Hor „Svitac“ iz Beograda, čiji su članovi deca i mladi sa poteškoćama u razvoju, održao je koncert u Vranju povodom 3. oktobra, Evropskog dana osoba sa autizmom, čiji je domaćin bilo lokalno Udruženje „Govori glasno“. Ksenija Mirković, dirigentica u ovom horu i osnivač Udruženja „Svitac“, za Slobodnu reč govori o tome koliko mladima sa razvojim smetnjama muzika znači u smislu terapije, na koji način na članove udruženja deluje saradnja sa ovim mladim ljudima, kao i o tome da li, u Srbiji i regionu, postoje slični horovi koji okupljaju osobe sa razvojnim poteškoćama.
Slobodna reč: Koliko je muzika važna osobama sa poteškoćama u razvoju, i kakvo dejstvo na njih ima muzikoterapija?
Ksenija Mirković: Pa, ne mogu da kažem da je važna. U suštini, ona uopšte nije važna. Vama muzika ne treba da bi živeli, je l’ tako. Potpuno je nebitna za svakodnevnu egzistenciju. A možemo muziku samo da koristimo kako bi ih, na jedan zaobilazan način, naučili nekim stvarima koje su bitne – delove tela ili neke reči koje se svakodnevno izgovaraju. Tako da smo mi napravili, pre par godina, muzički CD za razvoj govora, gde smo u pesmice stavili najobičniji govor – „pokaži“, „okreni se“, „čučni“, „ustani“, ne bi li oni razumeli i pokret i govor. Mi muziku koristimo kao oruđe, ne kao nešto lepo, nego kao nešto praktično. I onda sa tim radimo.
SR: Kako na vas i vaše kolege iz udruženja utiče saradnja sa ovim mladim ljudima?
KM: To je izazov, ali i dobra zabava. Mi smo od super zabave napravili posao. Provodimo vreme na neverovatnim mestima – po studijima, po pozorištima, snimamo filmove i serije sa njima. Super se i provodimo, i učimo, i živimo sa njima. Sa jedne strane je to izazov, a sa druge je to nešto što je nama neophodno. Ne njima – nama. Napredak kod njih je jako mali. I spor je. A ovo je nešto u čemu su oni dobri, i vidi se pomak od nastupa do nastupa. Svest o sopstvenom telu, kako me drugi vide, danas neću da vrištim zato što me gleda publika, sutra već neću da mi smeta moj drug pored mene, prekosutra već mogu da stojim skroz miran. Tako se svakog dana, iz svakog nastupa, izvuče nešto novo i poučno za njih.
SR: Kako se, i kada, javila ideja da osnujete hor čiji je koncept pomaganje deci i mladima sa razvojnim poteškoćama?
KM: Ja sam ovo krenula da radim 2001. godine, kao nešto što se zove „Školica za muziku“. I onda je, iz toga, 2012. godine, proizašlo Udruženje za afirmaciju dečjeg stvaralaštva „Svitac“, jer se broj dece koji dolazi kod mene strašno povećavao. Dosad je, mislim, preko 300-400 klinaca, sa različitim smetnjama, prošlo kroz moje ruke. U pitanju su deca ne samo sa autizmom, već sa različitim poteškoćama u razvoju. Autizam je, nažalost, najbrojniji, i takvu decu imamo najviše. Ali nije samo teritorija Srbije postala zastupljena, već su, od osnivanja do danas, kroz projekte našeg udruženja obuhvaćena i deca i mladi sa razvojnim poteškoćama iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske… Razne dece imamo.
SR: Da li, u Srbiji i regionu, postoje horovi slični vašem?
KM: Postoji u Novom Sadu hor „Vera, ljubav, nada“ koji, isto tako, okuplja osobe koje imaju različite razvojne smetnje, ali još uvek nije na ovom nivou. Mi radimo sa ljudima koji su, bukvalno, na mejnstrim sceni – sa eminentnim producentima, rediteljima, pozorišnim glumcima… Stvarno se trudimo da, kad nađemo i profesionalne muzičare koji nam sviraju, to budu ljudi koji imaju hitove, nagrade, za koje svi znaju, i tako. I svi hoće sa nama da rade.
SR: Kad ste već spomenuli neke, iz kojih sve oblasti su stručnjaci koji su deo Udruženja „Svitac“?
KM: „Svitac“ je, u suštini, udruženje stručnjaka. To nije udruženje dece. Svako dete može da dođe u „Svitac“, ali ovo je organizacija koja njima pruža uslugu i mi radimo sa decom. Kod nas ima defektologa, profesora plesa, sporta i muzike, producenata, reditelja, direktora fotografije, onih koji se bave rasvetom… To su ljudi spremni da svoje vreme žrtvuju i da, čak, svoj način rada podrede deci sa razvojnim smetnjama.
SR: Da li ste, sa vašim horom, gostovali negde u inostranstvu?
KM: Bili smo u regionu. Do Crne Gore i Bosne i Hercegovine jednom, jednom smo bili u Bugarskoj. Nismo išli baš mnogo daleko. To je, prvo, izazov, a drugo – skupa igračka. Mora da se potrefi sve živo i da se sklope kockice da bismo dobili finansijska sredstva za to. A mi hoćemo da idemo svuda.
