Zbog čega bi ljudi na funkcijama češće trebalo da gledaju Spajdermena, da li institucije i dalje treba da podilaze sredovečnoj publici, da li bi Amerikanci voleli Boru i zbog čega ga Vranjanci ne poznaju dovoljno, koje knjige sa stručnog odeljenja bi dobro došle lokalnim kritičarima Nečiste krvi, kako su video igre svetla budućnost za dramske umetnike, zašto Sofka masturbira tek sa 26 godina, a Mitke je propala pijandura i paćenik, zbog čega su glumci vranjskog pozorišta ovih dana u modricama, u prvom intervjuu na portalu Slobodna reč u 2022. godini otkriva dramaturškinja i autorka Aleksandra Jovanović.
SR: Može li se Vranje zaista pohvaliti kvalitetnim sadržajem ili sakupljamo „mrvice“?
Aleksandra Jovanović: Znate da smo u školi učili kako Fema treba da se osuđuje jer je pokušala da se izdigne iz svog staleža, time „narušila“ sećanje na svog pokojnog muža koji je krpio opanke itd. i mi se kao podsmevali Femi. E onda smo na fakultetu malo drugačije čitanje radili: čitavo to društvo je predstavljeno tako da ne trpi promene – pravi palanački duh. I kada malo sada ogolimo Femu, van tih njenih smešnih izjava, ona je žena koja je želela da se obrazuje. Htela je nešto više od života, dobila novac od muža i htela da uradi nešto s tim. Jeste, da se popne na viši stalež, jeste, htela je da nauči francuski ali nije imala od kog…i onda je tu njen brat koji je očajan zbog toga što se njoj svi smeju, jer se ona ponižava, pokušava da bude nešto što nije, e to je ta potreba da svi ostanu u „statusu quo“. A onda njena ćerka, koja je hvaljena zbog toga što je „prava, mala, patrijarhalna ženica“, koja zna gde joj je mesto, voli čoveka koji nema šta da joj pruži osim neke mladalačke ljubavi… Ona je tragična junjakinja, koja je samo htela više, ali prosto u svom neznanju i neobrazovanosti ispala smešna u tome što želi, a čitava zajednica je dočekala „na nož“.
U tom smislu je meni drago što ljudi u malim mestima traže kulturu, što im je potrebna, što osećaju glad za njom, ali naravno, kada nje nema, nema je pa je nema i onda moraš da sakupljaš mrvice. E sad, da li je bolje uzimati tu pogrešnu kulturu pa čisto da imaš, ili da je uopšte nema, ja stvarno ne znam. Na pola sam, nekad mislim tako, nekad ne. Ima ona „Predstava Hamleta u Mrduši Donjoj“ – kako seljaci sa dolaskom nove komunističke vlasti hoće za partiju da predstave Hamleta, a u životu ga pročitali. I svi na svom nekom hrvatskom dijaletku izigravaju Hamleta i njihove sudbine se na neki način poklapaju sa junacima dela. To je komedija – imate Ofeliju koja je ćerka krčmarice i nekog Hamleta čijeg su oca ojadili i strpali u zatvor jer nije hteo da da svinje partiji ili tako neke stvari, presmešno je. Ali eto to je kada selo hoće da „pravi kulturu“ za partiju čiji članovi nemaju pojma ko je Hamlet. To je zanimljivo. I možda se može prevesti i na ovo sada.
SR: Nakon nekoliko odlaganja, trebalo bi da najzad bude premijere Okamenjenog mora, predstave vranjskog Pozorišta na kojoj ste radili sa rediteljem Stevanom Bodrožom. Opšti utisak je da se radi o „ženskoj“ predstavi. Da li nam nešto promiče?
