Autori teksta: Dejana Cvetković, Darko Miloševski i Vukašin Živković
VRANJE – Nastavnici koji misle da je homoseksualnost bolest, knjige koje nisu u skladu sa odlukama Svetske zdravstvene organizacije od još pre 30 godina, ljudi koji primaju platu da bi štitili prava učenika nezainteresovani za temu. Stoga i ne čudi da se naši sagovornici nerado sećaju osnovne i srednje škole, gde su bili vređani, fizički i psihički maltretirani, dok su profesori od kojih su očekivali da ih zaštite uglavnom to nasilje ignorisali ili nazivali „šalom“. Time su postali nemi saučesnici nasilja i diskriminacije prema učenicima.
Većina nastavnika u Vranju smatra homoseksualnost bolešću, a neki od njih da može da se leči i da se adekvatnim obrazovnim programom može sprečiti, pokazalo je nedavno istraživanje „Stavovi nastavnika iz Vranja prema LGBT+ mladima“, koje je sprovela Krovna Organizacija Mladih Srbije.
Zamenica gradonačelnika i članica Gradskog veća čiji je resor obrazovanje Zorica Jović nije odgovorila na naše pitanje o tome šta Grad planira da preduzme povodom rezultata ovog istraživanja, kako bi škola bila bezbedna za sve.
Barem dva do tri učenika u svakom odeljenju mogu biti LGBT+ osobe. Zbog toga je veoma važno da se nastavnici informišu o problemima sa kojima se ti učenici suočavaju, tvrdi master pedagoškinja Gordana Trajković i jedna od autorki gorepomenutog istraživanja.
Smatra da ukoliko nastavnici plasiraju stavove zasnovane na homofobiji ili transfobiji dovode do usvajanja istih stavova i razvijanja predrasuda kod učenika. Profesija nastavnika, ističe, zahteva konstanto unapređivanje i usavršavanje znanja i veština.
„Određene teme, uključujući i seksualnu orijentaciju i rodni identitet, još uvek su tabu tema u društvu i školskom sistemu. Iz neznanja dolaze predrasude, a iz predrasuda mogu doći razni oblici diskriminacije, pa čak i verbalno, psihičko i fizičko nasilje“ – napominje Trajković.
Obrazovanjem, dodatnim učenjem i usavršavanjem mogu se pobediti predrasude, ali i razumeti i uvažavati međusobne razlike, dodaje.
Posledica diskriminacije i nasilja prema LGBT+ učenicima može dovesti do stvaranja
internalizovane homofobije jer se deca od najranijeg uzrasta uče da je jedino heteroseksualnost normalna, objašnjava Trajković.
Strah od prijave nasilnika u Vranju
U Osnovnom sudu u Vranju nema krivičnih postupaka koji se vode za dela koja su izvršena zbog seksualne orijentacije ili rodnog identiteta žrtve u poslednjih pet godina. Ni u izveštajima Poverenika za rodnu ravnopravnost nije bilo prijava diskriminacije, a iz organizacije „Da se zna“ koja već pet godina beleži incidente motivisane homofobijom i transfobijom a koja je i registrovani pružalac besplatne pravne pomoći, nema nijedne prijave iz Vranja, iako se sa nasiljem i diskriminacijom LGBT+ osobe u Vranju gotovo svakodnevno suočavaju.
Naša sagovornica Gordana Trajković objašnjava da LGBTt+ osobe ne prijavljuju nasilje zbog nepoverenja u institucije, straha da će biti ismevani i da će se nasilje dodatno pojačati, kao i zbog straha od autovanja.
„Mediji ne izveštavaju dovoljno o ovakvim slučajevima, nema dovoljno vesti o izrečenim kaznama“ – kaže Trajković.
Izbačena sa školske predstave koju je režirala jer se poljubila sa devojkom
Darija je bivša učenica srednje medicinske škole iz Vranja i imala je slično iskustvo. Tvrdi da se generalno LGBT+ učenici i učenice ne osećaju bezbedno u školama i da su često žrtve vršnjačkog nasilja.
