VRANJE – Radni naslov je dugo bio „Sedam milimetara nervoze“. U romanu otac non-stop troši novac, kocka se i zadužuje. A pošto žene imaju dugačke bluze, i od nervoze čačkaju one resice, onda sam zamislio tu ženu, majku, koja ih stalno čačka, pa onda sin uvek zna koliko je mama nervozna po dužini tih resica. Kad je bila ta najveća svađa, onda je mama bila nervozna „sedam crvenih milimetara“ jer je tada nosila crvenu bluzu. Međutim, ta nervoza u naslovu mi nije bila privlačna, rekao je književnik Stefan Tićmi u subotu, u Medijskom skloništu u Vranju, na promociji svog romana „Tata kaže gambit“, u sklopu Književne nedelje za mlade koju je organizovalo Udruženje „Naš svet, naša pravila“.
A budući da je u romanu reč o šahu, Tićmiju je palo na pamet da knjizi da naslov – „Žadub“.
„To je francuski izraz, suprotan od ‘taknuto-maknuto’. Kad kažeš ‘žadub’, možeš da pomeriš figuru a da ovaj ne može da ti kaže ‘taknuto-maknuto’ jer si ti rekao ‘žadub’. Ipak sam odustao od toga jer niko ne zna za taj izraz. Može malo orijentalno da vuče, ali nije pilo vodu. Pa je još jedan predlog za naslov bio ‘Porodično otvaranje’, kao i ‘Mat u 42 kvadrata’. Na kraju smo došli do ovog, koji je prvo bio malo duži, a onda smo ga skratili da ima ritam“ – rekao je Tićmi.
Objasnio je i zbog čega je odlučio da u knjizi piše baš o šahu kao izvoru zavisnosti.
„Roman ‘Tata kaže gambit’ ima mnogo slojeva. Prvo idem iz ličnog ugla – ja sam non-stop, kad bih pomerio neki predmet, govorio – šah. A onda, kad sam jednom bio u Leskovcu, sreo sam kolegu sa kojim sam se zapričao. On je baš dobar dečko ali se, još kad smo bili na faksu, stalno kladio i kockao. Pitao sam ga šta radi, a on mi je rekao da je dobio dete, međutim – izgubili su stan, i sad živi na selu sa ćerkicom. I to je bila jedna od situacija. Druga je ta da je na moru bilo jedno škripanje nameštaja, kao kad neko uđe u prostoriju. I to je ušlo u moju podsvet, a onda sam samo tražio pravi način“ – istakao je Tićmi.
Prva verzija je bila takva da se glavni lik zove Adam.
„Pa kad kažemo Adam, nizom asocijacija, prvi greh da budu voćke, i da majka non-stop kritikuje svog muža i govori mu: ‘Ti i tvoje proklete voćke, mi smo propali zbog tvojih voćki’. I da onda dete misli da otac ide da se bavi voćarstvom. Na prvu loptu je bilo – kladionica, voćke i sve to. Međutim, to mi nije pilo vodu“ – objasnio je ovaj književnik iz Leskovca koji živi i radi u Beogradu.
„Kad je urednica rekla da može da ide, onda sam počeo da pišem ispočetka“
Potom je tražio drugačiji način da iskaže zavisnost glavnog lika.
„Šetao sam Kalemegdanom i sreo sam tog čoveka – jutjuber Mario Vrećo ima klip s njim u kojem igraju šah – i bilo je mnogo zanimljivo da ga, onako voajerski, posmatram dok sedim na drugoj klupici. On gricka semenke, i prilazi mu neki Turčin i nudi mu 20 dinara, baš neku siću. I on kaže: ‘Ma ja igram za veće pare’. Onda mi je tu bilo rešenje. Aha – sad ovaj otac, koji se zadužuje, može, u stvari, da bude zavisnik o jednog čoveka koji živi na Kalemegdanu i koji je toliko samouveren. A ljudi koji se kockaju su mnogo samouvereni. Znači, on ide na Kalemegdan i ne može da ga pobedi, i toliko se zaduži da izvršitelji zakucaju na vrata“ – objasnio je Stefan Tićmi.
Međutim, istakao je da ne može svako da prepozna da se u knjizi spominju izvršitelji.
