fbpx
28.5 C
Vranje
sreda, 17.07.2024

Uveliko „prepisuju“ od nas

Odabrani članci

Dušan Pešić
Dušan Pešić
Novinar iz Vranja sa višegodišnjim iskustvom u lokalnim i nacionalnim medijima. Član redakcije "Slobodne reči" od juna 2023. godine.

VRANJE / PEKING – Jasmina Stojanović i Nela Ćurčija bile su deo četvoročlane ekipe vranjske Škole animiranog filma (ŠAF), uz Snežanu Trajković i Setu Veličković Cvetković, koje su učestvovale u projektu „ŠAF put Kine“. U okviru ovog projekta, čija je ideja bila da se „prezentuje naša ustanova, naš grad, pa i naša zemlja u Pekingu“, ekspedicija iz Vranja je imala nekoliko aktivnosti – prezentaciju povodom 37 godina rada ŠAF-a, projekciju odabranih filmova iz svoje produkcije, kao i radionicu o osnovama animacije sa polaznicima iz Kine. Stojanović i Ćurčija za Slobodnu reč govore, između ostalog, o problemima sa savremenim tehnologijama koje imaju Kinezi, podsticanju motorike i jačanju koncentracije kod dece, o razlikama između dva naroda, zagađenosti u Pekingu, kao i o tome šta ih je najviše obradovalo kada su se vratile u Srbiju.

Prema rečima Jasmine Stojanović, „ŠAF put Kine“ je projekat Ministarstva kulture koji je bio raspisan prošle godine, kasnije se i Grad Vranje pridružio u njegovom sufinansiranju, a sproveden je u Kulturnom centru Srbije „Ivo Andrić“ u Pekingu.

„Naše celo putovanje je trajalo od 18. do 27. aprila, ali je tu bilo i 10 sati leta do Kine i još 12 pri povratku u Srbiju. Mi smo, praktično, imali tri aktivnosti, smeštene u tri dana, a između toga i malo vremena da obiđemo neke interesantne destinacije u Pekingu. Glavno dešavanje bilo je tokom vikenda, 20. i 21. aprila, u Kulturnom centru ‘Ivo Andrić’. Dva dana nakon toga bio je sastanak u Međunarodnom udruženju animiranog filma (ASIFA) sa njihovim članovima. Usput smo koristile svaku priliku da prezentujemo i naš ŠAF, i Vranje, i Srbiju u svim drugim neformalnim kontaktima“ – započela je razgovor Jasmina Stojanović.

Ona je dodala da je prvo predstavljanje ŠAF-a sadržalo teorijski deo priče o ovoj školi i njenom istorijatu.

„Zatim smo razgovarali o problemu savremenog društva – brzog napredovanja modernih tehnologija, i kako se taj problem rešava u radu sa decom. Takođe smo imali i projekciju naših filmova koji nisu bili pravljeni specijalno za ovu priliku, već smo se trudili da obuhvatimo svih 37 godina našeg rada. Bilo je i filmova koji su nastali na samom početku, a prikazali smo i jedan koji je nastao prošle godine“ – kazala je Stojanović.

Nela Ćurčija je dodala da su – u projekcijama animiranih filmova – obuhvaćene sve tehnike animacije.

„Želeli smo da pokažemo da smo, tokom godina, radili i crtani film, i kolaž, i plastelin, piksilaciju, animaciju u pesku, ali smo se oprobali i u nekim eksperimentalnim tehnikama. Da se oni što bolje upoznaju sa našim radom“ – istakla je Ćurčija.

Stojanović je naglasila da su ŠAF-ovci hteli da istaknu i svojima kolegama iz Kine objasne i da rade sa različitim grupama dece.

„Ne stvaramo filmove samo sa našim stalnim polaznicima, već smo realizovali i različite radionice u inostranstvu – sa migrantima, sa vojskom, sa UNICEF-om… Trudili smo se da, kroz te filmove, obuhvatimo sve, s obzirom da smo imali ograničeno vreme, sat do sat i po vremena, za tu prezentaciju. Nismo stigle da ispričamo sve ono što smo želele, ali se nadamo da smo pokrenule i zainteresovale ljude da dalje istražuju o nama“ – objasnila je Stojanović.