Nemaju kome da se obrate, a i kad se obrate, nastavnici ih potpuno zanemare, kaže ova devojka. „Time se gubi potpuno poverenje, gubi se i zaštita koju imaju“.
U srednjoj medicinskoj školi su na času psihologije imali lekciju o tome da je homoseksualnost „devijacija“.
„Ako se dobro sećam, to je bila druga ili treća godina srednje, a ta knjiga iz koje smo učili, mislim da se i danas koristi. Kad sam rekla da to ne želim da učim, jer je netačno, profesorka je rekla da moram to da učim i da nisam sigurno pametnija od uređivača jedne knjige“ – dodaje.
Njen odgovor je bio da ih „bukvalno uče diskriminaciji jedne zajednice, među kojima postoje ljudi i u tom odeljenju“.
SZO pre 30 godina ukazala da homoseksualnost nije bolest
Trajković objašnjava da je problem i to što se i dalje u školama uči po starom nastavnom programu, iako je i Svetska zdravstvena organizacija uklonila homoseksualnost sa liste Međunarodne klasifikacije bolesti još pre 30 godina.
Darija se seća diskriminacije koju je doživela u srednjoj školi kada su je vršnjaci isključili iz sopstvene predstave, jer su smatrali da je „bolesna“. Ona je pisala i režirala predstavu za svoju srednju školu koja je osvojila drugo mesto na takmičenju, a prilikom odlaska na probu, učenici trećeg i četvrtog razreda su joj rekli da je izbačena, jer „kao bolesna osoba više nema šta tu da traži“.
„Ispostavilo se da su videli kako se ljubim sa devojkom i to je njima bilo neprihvatljivo“ – kaže ona.
Darija je pokušala da prijavi nasilje profesorki, ali ju je nezainteresovana da reši problem uputila na direktorku škole. Kako kaže, direktorka joj je rekla da ne brine i da će se to „srediti“, te da su se učenici „sigurno šalili“, na šta je odgovorila da „to što nekoga diskriminišete i vređate ne može da bude šala“.
„Naravno da je bilo i uvreda. Rekla mi je da samo zaboravim. Odlučia sam da ne ‘dižem galamu’ jer sam tada mislila da bih stvarala dodatne probleme i sebe još više ugrozila“ – dodaje.
Prema njenim rečima, tada njeni roditelji nisu znali. „Eto, to je i razlog zbog čega ne postoji nijedna prijava u tužilaštvu, niti bilo šta„, kaže.
Smatra da je neophodno da škola počne da preduzima konkretne korake povodom prijave nasilja i diskriminacije, te da bi za početak trebalo da postoje osobe koje u školama rade svoj posao, da se zaista nešto učini povodom toga kada i prijavite nasilje.
„Džaba ću ja da prijavim nešto, kada se ništa neće desiti. I onda time i svim ostalim žrtvama i potencijalnim žrtvama šaljete poruku da je bolje da ćute i trpe, nego da prijave“ – kaže ona.
U septembru je održana radionica „Senzibilizacija nastavnika i stručnih saradnika za rad sa LGBT+ učenicima“ u biblioteci “Bora Stanković” u Vranju a u okviru projekta „Srušimo četiri zida“. Predavanje je održala naša sagovornica pedagoškinja Gordana Trajković i psihološkinja Aleksandra Ilić, a dvadesetak nastavnika, školskih pedagoga i psihologa imalo je priliku da se upozna sa terminima i pozitivnim primerima o tome kako da se preventira nasilje i suzbije homofobija u školama i pruži podrška LGBT+ učenicima.
U manjim gradovima širom regiona situacija je slična. Razgovarali smo sa Nikolom iz Strumice (Severna Makedonija), koji je LGBT+ osoba i savetnik za prava transrodnih osoba. On je u srednjoj školi otvoreno podržavao svoje transrodne prijatelje tako što je bio na njihovoj strani tokom pravne bitke za promenu pola.
