fbpx
16.4 C
Vranje
ponedeljak, 27.05.2024

(Nova.rs) Mirjana Karanović: Sloboda mora da se osvaja svakodnevno

Odabrani članci

Slobodna reč
Slobodna reč
Društveno angažovan, objektivan i nezavisan nacionalni portal sa sedištem u Vranju.

Intervju je izvorno objavljen 27. aprila 2020. godine na portalu Nova.rs, a originalna verzija je dostupna ovde >>>

„Sloboda nije nešto što će da dođe jednog dana na vaša vrata, da uđe i da ostane. Sloboda je nešto za šta ljudi moraju stalno da se brinu da neko to ne otme. Vrlo je lako dovesti ljude u prostor tiranije i neslobode. To pokazuje i ljudska istorija. Istorija je za mene odgovor na sve. Kad god imam neki problem ili dilemu, pogledam šta se dešavalo generacijama unazad. Obrasci se ponavljaju“, govori glumica Mirjana Karanović za Nova.rs, komentarišući svoja društveno-politička angažovanja tokom proteklih godina i otvarajući, kako kaže, razna goruća pitanja provokacijama.

Mirjana Karanović, jedna od najprepoznatljivijih i najuspešnijih glumica na područiju bivše Jugoslavije, u intervjuu za Nova.rs govorila je o trenutnoj pandemiji koronavirusa, statusu glumaca i pozorišta u Srbiji, ali se dotakla i društvene odgovornosti koju, kako kaže, smatra izrazito važnom jer je to jedini pravi način da se “ostavi trag u vremenu”.

Glumica je razgovor za naš portal započela najaktuelnijom temom u zemlji, navodeći da se oseća dobro i da je u stalnom kontaktu sa saradncima iz pozorišta, čekajući neko bolje vreme kada će ponovo moći da zaigra na sceni.

Kako se osećate tokom izolacije?

– Dobro, osećam se sasvim dobro.

Šta mislite o trenutno aktuelnim merama vlade?

– Uopšte ne želim da te svoje misli delim sa bilo kim. Mislim da nema šta da se misli. Prosto, ovo sada treba preživeti. Ne znam šta čovek može da misli. Svakoga dana imamo toliko različitih analiza, mišljenja, prognoza, iz svake zemlje, novine su prepune što stručnjaka, što kvazistručnjaka, što šarlatana, što ozbiljnih ljudi. Više ne znate kome da verujete i kako prema tome da se odnosite. Pošto ja u ovoj situaciji ne mogu ništa da učinim da se to promeni, nemam pristup informacijama koje znam da su istinite, nisam naučnik ni medicinski stručnjak, ja sam sebe izuzela iz toga da imam mišljenje, jer nemam na osnovu čega da ga imam. Trudim se da ostanem zdrave glave za neku budućnost.

Da li Vas plaši mogućnost da život posle koronavirusa neće biti isti?

– Posle nekih stvari život više nikada nije isti. Neke stvari se dogode, i posle život nije isti. Zaljubite se, neko vas ostavi – život nije nikada više isti. Polomite nogu, neko vam umre, doživite neki ogroman uspeh – život više nikada nije isti. Prema tome, naravno da neće biti isti i bilo bi glupo da bude. Mi prolazimo kroz razne stvari u životu. Ja primećujem, upravo kroz decenije razgovora sa raznim ljudima – sa novinarima i sa ostalima, niko zapravo ništa nije naučio od istorije. Niko pojma nema šta se to ljudima u istoriji dešavalo. Zar ne može malo da se pogleda u prošlost i da se vidi šta su sve ljudi preživeli i da za njih život nikada više nije bio isti? Drugo, dolaze nove generacije, nove tehnologije, novi ljudi, sve se menja. To je naša planeta i čovečanstvo – ili ćemo preživeti ili ne. To je neki logičan sled stvari. Nije ni dobar ni loš, samo logičan. Sve je na ovom svetu uzročno-posledično, zapravo logično. Od svakoga od nas pojedinačno zavisi kako ćemo prihvatiti i dobro i loše. Pa šta ako neće biti isto? Zašto bi pa bilo? Dosadno je da sve bude isto.

