fbpx
32.4 C
Vranje
sreda, 24.07.2024

Pozorište mora biti u rukama stručnjaka

Odabrani članci

Slobodna reč
Slobodna reč
Društveno angažovan, objektivan i nezavisan nacionalni portal sa sedištem u Vranju.

Sa jednim od najuspešnijih mlađih reditelja u Srbiji Jugom Đorđevićem razgovarali smo o stanju pozorišne umetnosti u Srbiji, ali i na lokalu, o izazovima u profesiji i radu u izolaciji. Đorđević je završio pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde danas živi i radi. Radio je kao asistent u Pozorištu na Terazijama, učestvovao u produkcijama Narodnog pozorišta u Beogradu i BITEF-a. Dobitnik je Specijalne nagrade za novu pozorišnu osećajnost i Specijane nagrade za režiju na festivalu Joakim Vujić.

Slobodna reč: Koliko su mladi reditelji/rediteljke vidljivi i prepoznati?

Jug Đorđević: Nedovoljno. Pozorišta mogu i moraju da angažuju više mladih autora, jer na taj način se pozorište obnavlja, cirkuliše, regeneriše i uspostavlja. Govorim o svim profesijama koje čine jedan pozorišni čin, ne samo o svojoj. Kad malo bolje razmislim to je jedan potpuno prirodan postupak, jer ono što mladost čini tako uzbudljivom za teatar jesu njena nepredvidivost, vitalnost i svežina mašte, nalazim da su ove tri stvar izuzetno važne za bilo koji umetnički izraz.

Da bi vas neko prepoznao prvo morate da budete vidljivi, a kako da budete vidljivi ako vam se ne da šansa? Ja ovo pišem iz povlašćene pozicije, jer sam jedan od retkih mladih reditelja sa jednom ili dve predstave po sezoni u institucionalnom pozorištu, dok neke moje kolege i dalje čekaju na svoju prvu šansu. Ali zato je na nama koji smo tu šansu dobili i iskoristili je, da se potrudimo, koliko je u našoj moći, da pomognemo afirmaciji onih koji tu priliku jos nisu dobili, a i te kako su je svojim radom i talentom zaslužili.

SR: Sa kojim izazovima se najčešće susreću?

JĐ: Kada bih krenuo da vam pričam o izazovima, nikada ne bismo završili ovaj intervju. Što se duže bavim režijom, sve više uočavam da je najveći izazov upravo to – baviti se režijom. Jer uslovi u kojima stvaramo svi mi pozorišni radnici često znaju da budu ispod svakog profesionalnog nivoa. Kad to kažem, mislim na manjak finansijskih sredstava, iz čega proizilazi loša produkcija, a onda kompromisi na uštrb kvaliteta, početne ideje, itd. Zamislite samo u svemu tome jednog mladog autora/autorku, koji mora još i da se „dokaže“, složićete se da stvaranje u takvom okruženju nije produktivno, a ni zdravo.

SR: Kakav je vaš utisak o interesovanju mladih za pozorišnu umetnost generalno?

JĐ: Verujem da mislite na tradicionalni koncept teatra, otvoren ili zatvoren prostor u kome se neki ljudi okupe da gledaju neke druge ljude, dok te dve grupe deli nevidljiva rampa. Ako govorimo o toj ideji, ne znam koliko je ona interesantna generacijiama koje su rođene posle dvehiljadite, verujem da jeste. Ali tu postoji jedna druga stvar, mislim da je teatar kao medij otišao mnogo dalje, on je sada svuda. Sve aplikacije koje ti danas pružaju mogućnost živog uključenja tj. obraćanja ljudima koji te u istom tom trenutku uživo prate, u svom korenu imaju teatar. Tako da mislim da je interesovanje mladih za pozorišnu umetnost veliko i ima ga svuda, samo možda mnogi od njih nisu svesni da ga aktivno upražnjavaju.

SR: Kakvo je stanje u Vranju?

JĐ: Zaista nisam upućen, ali sama činjenica da je sve više nas upisalo neke pozorišne studije od 2012. godine nadalje zaista govori u prilog tome da se pozorišna umetnost upražnjava i konzumira i kod mladih Vranjanaca.

SR: Za pozorišnu scenu u Srbiji ste jednom prilikom izjavili da je nedovoljno svoja i nedovoljno originalna, kao i da je prate proizvoljnost, privatluk i nedostatak hrabrosti. To već zvuči kao kriza, da li mislite da će zbog aktuelnog stanja u zemlji pozorišna umetnost u budućnosti biti još ugroženija?

JĐ: Da i ne. Da, zato što mislim da i dalje postoje ljudi na odgovornim pozicijama u pozorištima i kulturi koji nisu shvatili da stvari više ne mogu da idu isti tokom, a ne, zato što mislim da postoji ozbiljna “kritična masa” koja je spremna na rizik, jer posle svega ovoga tek sada nema šta da se izgubi.

