Za pet dana u Pozorištu Bora Stanković biće premijerno odigrana predstava „Crna ptica“, rađena po istoimenom, više puta nagrađivanom romanu književnice i dramaturškinje Aleksandre Jovanović, a postavlja je Marija Mladenović, kojoj je ovo diplomska predstava na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Sa Marijom razgovaramo o predstavi, studiranju, „laktanju“ na FDU, mentalnom zdravlju i dr.
Slobodna reč: Ekipa je „izmešana“, odnosno ima glumaca iz vranjskog ansambla, troje glumaca iz prestonice, tu je i „podmladak“ – desetogodišnja Sofija iz Bujanovca, koja igra malu Želju, a njenog imaginarnog prijatelja Vuka igra Filip Hajduković („Živ čovek“, „Kalkanski krugovi“, „Švindleri“, „Močvara“, „Toma“, „Južni vetar“, „Princ Rastko Srpski“..). Ko je veća „zvezda“, Sofija ili Filip?!
Marija Mladenović: Sofija je divna, ona će jednog dana, ukoliko to bude želela, biti divna glumica. Raspametila sam se njenom slobodom, njenim osećajem za govorne radnje. Sve nas je kupila šarmom, slobodom, sigurnošću u sebe. Preduhovita je, čak kod nje čujem i neki cinizam. Do nekog poprilično poznog trenutka Sofija nije bila u planu, mi smo počeli da radimo čitaće probe krajem maja i tada nismo uzele u obzir lik male Želje, ali su se nekako sklopile stvari da nam je to bilo najtačnije moguće, prosto da bi se tim prisustvom oca i sećanja na oca, što više i jače prikazalo njegovo odsustvo. A to nosi da imamo nekog mlađeg koji će igrati malu Želju, odnosno Sofiju.
Kad je trebalo da tražim glumca za Vuka, mislila sam da radim kasting, ali nije bilo vremena. Onda mi je Jovana Berić, koja igra Želju, predložila Filipa, jer su sticajem, da tako kažem, nesrećnih okolnosti, sve predstave koje je on igrao tokom godina skidane sa repertoara a on se uželeo pozorišta. Bila sam skeptična misleći da je on sad u svojoj glavi „zvezda“, međutim njegovo iskustvo u pozorištu i na filmu je meni dosta značilo jer su njegove scene sa Željom najkomplikovanije. Čak i onda kada nisam znala šta da radim, ostanemo na sceni i vrtimo jednu te istu stvar dok ne dođemo do rešenja, što je značajno i za mene i za njega, on traži lik, ja učim.
SR: Pomenuli ste odnos između Želje i Vuka, koliko nam možete otkriti o radnji pre premijere?
MM: Ne bih otkrila ništa više od onoga što piše u romanu! Reč je o dvanaestogodišnjoj devojčici Želji, koja, bežeći od suočavanja sa očevom smrću, odlazi u magični svet nadajući se da će tu susresti svog oca. U taj magični svet je vodi Vuk, dečak koji je umro pre 5 godina. Što više ona ide tamo, sve više gubi dodir sa realnim svetom. To nije samo priča o dvanaestogodišnjoj devojčici, to je priča o svakome od nas. Taj dečak Vuk je kod nekih alkohol, kod nekih droga itd. ali sasvim sigurno da svi imamo po jednog Vuka u životu i svi se borimo sa nekim Vukom koji je primamljiv i zabavan ali prosto nije dobar.
SR: „Crna ptica“ je Vaša diplomska predstava, „kruna“ osnovnih studija na Fakultetu dramskih umetnosti. Kada se osvrnete na studije, šta su bili najveći izazovi, sa kojim predrasudama ste se susretali? Da li ste privatno i poslovno tokom života u prestonici nailazili na drugačiji odnos jer ste iz Vranja?
