Našem sagovorniku Nedimu Neziroviću je dodeljena uloga Jovče u seriji Nečista krv. Televizijska publika širom Srbije zna ga po ulozi Paše u seriji Klan, a nedavno je imao i prvu profesionalnu predstavu na večernjoj sceni u Beogradu, Cement Beogradskog dramskog pozorišta (BDP) u režiji Sebastijana Horvata.
Iako tek na početku karijere, već je doživeo da predstava u kojoj igra bude zabranjena, jer je kritikovala školstvo, političare, porodicu i međuljudske odnose u Novom Pazaru. Za Slobodnu reč govori o utiscima nakon izvođenja predstave Cement, radu pozorišta tokom epidemije, zbližavanju pozorišne i filmske glume, Vranju i Bori Stankoviću.
Slobodna reč: Kakvi su utisci nakon „vatrenog krštenja“ na sceni BDP?
Nedim Nezirović: Izuzetno sam zadovoljan. Predstava nosi posebnu energiju, uživali smo stvarajući je. Mlađa ekipa je postala jako bliska tokom procesa, bilo je neophodno osvojiti međusobno poverenje da bi se u takvoj atmosferi bez osećaja nelagodonosti probalo sve što bi nama, reditelju i saradnicima palo na pamet. Ovu predstavu tretiram kao pozorišni događaj, i siguran sam da je u publici svaki pojedinac čita i doživljava potpuno autentično.
SR: Kako funkcioniše pozorište nakon svih ovih meseci opreznosti?
NN: Suštinski, rad na predstavi izgleda isto kao i ranije. Osim što nosimo maske. Sada se već ozbiljan broj ljudi iz pozorišta vakcinisao, pa su uslovi za rad postali lakši. Svakako da ima promene u nama i u svim ljudima. Imali smo dosta slobodnog vremena. Ljudi i dalje izlaze na kraj sa pandemijom, i svakako da ovo teško iskustvo menja čoveka. Verovatno sve to utiče na tok pozorišta i menja ga, što ćemo tek kroz godine primetiti.
SR: Imate zanimljivo zapažanje da je teatar sve bliži filmu. Na šta mislite?
NN: Pre svega na glumu. Ne vidim razliku u zahtevu za glumca pred kamerom i u pozorištu. Prošlo je vreme arhaične glume i besprekorne dikcije u pozorištu jer to nije dovoljno i dosadno je. Izazov za glumca da napravi ulogu u pozorištu je isti kao i na filmu. Moraš da se pozabaviš ulogom i pronikneš u tajne čoveka kog’ tumačiš u oba slučaja. Ako ima razlike ima je u sredstvima. Valjalo bi da budeš svestan „desetog reda“ (ako govoriš bez mikrofona) i to je to. Mada se i tehnologija u promenila, moguće je da je već neko uspeo da napravi krupan kadar u pozorištu.
SR: Da li je tačno da je jedna od predstava u kojima ste igrali bila zabranjena u Vašem rodnom Novom Pazaru?
NN: Da, u pitanju je Betonmahala. Srećom je ta predstava odigrana preko sedamdeset puta nakon premijere u skoro čitavom regionu.
SR: Sa kojim rediteljem biste rado sarađivali? Koja predstava Vam je u poslednjih godinu dana privukla najviše pažnje?
NN: Sa Jugom Đorđevićem ili bilo kojim mladim i pametnim rediteljem/rediteljkom. Izdvojio bih predstavu Kišne kapi na vrelom kamenju u Beogradskom dramskom pozorištu u Jugovoj režiji.
SR: Jesu li Vam bili potrebni časovi vranjskog? Da li ste bili do sada u Vranju, inače gradu „pobratimu“ Novog Pazara?
NN: Nisam to znao, ali raduje me da je tako. U Vranju sam bio jednom prilikom dok sam još uvek išao u gimnaziju. Obišao sam kuću Bore Stankovića jer mi je Nečista krv bio omiljeni roman u srednjoj. Eto, kao da sam znao da ću za deset godina igrati u dramskoj adaptaciji tog romana. Poseban je izazov gluma na dijalektu. I pomogla mi je moja profesorka dikcije u tome. Nadam se da je ispalo dobro.
SR: Kakav je Jovča?
NN: Vrlo sam zahvalan što mi je dato poverenje od Milutina Petrovića i produkcije This and That da tumačim ulogu Jovče. Scenario koji je bio izgubljen a napisan od strane Vojislava Nanovića, pa kasnije dorađen i adaptiran autentičnim rukopisom Milene Marković, je u najmanju ruku nešto najzanimljivije i najpotentije za glumčku igru što sam imao priliku da do sada pročitam. Odiše životom, intenzivnim odnosima, zanimljivim životima…mislim da će publika zaista uživati.
Pročitajte više:
Stiže TV i filmski spektakl sa ulica starog Vranja dostojan Stankovićevih drama