„I Kinezi imaju problem sa savremenim tehnologijama, u smislu preterane upotrebe mobilnih uređaja“, rekla je Ćurčija, „i to više nego mi“.

Foto: ŠAF

Njeno izlaganje dopunila je Stojanović.

„Imaju, ako bi se to nazvalo problemom. Realno, samo kad prođete ulicom vidite koliko su oni ‘iznad’ nas – po automobilima, građevinama, čistoći… Ali, sa druge strane, uđemo u metro, a tamo svi ispred sebe imaju telefone, bukvalno ulaze u voz ne skidajući pogled s telefona. I mladi, i ljudi srednjih godina, i one najstarije generacije. Ako oni to, uopšte, vide kao problem, mada mislim da vide. Iz tog predavanja koje smo imali tamo, i iz pitanja koja su nam postavljali posle, videli smo da i kod njih to jeste problem, ne samo kod nas“ – predočila je Stojanović.

U razgovoru sa potpredsednikom ASIFA-e i njegovim saradnicima, u kancelariji ove međunarodne asocijacije, ekipa ŠAF-a je saznala da njihove kolege u Pekingu „imaju problema u komunikaciji sa decom na temu animacije“.

„Bili su izuzetno zainteresovani za to na koji način mi radimo sa decom, pogotovo sad, u ovom savremenom dobu. Ja verujem da njihova deca nemaju strpljenja da se bave ručnom animacijom i da crtaju ručno. Sve je kod njih kompjuterizovano“ – rekla je Stojanović.

Ćurčija je, sa druge strane, objasnila razliku u pristupu u jačanju koncentracije i razvijanju motorike kod malih animatora u Vranju i Pekingu.

„Mi imamo kreativnu radionicu u ŠAF-u na kojoj deca, od različitih materijala, izrađuju različite ukrasne i upotrebne predmete, motaju narukvice, ogrlice, drveće… čisto da podstaknemo njihovu motoriku i koncentraciju. Oni imaju trakicu jednu, koju stave detetu na glavu, i nekakvim impulsima prenose detetovu koncentraciju na monitor. Ako je detetu koncentracija dobra, prikaže se drvo ili cvet koji raste, razvija se i buja. U trenutku kad detetu počne koncentracija da pada, cvet krene da vene ili se drvo suši. I dete samo mora da se potrudi da se usredsredi na ono što radi kako bi taj cvet opet počeo da cveta. To mi se tamo nije dopalo. Oni su daleko ispred nas, tehnološki, ali smo, po njihovim izrazima lica, u razgovoru sa njima, videle da su oni oduševljeni onim što mi radimo“ – objasnila je sagovornica Slobodne reči.

Na pitanje o tome da li postoji neki deo u procesu izrade filmova njihovih kolega iz Kine koji je tim ŠAF-a primetio kao nešto što vredi „ukrasti“ i primeniti u radu škole animacije koja u Vranju postoji od 1987. godine, i Stojanović i Ćurčija, „neskromno“, rekle su – ne.

„Sada ću da budem neskromna i reći ću – ne. Skromnost je vrlina, ali da ne budemo lažno skromni. Svaka im čast, zaista, na svemu što rade, ali – što se tiče animiranog filma i načina rada sa decom – nećemo da ‘prepisujemo’ do njih. Ne govorim sada samo o Kini, nego o svim festivalima u zemljama koje smo posetili. Ranije se dešavalo da odemo na neki festival i oduševimo se, na primer, pratećim programom i dešavanjima. I onda mi kažemo – ‘ovo ćemo da prepišemo’. Međutim, u poslednje vreme, kad odemo na neki festival, vidimo da oni već uveliko ‘prepisuju’ od nas, i budemo ponosni na sebe“ – istakla je Ćurčija.