„Za ‘Gambit’ je zanimljivo jer je zamaskirano toliko da, kad se pojave izvršitelji, možda samo na par mesta to piše i samo odrasli mogu da skapiraju da su to izvršitelji“ – objasnio je on.
Potom se prisetio zanimljivog detalja sa promocije knjige „Tata kaže gambit“ u Pančevu.
„U Pančevu je bila promocija, a i izvršitelji u knjizi su Darko i Čubrilo. Darko mi je bilo zanimljivo zato što je – dar. Ti daruješ, a radiš kao izvršitelj. Ime ti dali da daruješ, a ti sve vreme otimaš ljudima. A Čubrilo mi je bilo, nekako, zvučno. Završavam promociju i prilazi mi jedna žena, i pita me: ‘A odakle si ti znao za kancelariju Darko Čubrilo, ovde u Pančevu?’ Rekoh joj da nisam imao pojma. I onda je počela da mi priča celu istoriju“ – ispričao je Tićmi.
Na romanu je – kako je obrazložio – radio „mnogo dugo“.
„I uvek – kao i sa romanom ‘Ja sam Akiko’ kad je majka čitala naglas – prolazi više ruku, savetujem se i sa sestrom koja je psiholog i psihoanalitičar, da li je potkrepljeno, a onda je moja Aleksandra, koja ima radijski glas, isto čitala naglas da vidim da li zamuckuje prilikom čitanja. Mora sve vreme tekst da teče. Prva ideja mi je bila da roman bude pisan iz prvog lica – i onda da priča otac, da priča sin, da priča majka. I da ti, kao čitalac, sklapaš priču“ – rekao je Tićmi.
A onda je počeo roman da piše – ispočetka.
„Završio sam roman i urednica je rekla da to može da ide. A onda sam rekao: ‘Ja pišem ispočetka’. Trebalo mi je još godinu dana da stavim treće lice i da ovo u prvom licu samo provejava. Jer sam hteo da budem koncizan, jasan i tačan. Evo vam prvi dan, drugi dan, treći dan. Da ti čitaš roman i da ti on bude jasan. Zato što su mnogi kritičari imali zamerku za ‘Akiko’ da to nije koncizno, da ne znaju o čemu se radi, da je hermetično“ – dodao je Tićmi.
„Prelazak iz književnosti u galeriju“
Književnik iz Leskovca je, zatim, odgovorio na pitanje o tome koliko su roditelji svesni nekih poteza koje čine u životima svoje dece.
„Deca nisu odmah svesna detinjstva, a mislim da smo odrasli tek onog trenutka kad krenemo da se sećamo i da pravimo paralele, i da možemo da vršimo refleksiju u rikverc. Dečak tad nije bio svestan, on intuitivno oseća da tu nešto ne valja. Međutim, stavio sam da je to u Malagi, u Španiji, i onda se sad seća toga. Dečak priča, kroz čitav roman, kao da sve zna. On razume i svog oca i majku, i on je sad kao starmali pametnjaković. Međutim, ipak ga nešto vuče – a to je da ide u Španiju, odakle je ovaj Kabaljeho koji mu je uništio život, i da odlazi u njegov park i da opet igra šah. Tu sam ostavio prostor da se pitamo, svi zajedno, šta je to sudbina i da li ga nešto stvarno vuče i šta želi da napravi od tog poteza“ – objasnio je Tićmi.
View this post on Instagram
Naglasio je da čitaoci mogu da očekuju da se od knjige napravi i predstava.
„Retki su ti slučajevi, ali ja volim to. Još od moje prve knjige ‘U’vatile me lutke’ – kad je objavljena, ušli smo u Udruženje gluvih i nagluvih u Nišu, i onda smo roman oživeli na znakovni jezik. ‘Akiko’ ima sedam ili osam predstava. Neke su amaterske, neke su po pozorištima. U Zagrebu ima celovečernja, ima monodrama koja se igrala preko 50 puta, u Skoplju je duodrama. Po romanu ‘Guguto memeto’ smo snimali film u Banjaluci“ – prisetio se Tićmi.
Roman „Tata kaže gambit“ će, međutim, poslužiti da bude napravljena galerijska postavka.