AJ: U početku je bilo zamišljeno da samo žene igraju, odnosno da one igraju i muškarce, da im damo najviše prostora. Shvatili smo ipak da je neophodno da te žene pričaju nekome, ne mogu one publici da pričaju sada: „Zašto ste nas poklali..?!“ Volim angažovano pozorište, volim da se publici kaže „Slušajte, ovo nije ok!“ ili, „Mislite sad o ovome što gledate, gledajte istini u oči!“, ali ne volim grubo obraćanje publici, neko „in your face“ vređanje i zlostavljanje. Ti Heleni, zločinci, krvnici koji su spalili Troju, oni ipak treba da se vide, treba da bude vidljiva njihova reakcija na to što Trojanke igraju i na tu istinu koju im one bacaju u oči. Stvarnije je, grozno, mučnije. Naposletku, kad gledam po ko zna koji put, u ovom završnom obliku – nema tu katarze. Nema aristotelovskog „mi se sad pročišćujemo kroz strah i sažaljenje“.
SR: Već?
AJ: Ima empatije prema tim ženama ali nema razrešenja. Na kraju je nemi krik, koji samo utvrđuje taj očaj i užas. Desilo se šta se desilo, ti ljudi su ubijeni, te žene su silovane i zlostavljane, njima je oduzeto sve. I nema povratka od toga. Ne samo što se to desilo u Troji, nego se dešava svuda. Na neki način jeste malo provokativno, ne znam da li će se to čitati na taj način. Niko to možda neće doživeti lično, kao neki lični napad. Ali bi bilo dobro da nema distancu od dela, od same priče, da ne misle, jer je u pitanju antička tragedija, „o, gledamo sad jedan istorijski komad koji je tako epoha, koji prikazuje neke davno odigrane ratove i ovo sa nama nema nikakve veze“. Ima svake veze sa nama. Postoje delovi, postupci, scenografija, rekvizita koja je modernizovana, savremena, imamo mačeve ali imamo i pištolje. Volim metalnu, limenu scenografiju pa i donekle brutalizam. Volim nežne tkanine i poigravanje sa svetlom… Ali za ovu predstavu je neophodno da to bude čvrst materijal, da bude sivo, kao što jeste, a da u isto vreme bude ekonomično i igrivo. Nema suvišne rekvizite, samo onoliko koliko je potrebno.
Mislim da je realizam u pozorištu davno prevaziđena stvar, kad gledaš predstavu ti pristaješ na tu uslovnost da budeš u samoobmani, prosto pristaješ da ono što se dešava na sceni stvarno i samim tim tebi nije neophodno da imaš sto ako je scena večera, nije ti neophodno da imaš pravu hranu ako se jede, nije ti neophodno da imaš seks u krevetu, ili čak pokrete koji simuliraju seksualni odnos, ako sve to može da se prikaže na jedan stilizovani pozorišni način. Pozorište se razvija iz dana u dan, imamo u svakom trenutku sve više pravaca koji se granaju svuda i iz raznih zemalja proističu, više je presmešno govoriti o klasičnom školskom pozorištu koje je odavno prevaziđeno, ali kojem se ponekad treba vratiti, kao što se vraćamo raznim sadržajima koji u nama bude nostalgiju, zato što je to jedna ljudska stvar. Tako da ja jesam za klasično pozorište u tom smislu, ali uvek mu treba dodati nešto novo, prosto da bi bilo relevantno u tom vremenu.
SR: Koliko je onda intervencija bilo potrebno kad je u pitanju originalni tekst Velimira Lukića?
AJ: Lukićev tekst je vrlo koncizan, tačan, ima i suvišnih rečenica jer je zadržao poetski rečnik antičke Grčke, ali ni izbliza nije slično Euripidovom stilu (pošto smo preuzeli deo iz Trojanki), koji je dosta poetičniji i ceo je u stihu. Kod Lukića postoje čitave rečenice koje su izdeljene na stihove, postoji metrika ali to su često rečenice koje se ne rimuju uopšte. Originalni komad je vrlo statičan, omaž je antičkim tragedijama. Čovek je naravno namerno tako pisao. Scene gde ljudi stoje kada govore, kada nailazi drugi junak čuje se „Evo ga ovaj, pristiže, ovaj sada dolazi, on izvadi mač i kaže probošću te ovim mačem…“, imamo te teatralnosti to nalaže epoha… Uspeli smo sve to da očistimo, da zadržimo neke delove kao omaž, uz određenu dozu modernizacije.