Kako je obrazložila, uspeh da drugi „prepisuju“ od njih pripisala je i činjenici da su i u ŠAF-u, u prethodnim godinama, išli u korak sa vremenom.

„Prošli smo kroz sve tehnike. Krenuli smo da snimamo pre 37 godina na traci od osam i 16 milimetara, pa su došle VHS kasete. Montirali smo nelinearno, sa onim miksetama za montažu. Onda su došli računari. Ranije jesmo kaskali u tehničkom delu, ali, s obzirom da je sad sve kompjuterizovano, mogu da kažem da i tehnički možemo da se merimo sa svetskim animatorima“ – naglasila je Ćurčija.

Foto: ŠAF

Stojanović je podsetila da je u ŠAF-u akcenat na procesu rada sa decom.

„Nama nije fokus na rezultatu, da to bude savršeno, nego na procesu rada sa decom, jer kroz taj proces negde i tu decu oblikujemo. Mislim da se nema šta tu ‘ukrasti'“ – kazala je Stojanović.

Ona je dodala da će animirani film, sigurno, nastaviti da živi, ali će se tek videti na koji način će razvoj tehnologije uticati na tok razvoja animiranog filma.

„To još uvek ne znamo. Mislim da će to da se sazna kroz deceniju ili dve, kakve je to posledice ostavilo. U ŠAF-u se trudimo da zadržimo to da se bavimo klasičnom 2D animacijom. Kako smo mogli da vidimo u ovoj poseti Kini i kancelariji ASIFA-e, oni, već uveliko, rade 3D animaciju, zato što postoje softveri koji su vrlo napredni i nije problem da se sve to prevede u 3D“ – rekla je Stojanović.

Naglasila je da jedan od razloga što ŠAF traje 37 godina i ima zapažene rezultate, na globalnom nivou, i taj što su neki ljudi koji su danas u ovoj školi – tu od njenog osnivanja.

„Sa kolegama u Kini smo pričali o tome da su Nela, Seta i Snežana zaposlene trenutno u ŠAF-u, ali da su tu od malih nogu. To je razlog zašto ova ustanova opstaje i ima rezultate kakve ima. U Kini, trenutno, animacija postoji u mnogim školama, ali kao izborni predmet, ako smo dobro razumeli. Niko ne radi na način na koji mi radimo, da smo 365 dana u godini fokusirani na to, već su to neka, uglavnom, projektna finansiranja i kraći kursevi. Objasnili smo im da mi nismo kurs, već da smo neko ko se cele godine, i tolike godine, konstantno bavi time. To im je bilo zanimljivo“ – ispričala je Stojanović.

Govoreći o nečemu što nije vezano za „posao“ i što nije bilo obuhvaćeno projektnim aktivnostima – kulturološkim i razlikama u mentalitetu između dva naroda – Stojanović je istakla da je „možda i najjači utisak to koliko oni čuvaju svoju tradiciju, kulturu, jezik, svoj identitet koji Kina, kao jedna od zemalja sa najstarijom kulturom, ima“.

„Očuvanje onoga što jesmo, ko smo, identiteta i tradicije, kulture, jezika i tako dalje – što smo tamo primetili kao nešto što se u Kini posebno neguje – mi to možemo, na našim časovima i radionicima, našim polaznicima, da pokušamo da usađujemo“ – rekla je Stojanović.

Ćurčija je dodala da „na tome ne treba da radimo samo mi, u Vranju, nego u celoj Srbiji, generalno i na Balkanu“.

„Dešavalo se da odemo u restoran i da hoćemo da poručimo hranu. U meniju ima prevoda sa kineskog na engleski jezik, ali je pitanje koliko je verodostojan. Međutim, konobari apsolutno nisu zainteresovani da nama pomognu da se mi snađemo u odabiru jela. Pokušavamo na engleskom da pričamo konobarom, ali on ne zna engleski i baš ga briga. Došao si u Kinu, pričaj kineski, neće da se trude da pričaju na engleskom – to je bio slučaj u nekoliko situacija. Konobarici nije problem da stoji 10 minuta pored stola, ali neće prstom da mrdne i čeka da se mi sami snađemo. Bilo i situacija da smo rekli da smo iz Srbije, a vidimo da nas nisu baš razumeli, pa onda spomenemo Novaka Đokovića i Jugoslaviju, i oni odmah znaju o čemu se radi“ – prisetila se Stojanović.