Da li se Vama nekako čini da mi živimo u nekoj vrsti reinkarnacije devedesetih?

– Ne živimo. Devedesetih su ljudi umirali od streljanja, ubijanja, bombi, granata. Ljudi su se klali, masovna ubistva, nasilje, genocid… Kako to može da se meri sa devedesetima? Ovo je klasična faza, odnosno rađanje liberalnog kapitalizma u jednoj zemlji koja nije bila sposobna za to. Ovi koji su sposobni da se udruže i po pitanju para i beskurpuloznosti i raznim interesima, sada to rade i prave svoju budućnost. Kapitalizam se kod nas upravo razvija i to će da traje.

Hajmo da pređemo na glumce i pozorište. Kako je pandemija virusa uticala na pozorište i glumce? 

– Ovo je smrt za pozorište. Pozorište je jedna veoma posebna ljudska situacija. Ljudi su danas uskraćeni za dodir i mogućnost bliskosti, druženja. Porodice koje žive u jednom prostoru to imaju, ali svi ostali socijalni kontakti su mrtvi. Obavijeni su strahom od dodira i komunikacije i blizine, pozorište je upravo to – jedna grupa ljudi na sceni. U teatru oni razmenjuju životni prostor i nešto što se tog trenutka dešava. To je toliko posebno i toliko ekskluzivno i toliko neponovljivo. Vi možete da sednete ispred svog TV-a i da gledate neki film, vraćate ga, zaustavljate, spremate hranu dok čekate nastavak, itd. Glumci na filmu vas neće čuti i nećete ih ometati. Pozorište je jedna luksuzna situacija u kojoj vi iako sedite u mraku, vi ste učesnici i svedoci nečega što se dešava između nekih ljudi na pozornici. Naravno da to treba da bude životno, istinito, uverljivo, moguće, da bi publika to mogla da prihvati i da veruje da se to dešava. Svaka sledeća predstava je novi trenutak. Pozorište je tako luksuzna situacija koja je u ovom trenutku nedostupna. Za mene kao osobu koja se bavi glumom je nešto što je energetska baza glumačke umetnosti i nešto o čemu ja samo sanjam.

Pretpostavljam da ste imali neke planove vezane za pozorište koji su odloženi ove godine?

– Počeli smo da radimo predstavu u Beogradskom dramskom “Čitač”, u režji Borisa Liješevića, i stigli smo negde više od polovine. Trebalo je da premijera bude početkom aprila, ali onda je sve stalo i sada se povremeno čujemo preko Vibera. Čitamo, pričamo i čekamo trenutak kada ćemo nastaviti sa probama. Nadamo se da ćemo zaustaviti predstavu u ovoj sezoni, ne za publiku, već proces. Onda ćemo je zamrznuti i čekaćemo neko bolje vreme kada ćemo moći da je igramo. Trebalo je da radim predstavu “Muškatle mogu preživeti sve” u Nišu, u režiji Ane Tomović. Trebalo je da izađe do druge polovine juna, pa da je igramo na Dubrovačkim letnjim igrama, ali ne znam šta će biti od toga.

Imali ste bezbroj filmskih i pozorišnih uloga. Koja vam je uloga najdraža?

– Ne mogu. To ne postoji. Ne postoji ništa što mi je najdrže. Ni hrana, ni bilo šta slično. Ja sam vodolija. Volim svašta da probam i volim da se menjam i da idem dalje. Nemam najdražeg pevača i da kažem da mi je to zakucano za ceo život i da to stalno slušam, kao oni ljudi koji ceo život slušaju metal ili narodnjake ili Bitlse, ili nije važno šta. Ja nisam takva. Za mene ne postoje takve stvari. Uvek postoji nešto drugo, nešto novo, nešto što niste otkrili.

Prošle godine ste postali počasna građanka Sarajeva. Kakve Vas uspomene vežu za taj grad?