MM: Uh, to je malo nezgodno jer sam u suštini baš bila psihički loše na fakultetu. Imala sam hiljadu i jednu predrasudu, u smislu da su na FDU svi nadobudni, da se svi laktaju, da su svi hijene i ne znam šta, dok nisam prerasla taj problem, odnosno izlečila se od depresije i anksioznosti i shvatila da smo svi mi zapravo tamo gurnuti u neki jako brutalan sistem zapravo, bespotrebno brutalan i da su svi beskrajno nesigurni, uključujući i mene tada, i da se to ispoljava tako što ljudi „bodu“ jedni druge da bi se osećali bolje povodom sebe. U ovom trenutku imam mnogo razumevanja za takve stvari i mnogo mi je prijatnije da odem na fakultet i radim tamo bilo šta, kao i da ljudima budem podrška koliko mogu, makar mislila da nekad reaguju nefer, da su nekad bezobrazniji nego što bi trebalo, ali taj sistem na FDU jeste malo nekad previše grub, bez razloga.
Što se tiče predrasuda zbog Vranja, pa od prijateja i poznanika čujem često da je ovde mnogo dobra hrana, da mi lepo jedemo i pijemo. Sada, da li neki ljudi misle da je neko manje vredniji jer je iz Vranja – to opet zavisi od njih i od njihove nesigurnosti. Naravno, banalnosti poput jezika su uvek bile u prvom planu. I to je najgore. Nekako mi je prva godina protekla u „mucanju“ konstantnom i izbegavanju reči koje ne znam da izgovori „pravilno“, dok me jednom profesorka nije pitala da li se ja to mučim sa akcentima i zamolila me da se opustim.
To jeste najgora predrasuda o Vranjancima, jer se tvoje samoosećanje pogoršava kad si mlad, obezvređuješ sebe kad se trudiš da nešto kažeš na ovaj ili onaj način da bi nekome ugodio. Što si opušteniji u svom jeziku, sa svojim dijalektom, ljudi te zapravo slušaju. To je Brehtovska stvar čak! Ljudima je zanimljivo, čuju nešto drugačije – slušaće te pomnije! Ako se ti dobro osećaš sa tim, nema šta ko da ti zameri.
SR: Da li imaš utisak da su možda popularne televizijske serije, poput onih Siniše Pavića, u kojima su likovi iz južne Srbije uvek neki prevaranti, deluju prosto i nepismeno, doprineli dodatno predrasudama?
MM: Tu opet dolazimo do onog šta je starije, kokoš ili jaje. Koliko da, toliko i ne. Ljudi u suštini imaju predrasudu iz koje se izrodilo to da nemamo lik koji priča na dijalektu a da je na fakultetu na primer, ali to ide prvensteno iz predrasuda, a opet je vrlo problematično. Ne skidam nikakav teret i odgovornost sa njegovih leđa, jer u bilo kojoj umetnosti, bilo kom izražavanju, kroz bilo koji medij, moramo da budemo odgovorni, ono što ti kažeš će neko da čuje i nekom će stvoriti sliku o svetu, o nečemu.
Bilo to u serijama sa likovima, ili eto sada kada konstantno slušam radio, između pesama ide program i ljudi odgovvaraju na pitanja voditelja koji daju temu gde stalno postoji neka potpuno sumanuta distinkcija između muškaraca i žene, na primer – kakvi su vozači žene i slično. Zašto uopšte prave takvu razliku, i to oni ali i slušaoci podvlače kao diskurs. Ljudi koji se bave ovim ili onim medijima postavljaju diskurs i moraju da budu mnogo pažljivi kada iznosimo bilo šta u javno mnjenje.
SR: Kada smo već kod javnog mnjenja i publike, koje teme bi trebalo da budu zastupljenije u institucionalnom pozorištu?
MM: Ima mnogo tema koje su važne. Prvenstveno mentalno zdravlje i jednakosti, i pravna i u diskursu. Da nemamo te forice na radiju koje će ljudi osuditi a ne smejati im se. Deluju benigno a maligne su. Mentalno zdravlje je nekako okosnica i naše teme u „Crnoj ptici“. U ovom trenutku je najveća potreba za tim. O tome se nije govorilo do pre 5, 10 godina i hvala Bogu da se o tome priča sve više, ne samo u pozorištu i na filmu, nego i na Tik Toku i na Instagramu i treba tako da bude, treba da više pričamo o tome da bi svi mogli da lepo uzmu po jednog psihoterapeuta, i da onda završimo s tom temom i idemo dalje… Koliko god da ja verujem i u svoju emotivnu i socijalnu inteligenciju, preko nekih stvari mogu lakše i brže da pređem uz psihoterapiju i izrabljujem je maksimalno!
