Zatvorene granice „naterale“ su većinu građana naše zemlje da se okrenu turističkim lokalitetima u Srbiji, a mlađa populacija u odabiru mesta za obilaženje koristi i društvene mreže prvobitno namenjene deljenju fotografija, poput Instagrama i Pinteresta. Redakcija portala Slobodna reč istražila je nekoliko primamljivih lokaliteta koji su pored samih prirodnih lepota inspirativni i za kreativne fotografije. Nakon Vražjeg Kamena, tražimo vodopad Damjanik.
Iako se Damjanik, vodopad visine oko 8 metara nalazi u knjizi Vodopadi Srbije i postoje informacije o njemu na sajtu Planinarskog saveza Srbije, put do njega se i dalje ne može lako pronaći na aplikaciji Google Maps, lokacija nije registrovana na nekoj od pomenutih društvenih mreža, a oznaka #damjanik dovešće vas do tek nekoliko fotografija.
Poznat je među ljudima koji se bave planinarenjem, ali mlađa populacija često nije čula za njega. Staza kojom se do vodopada dolazi nalazi se na obroncima Besne Kobile, a sam vodopad je na reci Jelašnica. Kako i sami autori knjige o vodopadima Srbije navode, na Damjaniku tokom cele godine ima dovoljno vode za „divljenje“ i fotografisanje, a u viru je moguće i kupanje u letnjem periodu.
Ukoliko dolazite autoputem A1 (E-75) iz pravca Beograda odnosno Niša, neophodno je da se isključite i uđete u Vladičin Han, odakle kroz centar izlazite na „stari“ put koji je kroz lokalna sela vodio do Vranja idete u pravcu sela Polom. Nakon nekoliko kilometara, kada pređete Jelašničku reku, skrećete levo ka istoimenom selu. Do Jelašnice je lako dođi koristeći navigaciju. Kasnije vam neće biti od koristi, a uvek se za pravac i pomoć možete obratiti meštanima, koji će vas najverovatnije uputiti na pravac ka selu Nesvrta. Pešačka staza je dužine 12 kilometara u oba pravca. Damjanik se, dakle, nalazi u blizini sela Jelašnica (opština Surdulica, Pčinjski okrug). Bitno je to napomenuti, jer postoji Jelašnica i Jelašnička klisura u blizini Niša i sela Čukljenik.
Članovi planinarskog društva Kalafat iz Niša su u blogu o odlasku na Damjanik, stazu nazvali via elegantarium aludirajući na „otmenost“, nedodirljivost i očuvanost prirode, opisujući stazu obraslom u mahovini a šumu kroz koju prolazi oslobođenom bilo kakvog uticaja ljudske destrukcije.
„Nigde sa tako malo truda ne možete da stignete u pravu divljinu. Ovde stabla sama umiru i šuma se obnavlja snagom sopstvenog biološkog potencijala“ – navodi autor teksta.
Sama reka je „prava“ planinska, brza, čista i nezagađena. Međutim, iako je zahvaljujući Planinarskom društvu Železničar iz Vranja staza označena markerima, lepo je uređena i do vodopada Damjanik je moguće doći, sam put zbog terena zahteva dobru kondiciju. Planinarski savez Srbije takođe naznačava da je staza zahtevna i da je, što se tiče bezbednosti, potrebna opreznost.
Filmski kadrovi u divljini i most na 40 metara iznad reke
Nakon nekoliko kilometara od početka staze, nailazi se do hidrocentrale koja je podignuta pre skoro 100 godina. Prema tekstu Tajne Jelašničke reke, jedno akcionarsko društvo iz Vranja je tada dobilo dozvolu od države da dve turbine, koje su od Nemačke dobijene kao ratna odšteta posle Prvog svetskog rata, instalira u malu centralu uzvodno od Jelašnice. U hidrocentrali koja i dalje radi, uvek je neko od dežurnih tako da će vam ovaj „checkpoint“ dobro doći.
„Preporučujem obe staze, kroz Nesvrtu se ide drugim putem a ovim koji vodi uz reku je teže doći do vodopada i nije obeležen. Rečno korito se preskače par puta i ide se kroz bespuće. Kanjoning pravi!“ – deli sa nama utiske jedan od čitaoca.
Kasnije ćete kratko bukvalno hodati po betonskim cevima kode dovode vodu pa morate biti oprezni. Nakon cevi i uskog gvozdenog mosta, prestaje svaka „veza“ sa civilizacijom i upadate u divlji predeo pogodan sa kadrovima koji podsećaju na holivudske akcione i avanturističke filmove. Ako imate problem sa ravnotežom ili strah od visine, možda ovo baš i nije najbolja staza za vas, pa se zaustavite kod hidrocentrale i popijte kafu sa dežurnim.
U jednom trenutku ćete sa desne obale reke morati da pređete na levu, preko metalnog mosta koji je ograđen samo sa jedne strane, a širina je manja od jednog metra. Neophodno je da preko mosta prelazite polako i izbegavate pogled ispod, jer je on na čak četrdeset metara iznad reke.
Kada stignete do vodopada, morate da se vratite istom stazom. Ispod njega postoje manji slapovi a okolina je bogata pejzažima i pogledima na okolne vrhove. Prema podacima iz knjige Vodopadi Srbije, prva zabeležena poseta Damjaniku datira iz 1903. godine, kada su profesori vranjske Gimnazije organizovali odlazak.
Pročitajte više:
Dolina Pčinje kakvu ne znamo – Neobične zaštićene ptice i nastanak jedne države