– Ja sam u Sarajevu od 2001. godine stalno. Manje-više svakog meseca igram predstave tamo. Snimala sam tri – četiri filma tamo, i za tolike godine stekla sam puno prijatelja. Često odem u Sarajevo da pogledam neku premijeru ili da odem na neki rođendan. Nažalost, nekada i na sahranu. Meni nije teško da sednem u auto i da odem tamo. Ja volim taj grad. Manje-više grad kao grad. Na ovom prostoru je jako teško voleti gradove kao gradove. Mi nismo kao Pariz ili London, pa da se divimo nekim građevinama, ili nekim arhitektonskim čudima, ili spomenicima. Ono za šta se ljudi vezuju na Balkanu su ljudi. Ljudi i atmosfera. Nešto što je neuhvatljivo, nešto što ne može da se doživi sa strane. Morate da uđete unutra, da prihvatite to. Ti ljudi koje tamo poznajem i sa kojima sam postala bliska su mi dragi. Moj odlazak je na neki način inicirao mnogo intenzivniju pozorišnu saradnju Beograda i Sarajeva. Predstave se od tada igraju u glumačkom miksu. To više nije novost. Mnogo sam srećna što sam ja nekako započela taj odnos i uspostavila prve kontakte.

Pre dve godine ste imali rediteljski debi. Režirali ste “Dobru ženu” i odabrali ste temu suočavanja sa prošlošću i ratnim zločinima. Koliko je važno da jedna javna ličnost bude društveno odgovorna i da ukazuje na društvene devijacije?

– Ja mislim da društvena angažovanost ne podrazumeva samo tu vrstu angažovanja. Umetnik mora da bude angažovan na mnogo načina, zavisi šta te zanima. Ne radi se samo o društveno-političkim temama. Umetnici inspiraciju nalaze u sopstvenom pogledu na svet i nekim vrednostima koje žele da istaknu, provokacijama koje žele da plasiraju, pitanjima koje žele da pokrenu itd. To se može ticati i nekih kraljnje ličnih, intimnih tema, ali i društvenih. Za mene je to važno. Volim umetnike koji ostavljaju trag u vremenu. Da biste ostavili trag, morate da utkate ono što se dešava oko vas u svoje delo.

Vi jeste jedna od retkih javnih ličnosti koja se trudi da ostavi trag u vremenu na takav način. 2016. godine ste bili kuma beogradskog Prajda. Da li verujete da će Srbija jednog dana biti zemlja u kojoj će svi građani i građanke biti slobodni, bez obzira na razlike među njima?

– Mislim da da. To je neminovno. Međutim, sloboda nije nešto što će da dođe jednog dana na vaša vrata, da uđe i da ostane. Sloboda je nešto za šta ljudi moraju stalno da se brinu da neko to ne otme. Vrlo je lako dovesti ljude u prostor tiranije i neslobode. To pokazuje i ljudska istorija. Istorija je za mene odgovor na sve. Kad god imam neki problem ili dilemu, pogledam šta se dešavalo generacijama unazad. Obrasci se ponavljaju. To što se nama dešava nije ništa novo. Ljudi moraju da se bore za pravo da budu slobodni. Ne možete u životu da se popnete na neki vrh i da onda stanete i da mislite da je zauvek tako. Nije tako ni sa čim. Ni sa ljubavima, ni sa prijateljstvima, ni sa titulama, ni sa slobodom. Sve što osvojite, morate da negujete i da brinete o tome. Morate da zalivate, da održavate i da ulivate energiju da bi se to razvijalo.

Za kraj, da li ste ispratili ekspanziju domaće serijske produkcije?

– Nisam. Ne znam ni gde to da gledam. Gledam strane serije. Ima ih dosta kvalitetnih. Nisu baš sve, ali neke su zanimljive.

Pratite nas i na društvenim mrežama: Facebook, Instagram i Twitter.
Instalirajte mobilnu aplikaciju sa Google Play ili App Store.

IZVORNova.rs
- Reklama -
- Reklama -

Poslednji članci