Pod hitno vas molim, dajte nekako da osnujemo sindikat za robote.
Ne mogu više da gledam jadnog Milutina i Dragutina kako se muče po ovoj vrućini, i moraju da glume ispred kamera. Kao da im nije dovoljno to što imaju imaginarnog prijatelja predsednika, još su doživeli da ih vodaju kao mečke na vašaru i teraju na naprednjačke skupove (ko li u SNS-u proverava kvotu za dovedene robote, pitam se), gde moraju da igraju moravac.
Dobro, možda je i fora bila prvi put kad su se pojavili, ali sada sve to sa prvim srpskim robotima prelazi granice dobrog ukusa. Zamišljam ih kako sede u hladovini nakon još jednog besmislenog naprednjačkog okupljanja, cirkaju rafinisano dizel ulje i pričaju među sobom: „Na stranu to što je ovaj umislio da smo mu nekakvi drugari, pa nas sad tera i da ponesemo pidžame i odemo kod njega na prespavanjac… Valjda će bar neko od njegovih naprednjaka shvatiti kakav potencijal krijemo, da sa našim superbrzim čipovima, nadljudskom snagom i veštačkom inteligencijom možemo mnogo više da uradimo od igranja nekakvog kola?“
I zato, kada već nemamo sindikate da ih zaštite, hajde da ovde zastanemo u našoj priči i pustimo malo mašti na volju. Recite mi, da li bismo mogli pametnije da iskoristimo ta dva robota u Srbiji?
„Umeju li da kopaju u rudniku? Možda malo da odmene nesrećne rudare koji umiru u katastrofalnim uslovima“, kao da čujem jednog od vas iz pozadine.
„Možda će gore pomenuti nepomenikovi drugari, roboti Milutin i Dragutin, kad završe sa igranjem kola da pomognu nama Zrenjanincima i iskopaju nam bunar sa pijaćom vodom?“
Lep predlog, druže… I konstruktivan, svakako. Ja bih bio obazriv samo, jer postoji opasnost da im izgori procesor kada počnu da obrađuju u glavi činjenicu da nismo u Africi, a da i dalje, u 21. veku, postoje gradovi u Srbiji koji decenijama nemaju pijaću vodu.
„Ili da nam uvedu kanalizaciju, kad su već tako snažni. Mogu cevke da postave u Borči očas posla…“
Kakvi očas posla, legendo, pa nisu ti ovo „Ratovi zvezda: Epizoda II – Napad klonova“, pa da ih ima cela armija? Kako misliš da jadni Milutin i Dragutin uvedu kanalizaciju za preko 100.000 ljudi koji je nemaju, a da ne dobiju upalu mišića, ovaj, sajli? Još kad bi saznali da oko 3 miliona ljudi u Srbiji i dalje koristi septičke jame, odmah bi pojeli neki CD sa smrtonosnim kompjuterskim virusom, uhvatili se za ruke, i uz pesmu „Tears in rain“ od Vangelisa izvršili zajedničko samoubistvo.
„Možda će Milutin i Dragutin da hapse kriminalce, kao njihov kolega Robokap, znate, umesto policije koja u Srbiji radi za mafiju?“
Nije loše, samo nemamo trenutno dovoljno zatvora, da smeste sve uhapšene. Razradite još malo tu ideju.
„Kako Milutin i Dragutin stoje sa edukacijom ljudi? Ima dosta neobrazovanih kod nas…“
Rođače, znaš li ti koliko robota učitelja treba za čak 300.000 osoba koje imaju nepotpuno osnovno obrazovanje, koliko Milutina i Dragutina za skoro 38.000 ljudi potpuno nepismenih u Srbiji? Pa jedino da svim tim ljudima, poput Džonija Mnemonika, ugradimo moždane implante i onda lepo naši roboti krenu na fleškama da im ubacuju potrebne edukacione kurseve iz srpskog jezika i književnosti, bontona, biologije, kulture, matematike i fizike. Tako bi možda i stigli da sve opismene i da…
„Dobro, dobro, a šta mislite da pitamo robote da na prijateljskoj bazi zasuču rukave i ugrade implante, ali one dentalne, na preko 700.000 ljudi, koliko zvanično njih u Srbiji nema nijedan zub? Ono kao, nađemo pokretnu traku i stavimo štrbave, nije neizvodljivo…“, nestrpljiv je neko iz publike.
„Mogu li da operišu, da skeniraju, rade prevenciju u zdravstvu? Znate, po broju umrlih od karcinoma, Srbija zauzima neslavno prvo mesto u odnosu na druge evropske zemlje…“
„Pored igranja, umeju li da pevaju, ili slikaju? Pošto u Srbiji manje od 1 odsto budžeta ide na kulturu, značilo bi…“
I taman kada je ovo počelo da prerasta u robotsku kakofoniju, izdvojio se jedan glas, zbog kojeg su svi ostali utihnuli. Nije on vikao, ne, niti je probao da se nadjačava sa ostalima, već je samo izgovorio istinu zbog koje su svi zaćutali:
„A možda će Milutin i Dragutin, kada čuju sve ovo i uključe svoju veštačku inteligenciju, kad već mi onu prirodnu nemamo, da jednostavno pronađu uzrok svih ovih problema i reše ga se. Doduše, imaće onda jednog imaginarnog druga manje, ali će makar cela Srbija sa njima onda da odigra kolo.“
Tajac. Čuje se samo hum električnih kola Milutina i Dragutina, koji ovo procesuiraju.
Ali ovde nije kraj priče, nikako! Kao u svakoj dobroj naučnoj fantastici (možda i horor filmu, zašto da ne), nikada ne završavamo film ljigavim hepiendom, već nekom slutnjom, zapletom koji unosi nemir i tera nas na dublje razmišljanje, ostavlja nas budne u tihoj noći. Zato se ova priča nastavlja još malo.
Sada smo u našoj alternativnoj realnosti, gde kukavica ne raspisuje izbore, i na neki volšeban način ostaje na vlasti još puno godina… Poslednji kadar sa kojim se naš film završava pada na jednu usamljenu šljivu u daljini. Pored nje stoji rđavo plavo bure.
Iz neplodne zemlje viri znak sa mrtvačkom glavom, na kojem piše: „Opasnost. Litijum“. Kadar polako počinje da se približava drvetu, i dok reditelj zumira tu čuvenu srpsku šljivu čuje se poznata srpska melodija kroz udaljeno šuštanje radija, a disonantni tonovi podsećaju na neku izvrnutu melodiju kola… Nebo je mračno od čađi i isparenja iz okolnih fabrika. Konačno smo se približili drvetu i sada ga gledamo u krupnom kadru, tako iskrivljeno i usahlo. Poslednji plod sa njega, oksidisana i istrulela šljiva, pada pod naletom toksičnog vetra na tlo.
I mi u publici odjednom shvatamo da ovo nije šljiva iz pesme Oskara Daviča, kako naslov teksta na početku sugeriše i namerno nas odvodi na pogrešnu stranu, samo da bi zaplet bio efektniji. Ne. Ovo neodoljivo počinje da podseća na scenu iz toliko puta citiranog proročanstva Tarabića, gde na kraju „svi Srbi staju pod jednu šljivu“. I konačno, kamera se okreće i otkriva nam šta se zapravo krije iza drveta. Sa jednim kolektivnim uzdahom koji nam se mučno otkine iz pluća, mi shvatamo da je Tarabić pogrešio. Jer, pod šljivom nema nijednog Srbina.
Tu samo dva robota, Milutin i Dragutin. I igraju moravac.
