno je da se beži od onoga što nam se ne sviđa, ali s tim se kad-tad moramo suočiti. Prosto moramo. Način i trenutak bira svako sam za sebe.
SR: „Život je drama.“ Kako tumačite ovu misao iz perspektive glumice, a kako iz perspektive aktuelnih društveno-političkih događaja?
MP: U osnovi drame leži konflikt. Sukob. Nema drame bez sukoba, a nema ni života bez sukoba. Da li mi umemo da uđemo i izađemo iz sukoba na zdrav, konstruktivan način? Bez nasilja, s poštovanjem prema protivniku, sa postavljanjem opšte dobrobiti iznad pojedinačnih interesa? Bojim se da ne. Mnogi kažemo da smo hrišćani. Šta onda za nas znači „Ljubite neprijatelje svoje“? Da, ipak, radije izbegnemo sukob? Da li to znači potiskivanje negativnih osećanja? A ako, ipak, odlučimo da ih ne potiskujemo nekako moramo kultivisati način na koji se ispoljavaju… Uh. Doživotna lekcija… To što ja pišem ove redove, nipošto ne znači da sam je uspešno savladala! Ponekad mi se čini nesavladivom. Ali tešim se da je prirodno da svaka korenita promena bude dugotrajan i izazovan proces. Neverovatno je kako čovek promenu dramatično doživljava. Bilo kakav izlazak iz zone poznatog. Kao ptica koja je živela u kavezu. I da otvorite vratanca, ona neće izleteti. Plaši se. Ili se prosto od letenja odvikla.
SR: Priznanja koja ste do sada dobili svedoče o tome da ste veoma posvećeni glumačkom radu. Jeste li radoholik? I šta mislite, da li je za uspeh neophodno biti radoholik, ili je potrebno i prepustiti se lenjosti, kao što smo verujem, manje-više svi činili za vreme praznika?
MP: Moram da priznam da ne volim pojam „radoholik“, pa se onda nadam da „nesam od tija“. Volim posvećenost, disciplinu i istrajnost, ali da to postane samo sebi svrha – ni slučajno. Ako smo radili, trudili se, postigli nešto, važno je da to i proslavimo. Sa ljubavlju. Posvetimo pažnju jedni drugima. Zahvalimo se. To mi je tako divno! Dakle, volim ja i da praznujem. A što se tiče priznanja koja čovek dobije za nešto što je napravio, ona su putokaz i poslastica, ohrabrenje da nastaviš istim putem, da si dobro obavio dati zadatak i da si spreman za nove.
SR: Šta Vas onda inspiriše ovih dana, a šta Vas inspiriše inače?
MP: Ovih dana puno razmišljam o prošlosti. O načinu na koji je prošlost uslovila sadašnjost, a sadašnjost uslovljava budućnost. O ciklusima života i njihovim posebnostima. „Razgledanje pećine“. Razmišljam, promišljam, pišem, pričam. Bez gubljenja svesti o događanjima i osećanjima. I tuđim i svojim. Negde sam pročitala divnu, vrlo inspirativnu misao, glasi ovako: „Možeš živeti kao da ništa nije čudo, ili kao da je svaki dan čudo.“ Ja sam odabrala ovu drugu opciju.
Prvakinja subotičkog pozorišta
Minja Peković je rođena 21. oktobra 1983. godine u Sarajevu. Srednjoškoske dane provela je u Vranju, a glumu diplomirala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Borisa Isakovića.
Dobitnica je brojnih nagrada u zemlji i regionu. Višestruka je dobitnica priznanja za najbolju glumicu, a nekoliko puta, problašena je i glumicom sezone. Peković je takođe i dobitnica Sterijine nagrada za glumačko ostvarenje za ulogu Milje Bušatlije u predstavi „Kus Petlić“.
Autorka je monodrame „Bravo za klovna“, za koju je nagrađena na 47. Danima satire Fadila Hadžića u Zagrebu 2023. godine, i dobila Gran pri 11. Be:femona u Bečeju iste godine.
Glumila je u „Franciski” Franka Vedekinda koju je i režirao Jug Đorđević, reditelj iz Vranja, a jedna od najzapaženijih televizijskih pojavljivanja do sada, ostvarila je serijama „Tunel“, i „Močvara“.
Od 2007. godine stalni je član Drame na srpskom jeziku Narodnog pozorišta u Subotici.