„Za ‘Gambit“ mi je zanimljivo to što ćemo da uđemo u galerijski prostor, da iz književnosti pređeš u galeriju. I tu ćemo da pravimo postavku šah-nameštaja. Skupili smo predmete i sa buvljaka. Biće, u stvari, zamrznuta scena iz romana – sečen tepih, sečena fotelja, piljevina – te stolice i stočić, da možeš da igraš šah nekim manjim figurama. Vajar, Marko Crnobrnja, rekao mi je da su njegov odgovor na roman ‘Tata kaže gambit’ – stolice, jer njemu svaka stolica ima neku karakteristiku. I onda će da napravi da, kad se uđe u galeriju, bude postavljeno osam malih i osam velikih, koje predstavljaju figure“ – istakao je Tićmi.
STEFANE, FALI TI OŠTROKONDŽULA, DIRIŽABL…
„U knjizi ‘Ja sam Akiko’ na kraju ima nešto što sam stavio pa sam zaboravio na to – ima fusnota: ‘Autor obožava fusnote, što može da se primeti. Autor je ispustio da spomene reči: fijaker, hučanje, cerada, dirižabl, oštrokondžula i đevrek. Te reči ostavlja za sledeću knjigu kao podstrek“ – priseća se Tićmi.
A onda se dogodila zanimljiva situacija u Skoplju.
„I kao što mi sada pričamo, pričao sam o knjizi sa urednicom na sajmu u Skoplju, koja je radila prevod na makedonski. I ona kaže: ‘Stefane, ajde sad da vidimo, fali ti: oštrokondžula, dirižabl…’ Bukvalno je probrala reči koje sam ja, na kraju knjige, spomenuo da mi fale. Čudna situacija, ali pokazuje kako izgleda čitanje do detalja“ – kazao je Tićmi.
„Samo da se stvaraoci sa juga ne stavljaju u ulogu žrtve“
On je objasnio da stvaraocima mala sredina treba da bude „podstrek i inspiracija za nešto više“.
„Kad sam bio u Leskovcu, slušao sam intervju Darka Cvijetića, mislim. On je rekao, parafraziraću: Da li radili predstavu u Vranju ili Leskovcu, ili pisali ovde, potrebno je da stvaraš takvo delo – ne da bi oduševio ljude u Vranju ili Leskovcu, nego da ta predstava koju stvaraš, kad ode u Berlin, može da očara ljude iz Berlina. I to je meni bio podstrek: da, koliko god bio lokalan, imaš tu neku ‘svetskost’ u sebi, i da se ne stidiš toga. Da ti mala sredina bude inspiracija za nešto više“ – istakao je Tićmi.
Prema njegovim rečima, samo je bitno da se umetnici i ostali stvaraoci sa juga Srbije nikad ne stavljaju u ulogu žrtve.
„Nego da nam ta uloga, koja je, na prvu loptu, odmah pasivna jer si u drugom planu, bude inspiracija. Pogotovo mi južnjaci imamo odmah žig na jeziku, i meni je to interesantno jer si odmah drugačiji – i kao da se dokazuješ drugima samo zato što si rođen i što si odrastao u gustini tog jezika u kojoj jesi“ – rekao je Tićmi.
Premda radi kao vozač u Narodnoj biblioteci, pao mu je na pamet jedan format koji mu se čini zanimljivim.
„Non-stop sam u autu, nisam u kancelariji nego sam svuda, i u kontaktu sam stalno sa ljudima koji su malo na margini. Nijedan dan mi nije isti. Imamo to službeno vozilo, a kad ideš na službeni put imaš zapisnik. I onda sam kupio blanko zapisnike i sad tu zapisujem sve zanimljive stvari koje se dešavaju mimo puta. I dalje se igram. Uvek tražim nešto što mi je zanimljivo kao koncept. Pitam se kako mi ranije nije palo na pamet da popunjavam. To može da bude super format – zapisnik sa službenog putovanja“ – zaključio je Stefan Tićmi.
ČASTIŠ ZA LAGUNU? KUPIO SI KOLA?
„Poslao sam tekst za ‘Akiko’ Laguni. Posle nedelju dana bez odgovora, iz Lagune su mi poslali mejl: ‘Stefane, knjiga će biti objavljena, prihvatili smo rukopis’. I onda sam otišao do prodavnice da počastim sve. Kupio sam piće, vraćam se i srećem komšu. Rekoh mu: ‘Komšo, da častim za Lagunu’. A on mi odgovara: ‘Za Lagunu? Uzeo si kola?'“ – kroz smeh priča Tićmi.