Foto: ŠAF

Uglavnom se, u neformalnoj komunikaciji sa domicilnim stanovništvom, pričalo o kulturi i hrani.

„Videli smo tamo jednu Srpkinju, profesorku na fakultetu u Pekingu, koja je nosila neku svilenu jaknicu. Pokrenula se tema gde pazariti takve stvari u Kini i došli smo do toga da, zapravo, u Pekingu više ne postoje pijace, kao što je to, tradicionalno, nekad bilo. Postoji jedna jedina, jako je mala, kao, recimo, naša Robna kuća. Oni su vrlo zanimljivi po pitanju cenjkanja. Nisam očekivala da se cenjkamo sa Kinezima. Kažu triput veću cenu, pa ti onda cenjkanjem dođeš do realne. To je zanimljivo iskustvo jer se, u takvim prilikama, upoznaje jedan narod“ – istakla je Stojanović.

Kako je objasnila, saobraćajne gužve u Pekingu su jako velike.

„Imaju čak i sistem da svakog dana u nedelji vozila sa određenom poslednjom cifrom na registarskim tablicama, tog dana, ne smeju u saobraćaj. Recimo, ako je sreda, svako vozilo čija je poslednja cifra na registraciji osam u sredu ne sme na ulice. Tako se trude da smanje zagađenost. Međutim, primetan je veliki broj električnih automobila, možda je 30 odsto tih vozila. Imaju posebne, zelene, tablice, i njihovim vlasnicima je dozvoljeno da mogu svakog dana da voze svoje automobile“ – kazala je Stojanović.

I pored toga, zagađenost ogromna, dodala je Ćurčija.

„Čitale smo i čule, pre našeg odlaska, da je zagađenost u Pekingu velika i da obavezno nosimo maske. Međutim, kad smo stigle, tamo se, sve vreme, zagađenost nije osećala na ulicama dok smo lagano šetale. Čak je i prilično čisto. Ali nebo ne postoji, plavo nebo se ne vidi. Ni oblaci, ni sunce, ni mesec, ni zvezde. Prva dva-tri dana mislile smo da se sprema nevreme, toliko je bilo tmurno i sivo. Ali smo, onda, posle tri dana, shvatile da je to tmurno nebo, to sivilo – ta zagađenost o kojoj pričaju. Iako je temperatura bila 28 ili 29 stepeni, sunca nismo videle. Najlepši prizor, kad smo se vratile u Beograd, bio je plavo nebo sa belim oblačićima“ – ispričala je Ćurčija za Slobodnu reč.

Animatori iz Kine su – prema rečima Ćurčije i Stojanović – veoma zainteresovani da dođu u Vranje i budu gosti festivala i radionice ŠAF-a.

„Potpredsednik ASIFA-e izrazio je želju da dođe na naš festival i uruči ključ njihovog festivala nama, pa smo i zbog toga bile ponosne – i na sebe, i na ŠAF, i na Vranje“ – kazala je Ćurčija.

Ta buduća saradnja je bila i jedna od glavnih tema našeg sastanka sa članovima ASIFA-e, dodala je Stojanović.

„Mislim da ih zanima naša zemlja kao destinacija, ne samo Vranje. Negde se i nadamo da ćemo, sledeće godine, gotovo smo sigurni, imati jednog člana žirija iz Kine. Svakako, sada se otvaraju nove mogućnosti“ – zaključila je Stojanović.

Foto: ŠAF

Pratite nas i na društvenim mrežama: Facebook, Instagram i Twitter.
Instalirajte mobilnu aplikaciju sa Google Play ili App Store.

- Reklama -
- Reklama -spot_img

Poslednji članci