SR: Pomenuli ste društvene mreže, može li se reći da je pozorište i tamo?
MM: Nove tehnologije vode ka tome da će se pozorište menjati. Pozorište će nestati ukoliko se ne bude menjalo i prilagodilo eto i Tik Toku koji je trenutno najrasprostranjeniji, čini mi se jače stoji i od Instagrama. Pozorište dobija neki novi „kick“ od pandemije. Svi ti strimovi, mogućnost da se gledaju predstave koje se više ne igraju i neće moći da se gledaju uživo.. Naravno, prosto to nije isto jer ti u pozorištu biraš koji ćeš kadar da gledaš i šta će ti biti u fokusu, stoji da ti reditelj indukuje pažnju na neku stranu. I dalje postoji razlika između snimljene predstave iz više kadrova sa fokusima koji je izabrao reditelj, razlikuje se po procesu. Tačno je da tu nema razmene energije između publike i izvođača, na primer, dovoljno je da se neko nasmeje u toku predstave, pa glumci sledeći put nađu meru da plasiraju sledeću „foru“. Tako da nema toga, ali i dalje ima razmene informacija koja je najvažnija.
SR: I za kraj, do premijere „Crne ptice“ 28. juna u PBS ima još pet dana. Kakva je atmosfera, kako je raditi sa ostatkom ekipe i zbog čega ste baš ovaj tekst odabrali za diplomsku predstavu?
MM: Najlepši momenat je kad izađeš iz toga da sediš sam sa sobom, čitaš tekst i radiš beskrajne analize, taj trenutak kad postaviš prvu scenu, pa kad naredni put dođeš na probu i glumci je znaju, ti osećaš „olakšanje“ jer je jedan deo otišao od tebe i prešao na nekog drugog, i sad to nije samo tvoja odgovornost. Saradnici su već mesecima 101 posto u tome, to mi je baza, bez toga ne bi moglo ništa da se radi. Čak je i moj otac u tome, ako treba nešto oko mehanike da se reši! Ovo je meni najprijatniji proces do sada, volim što je ekipa zdrava i što sam imala hrabrosti da grešim. Što sam mogla da predložim ideju za koju nisam sigurna, onda se oni ne slože ili krenu da rade i dodaju svoje ideje i onda zajedno gradimo pa od neke moje osnove mi dođemo do nečeg desetog što ispadne bolje od onog što sam ja zamislila.
Sigurno pola godine znam da ću raditi „Crnu pticu“, možda i malo više. Zvali su me, ali sam ja sa Aleksandrom Jovanović do sada radila na tri projekta, dve su studentske predstave i jedna je u alternativnom beogradskom pozorištu, u Kosmodromu. Bila sam Aleksandrin izbor, a „Crna ptica“ bi svakako bila moj izbor u nekom trenutku života. Nije ona bliska mom iskustvu po radnji, ali je bliska svačijem iskustvu što se tiče teme bežanja od realnosti, koja je bolna ovako ili onako.
„Ukačile“ smo se tu kad je „coming-of-age“ u pitanju, taj žanr je prosto nešto što nama dvema baš leži, verujem da je to i pitanje godina. Priča jeste na neki način tragična, mada ja bežim od tog određivanja „ovo je tragično, ovo je tužno, ovo je komično“ itd. mislim da je zapravo „mish-mash“ svega toga uvek najbolja varijanta i da najtužnije stvari treba prikazivati isključivo kroz humor jer je to jedini način da se lečimo od tih stvari koje nas bole i dolazimo do rešenja kako preboleti ili kako naučiti iz nekog iskustva.