Sa prijateljem je došao u školu da promeni rod u dokumentima, a sekretarka škole ih je „nemo gledala“, rekao je on. Nije znala kako da to učini, jer nikada ranije nije imala takav zahtev, te je rekla da nije upućena u proceduru.
Kako svedoči, bilo mu je zabranjeno da uđe u kafić sa svojim transrodnim prijateljem.
„Ovde svako zna svakoga, ne možete sakriti svoj identitet. Šta god da učinite, u njihovim očima vi ćete biti izrod“ – kaže Nikola.
Tokom svoje borbe za prava LGBT+ mladih u Strumici, bio je svedok nasilja prema svojim transrodnim prijateljima. Međutim kada je odlučio da ode zajedno sa njima da prijave nasilje, u policijskoj stanici su bili nezainteresovani.
„Policajac se samo pretvarao da nas sluša, a nakon što smo otišli, slučaj je ostao u fioci – kaže Nikola“, i dodaje da od kad se seća, u njegovom gradu nije bilo slučaja prijave diskriminacije ili zločina iz mržnje.
Kao i u Srbiji, i u Severnoj Makedoniji i dalje postoje školske knjige gde se mogu naći elementi diskriminacije i govora mržnje prema marginalizovanim grupama, objašnjava član njihove Komisije za zaštitu diskriminacije, koja je osnovana da bi se novi Zakon o diskriminaciji, u kome je prvi put diskriminacija na osnovu seksualne orjentacije prepoznata kao poseban vid, sprovodio. Problemi su i neinformisanost zaposlenih u nadležnim institucijama, nedostatak resursa i dr.
Naš sagovornik Nikola je zadovoljan zakonima Severne Makedonije, ali kaže da oni moraju biti implementirani, što se može reći i za zakone koji postoje u Srbiji i širom regiona.
Mini Prajd u Vranju 2019: Mladi van Beograda nisu sami
Pod sloganom „Ne odričem se Vranja“ i sa transparentima poput „ne odričem se prijatelja, sebe, ljubavi“ i dr., petnaestak ljudi prošetalo je 2019. godine Vranjem noseći zastavu duginih boja i trans zastave.
Jedna od organizatorki Fiona Jelić rekla je da nije bilo incidenata, ali da se građani/ke Vranja nisu pridružili šetnji. Mini Prajdovi koji su bili održani u još devet gradova su bili najava Beogradskog Prajda, podseća se.
„Policija nije baš bila oduševljena da to radimo u Vranju i osetila se malo ta negativna atmosfera ali se nije ništa negativno desilo“ – kaže Fiona.
Većina radionica i edukacija, kako navodi, dešava se u Beogradu, ali kaže da je bitno adresirati i probleme sa kojima se LGBT+ osobe susreću u manjim sredinama, te je bilo neophodno da decentralizuju aktivnosti i da tu podršku pruže i van Beograda.
„Važno je da mladi i pripadnici zajednice u manjim sredinama u Srbiji osete podršku i da nisu sami“ – kaže Fiona.
Napomena: Ime bivše učenice srednje medicinske škole je izmenjeno radi zaštite njenog identiteta.
Nasilje ili diskriminaciju zbog svoje seksualne orijentacije/rodnog identiteta, možete prijaviti Osnovom javnom tužilaštvu u Vranju, a možete i anonimno kontaktirati organizaciju Da se zna koja je pružalac besplatne pravne i psihološke pomoći, takođe možete se obratiti i Poverenici za zaštitu ravnopravnosti.
Ovaj članak koji prenosi portal „Slobodna reč“ je napisan tokom regionalnog takmičenja mladih novinara Young Journalists Competition u okviru Media For All programa koji je finansirala Vlada Ujedinjenog Kraljevstva. Prikupljeni sadržaj i izražena mišljenja u tekstu su isključivo stav autora i ne mogu se dovesti u vezu sa donatorima i medijima koji prenose tekstove nastale u okviru programa.
