VRANJE – Predsednik Stranke slobode i pravde (SSP) i kandidat za poslanika izborne liste „Srbija protiv nasilja“, Dragan Đilas, boravio je juče u Vranju, u sklopu predizborne kampanje ove stranke, i razgovarao sa članstvom i predstavnicima ove koalicije na sastanku zatvorenog tipa. Za portal Slobodna reč govori, između ostalog, o tome kako gleda na dve opozicione kolone u Vranju, o tome da li je ovog puta izborna trka fer, po čemu sada pamti Vranje, kao i o protestima protiv nasilja.
Slobodna reč: Pre 10 godina ste, u intervjuu za Vranjske novine, rekli da je sramota što Vranje prepoznaju po paljevinama i konjaku. Po čemu ga prepoznaju 10 godina kasnije?
Dragan Đilas: Ja se bojim da ga danas više niko i ne pominje i ne prepoznaje. I kada ga se sete, sete ga se zbog Jumka, Simpa, radnika i njihovog položaja, ili zbog onih koji su otišli iz Geoksa. Prošao sam danas kroz Vranje, video kako izgledaju ulice, kako izgleda ceo grad… Ne mogu da budem objektivan, nisam dugo bio, ali meni deluje da je sve lošije nego što je bilo pre nekoliko godina. Grad mi deluje nekako sivo. Ulice sve u rupama, ne deluje to pozitivno. Nisam mnogo video ljude, ali verovatno izgledaju kao svuda u Srbiji. Kada ste poslednji put upitali nekog kako je, a da vam je on odgovorio da je dobro?
SR: Da li su dve opozicione kolone u Vranju primer „zdrave“ lokalne politike i demokratije koja ne mora da „prati“ Beograd, ili to, u okolnostima u kakvim je Srbija danas, ipak predstavlja rizik za osipanje glasova?
DĐ: Ove stranke nisu Srpska napredna stranka (SNS), ove stranke dozvoljavaju svojim odborima da same donesu odluku kako će izaći na izbore. Ja sam uvek pobornik što većeg jedinstva opozicije, ali dve kolone, u odnosu na osam koliko ih je bilo pre dve ili tri godine, opet su napredak. Ja sam danas, na sastanku, imao sve ljude, iz svih organizacija koje čine te dve kolone, i samo sam ih pozvao da nastave da imaju normalnu međusobnu komunikaciju, jer oni će biti vlast u Vranju. Pre ili posle imaće odgovornost pred građanima – i u svom ponašanju, i u rečima koje koriste, i u svemu ostalom. Tako da to mogu da tumačim kao deo demokratizacije i kao deo decentralizacije koja je neophodna u Srbiji. Kako neko iz Beograda zna kako će organizacija u Vranju da izađe na izbore? Valjda će svaka organizacija sama da donese odluku o tome, kao što se ovde i desilo.
SR: Spomenuli smo ugašene “Vranjske”. Pretpostavljam da ste upućeni u slučaj gašenja ovog nedeljnika, koji ne postoji od 2017. godine… Koliko su lokalni mediji važni za društvo u kojem živimo, i koliko je opasno vršenje pritisaka na lokalne medije?
DĐ: Opasno je vršiti pritisak na medije svuda, pod pritiskom su i lokalni i svi drugi. Neophodno je postojanje lokalnih i regionalnih medija. Ti mediji će imati svoju ulogu tek onda kada napravimo normalnu zemlju u kojoj nije Vučić svaki dan na televiziji, u kojoj nije svaki dan neka mržnja i vređanje. Ne možete da očekujete od televizija sa nacionalnom frekvencijom ili portala koji treba da imaju što više klikova na svojim vestima – da će da se bave temama koje, ipak, interesuju samo jedan deo ljudi, one ljude koji žive u nekom određenom gradu. Ali, za te ljude koji tu žive, na lokalu, to su najvažnije teme – kako izgleda škola, bolnica ili put, i da li se to mesto razvija ili ne, i šta je sa zaposlenima u fabrikama, kakve plate imaju i u kakvim uslovima rade… Neko ko to što se dešava ovde gleda iz Beograda, njemu je to sve isto.
SR: CRTA je juče objavila da su predizbornu kampanju, u prvih 20 dana, obeležile pretnje i neravnopravnost – odnosno „izrazite prednosti koje partije na vlasti ostvaruju zloupotrebom institucija“. Kako komentarišete ovu analizu?
DĐ: Mene to ne čudi. Mene više čudi reagovanje Evrope – Evropskog parlamenta, Evropske komisije i predstavnika Evrope u Srbiji koji su izažli sa preporukama, pre dve godine, koje je trebalo da budu sprovedene, a ništa se nije sprovelo. A onda slušamo od njih kako se nadaju da će izbori biti fer. Izbori već nisu fer. U zemlji u kojoj predsednik svaki dan gostuje na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, napada opoziciju, a mi nemamo mogućnost da se pojavimo – izbori nisu fer. Nisam pročitao izveštaj CRTA-e, ali je svima jasno da ovde nema ni govora o tome da su izbori fer. I obaveza je svih nas koji se borimo za promene, da sutra, kad budemo vlast, ne zaboravimo da treba da napravimo sistem u kome to više nikada neće moći da se desi. I pored svega toga, apsolutno sam siguran u pobedu na izborima u Beogradu. Verujem da možemo da dođemo u situaciju da stranke opozicije mogu da formiraju tehničku vladu, koja bi se sledećih godinu dana bavila dekriminalizacijom zemlje, zaustavljanjem ovog ludačkog rasta cena i oslobađanjem medija. I da, posle toga, idemo na izbore koji su normalni, demokratski, da vidimo šta ljudi zaista misle, kojim putem žele da ide Srbija.
SR: Kandidat ste za poslanika izborne liste „Srbija protiv nasilja“, pa nam recite – da li su protesti „Srbija protiv nasilja“ ispunili vaša očekivanja? I da li su, i u kojoj meri, načinili štetu vladajućem režimu, iako znamo, naravno, da to nije svrha njihovog nastanka.
DĐ: Protesti nisu imali ideju nikome da načine štetu, čak ni vlasti. Oni su imali ideju da stvari u Srbiji načine boljim. Želimo Srbiju u kojoj oni koji su kršili zakon, koji su promovisali kriminalce i puštali ih da pričaju kako je najlakše ubiti čoveka – sutra više ne bi mogli da se bave tom delatnošću i ne bi imali nacionalnu frekvenciju. Želimo da živimo u zemlji u kojoj tabloidi ne bi imali ovakve naslovne strane na kojima se ljudima uništavaju životi. To su bili zahtevi protesta. To je nešto što, mislim, ogroman broj ljudi u Srbiji podržava, da se te stvari promene nabolje. Protesti su nastali kao posledica strašnog zločina u osnovnoj školi gde je jedno dete ubilo osam svojih drugara i drugarica, i svakog u Srbiji je to moralo da pogodi na isti način. I čast mi je da budem na poslaničkoj listi „Srbija protiv nasilja“, znajući da, zaista, nasilje postoji svuda – i u odnosu na radnike, sada i poštare, poljoprivrednike, u školama, svuda. Hoću da pokušam da doprinesem da se to smanji, da stane, da počnemo opet da razgovaramo međusobno, da se ne mrzimo jer glasamo za drugačije političke opcije.