Bitno je samo videti kako će se stvari odvijati u bliskoj budućnosti i čiji će razum nadjačati. Nadam se da će to biti razumnost onih koji teatar promišljanju na mnogo širem nivou od “ortačkog” što je generalno glavna karakteristika većine pozorišnih strategija ako uopšte to možemo nazvati strategijom. Da li i dalje mislim da pozorišnom scenom nadvladava proizvoljnost, privatluk i kukavičluk, u većini slučajeva da. Ne generalizujem stvari, jer ne smemo zaboraviti da postoje i divni ljudi koji se svojski bore protiv vetrenjača.

Ne mislim da je naša pozorišna scena nedovoljno svoja i nedovoljno originalna. Sprskom pozorištu su se samo u poslednjih deset godina dogodili “Sanjari” Miloša Lolića, “Brod za lutke” Ane Tomović, “Žabar” Bojane Lazić, “Čarobnjak” Borisa Liješevića, gde ćete pozorište svojstvenije i originalnije od ovoga. Tužno je samo što je većina tih predstava ostala eksces a ne pravilo.

SR: Može li pozorišna umetnost, i u kojoj meri, uticati na društvenu stvarnost u Srbiji?

JĐ: Ako me pitate da li pozorište može da pokrene revoluciju, ili druge društvene aktivnost koje uključuju udruživanje i reagovanje, mislim da ne. Ali ne zato što njegova moć nije dovoljno velika, već zato što je u prirodi pozorišnog medija da dela na suptilnijim frekvencijama. Iako sam čin uglavnom gleda više ljudi, doživljaj onoga šta nam se sa scene govori je potpuno subjektivan.

Društvena stvarnost u Srbiji je svakako u krizi kao i na većini planete, tako da mislim da pozorište može da odigra identično važnu ulogu koju sve vreme igra, ulogu subverzivnog terapeuta.

SR: Zbog aktuelnog vanrednog stanja Narodno pozorište u Beogradu ostalo je bez gostovanja vranjskog pozorišta i predstave “Nečista krv” u Vašoj režiji koje je bilo zakazano za 19. mart, te prestonička publika još uvek nije bila u prilici da je pogleda. Kako se kao reditelj nosite sa tim što vam je predstava na “čekanju”?

JĐ: Da, nažalost većina kolega i prijatelja nije uspela da pogleda predstavu 19. marta, ali verujem da će se gostovanje desiti u nekom bezbednijem periodu. Iskreno pošto je celo čevečanstvo na “čekanju” jedino što mi teško pada jeste neizvesnost. O gostovanju iskreno nisam mnogo razmišljao.

SR: Kako na Vašu produktivnost utiče izolacija?

JĐ: Trenutno se i dalje restartujem od svega. Kad ste slobodan umetnik bez mesečnih primanja, vaša je produktivnost uslovljenja mnogo većim problemima egzistencijalne prirode. Tako da idem iz dana u dan i pokušavam da ne mislim mnogo unapred jer mi onda sve deluje strašno. Inače gledam pregršt divnih predstava online i time se inspirišem pa mi stvarnost bude podnošljivija.

SR: Kakvi su Vaši utisci o radu vranjskog Pozorišta od otvaranja do danas? Koja bi bila vaša poruka kolegama za budući rad?

JĐ: Jako je kratak period od otvaranja do danas da bi smo pričali detaljnije o repertoarskoj politici, konceptu sezone ili bilo kakvoj strategiji, ali me raduje kad čujem da su predstave posećene. Na njima je sada da to očigledno interesovanje kod publike održe. Važno je da se iskoriste svi resursi koji čine pozorište funcionalnim. Mislim na podmlađivanje ansambla, na marketing stručnjake, PR službu, jer vi danas imate platforme na kojima možete da stvarate novu publiku, ali za to su vam potrebni stručni ljudi. Tu dolazimo do mog ključnog saveta, koji se odnosi na sve, a ne samo na pozorište – struku stručnjacima.

Za vranjsko pozorište je možda ovo prekretnica, jer ono ulazi u novu eru sa većinskim profesionalnim ansamblom (ne zaboravimo da je pozorište bilo amatersko do pre samo dvadesetak godina), sa ozbiljnijom tehničkom infrstrukturom, sa svim kapacitetima koji se tiču stvaranja jednog pozorišnog čina. Važno je da pozorište popuni, a onda i pokrene sve te kapacitete i pokaže da li može da odgovori na neke složenije pozorišne projekte. To će biti uspešno jedino, ali jedino odabirom stručnog, profesionalnog, uspešnog kadra. Bilo kakav drugi kriterijum može sve da kompromituje.

Veliku ulogu u svemu tome igraju finansije tj. grad i država koji moraju da prepoznaju važnost ove institucije, jer je retkost imati lokalitet u kome su pozorište i tradicija u takvoj simbiozi. Govorim naravno o Bori i njegovoj lakoći da prenese na papir DNK jednog vremena i jedne palanke, koja se nije mnogo promenila. Zato je važno da Vranjanci imaju mesto sa kojeg će gledati svoje ja u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Pratite nas i na društvenim mrežama: Facebook, Instagram i Twitter.
Instalirajte mobilnu aplikaciju sa Google Play ili App Store.

- Reklama -
- Reklama -spot_img

Poslednji članci