Andrijani Đorđević je pošlo za rukom ono što preko 20 godina ikome iz Vranja nije, nakon Ljube Bandovića i Milene Stošić – upisala je glumu na FDU. Nekoliko godina kasnije, ljubitelji domaćih TV serija na komercijalnim televizijama je prepoznaju na ulici, a u pozorištu je scenu delila sa Radmilom Živković, Nelom Mihailović, Nebojšom Dugalićem, Vanjom Ejdus i dr. U intervjuu za portal Slobodna reč, između ostalog, govori o izazovima u poslu, mentalnom zdravlju glumaca, kvalitetu televizijskog programa.
Slobodna reč: Medijska pažnja u određenoj meri se nekako podrazumeva uz ovu profesiju, a u tvom slučaju je sam upis na fakultet bio vest – neko iz Vranja je uspeo da upiše glumu na FDU, nakon čak dve decenije. Da li si ikada osetila neku vrstu pritiska da to „opravdaš“?
Andrijana Đorđević: Medijska pažnja je bila samo posledica onoga što sam postigla, mada u tom trenutku ni sama nisam bila svesna šta se desilo. Nisam bila pod pritiskom, meni je bilo zadovoljstvo da to opravdam, pravdam i dalje. I pravdaću, ponajviše pred sobom.
SR: Da li je tokom studija i u vreme prvih angažmana bilo trenutaka kada je bilo toliko izazovno da si razmišljala o odustajanju? O kojim se situacijama radi i kako si to prevazišla?
AĐ: Na fakultetu nije bilo ni reči o odustajanju, bilo je stvari koje su možda sporije išle, na kojima je trebalo raditi više, osvestiti, posvetiti se više, ali i sada kroz posao, iako dođe „žuta minuta“ i ta pomisao o odustajanju, kod mene traje jako kratko, kao ljutnja. Izazova je bilo i nadam se da će ih biti, a odustajanja – potrudiću se da ih zaobiđem.
SR: Poslednjih godina je primetno da u kolektivima različitih profesija postoji potreba za podizanjem svesti o mentalnom zdravlju. Da li misliš da se u javnom diskursu dovoljno pažnje poklanja mentalnom zdravlju glumaca?
AĐ: Ne mislim. Mislim da se glumci olako shvataju i da je došlo vreme kada ničije mentalno zdravlje nije bitno, sramota je otići psihologu, potražiti pomoć i zauzeti se za sebe. S tim, dajem sebi za pravo da kažem da je psiholog održavanje mentalne, psihičke higijene i da ga nije sramota imati, kao što imamo izabranog lekara.
SR: Koje su najčešće predrasude koje čuješ o načinu života i standardu lica koja viđamo na komercijalnim televizijama u Srbiji?
AĐ: Ne bih da govorim o predrasudama, jer se njima ne bavim. Ja bih da govorim o kvalitetu programa kojeg više nema. Nema ni dečijeg, ni kulturnog sadržaja. Evo, zahvaljujući uspehu Nikole Jokića, ili igri KK Partizan u ovogodišnjoj Evroligi mnoga deca su se vratila na igrališta i odabrala košarku, makar za hobi. Toga nema po društvenim mrežama, za to je potrebno upaliti TV. Na isti način se u udarnim terminima može, i trebalo bi, prikazivati kulturni sadržaj i program za decu.
SR: Poslednje pitanje, opšte mesto, TV ili pozorište u kontekstu životnog standarda: Kada bi morala da biraš za narednih 5 godina, da li bi odabrala stalni angažman u pozorištu uz prosečan standard ili komercijalne projekte?
AĐ: Nemam ništa protiv serije ili filma, ali moja prva ljubav je pozorište i ja ću mu ostati verna za pet, petnaest ili trideset pet godina.