Prosto, glumci su uz vođstvo reditelja napavili fenomenalan posao da sami otključaju likove koji su poprilično statični, tipski junaci. To otključavanje je bilo neophodno, ja sam u konsultaciji sa Bodrožom izmislila mnoge stvari kojih u Lukićevom „Okamenjenom moru“ nije bilo, dopisivali smo čitave linije.
SR: Da li želite da otkrijete neku?
Eto – proročanstvo, iako postoji kod Lukića da je ono izmišljeno, mi smo hteli da srušimo taj mit o Heleni, da je to sve zbog muške sujete, pohlepe, telesne požude i želje za novcem, da je tako rat nastao, da nema veze sa proročanstvom i Helenom, da ona naravno nije kriva za to. Prosto je smešno da se i dalje gura narativ da se ratovi vode zbog žena ili zbog vere. Svi kažu zbog bogova su se vodili ratovi, ne, vodili su se uvek zbog plena, moći i teritorije. Uvek su to neki lični, intimni porivi. Uvek je profit bio u pitanju i uvek će biti. I ovo je izuzetno fizički zahtevna predstava.
SR: Premijera je, nažalost, nekoliko puta odlagana, zbog epidemije, ali i zbog povreda?
Desile su se razne povrede. Videćete, svi su u modricama i sa posekotinama. Stalno padaju, imamo taj pesak gde se oni seku zbog kamenčića, lim o koji se stalno udara iz raznih razloga, ima bacanja, guranja, padova, skakanja…što se ne bi očekivalo od konvencija antičke drame, i to smo uspeli da razbijemo jer su oni vrlo pokretljivi, stvarni ljudi. Neće stajati u mestu i govoriti svoj tekst na neki određeni način, kretaće se, plakati, besneti…ljudi od krvi i mesa. Dešavale su se povrede i odlaganja, ali se iz te frustracije, muke, napora rađa stvarno jedna kvalitetna predstava. I taj premor i gonjenje i rediteljsko i zajedničko, čitav kolektiv ide ka tome da stvori nešto što je vredno i u tom procesu stradaju. Stvarno stradaju i mentalno i fizički i prvi je ovo put da vidim koliko je truda zapravo potrebno da se likovi stvore, da se odnosi uspostave, da se drži intenzitet sve vreme, čak i ako se sve ostalo raspada, čak i ako imamo neke tehničke probleme.
SR: Kada će Crna ptica biti na sceni?
AJ: Trebalo bi da proces krene u februaru, da li će se to desiti u Vranju ili u Beogradu ne znam. Već smo u potrazi, znamo mnoge saradnike. Tekst je u procesu, to će biti diplomska predstava Marije Mladenović, takođe Vranjanke. Imaćemo možda koprodukciju sa jednim prestoničkim pozorištem, iza ove predstave staje i FDU, budući da je proizvod rada dve osobe sa tog fakulteta. Jako se radujem, čekam da proces počne, trebalo bi marta da se radi ovde punom parom. Biće jako zahtevno iz svih uglova i biće mi prvi skroz autorski projekat. Imam ekstra pritisak, tremu i odgovornost da to ispadne kako treba, a prva je u Vranju svakako predstava koja je inicijalno za decu, a biće rađena za odrasle. Nećemo je tretirati na taj način na koji se tretiraju dečije predstave, što je još jedan problem, u pozorištima generalno. Ima dosta kvalitetnih predstava za decu ali su one često skrajnute, za njih se ne odvaja mnogo novca, rade se brzo i često. U provinciji pa i u čitavoj Srbiji (ako ne računamo Beograd, Novi Sad i Suboticu), prosto se one nekako otaljavaju.
SR: Čija je to „krivica“?
AJ: Nije krivica ni reditelja, ni glumaca, ni pisaca – to je prosto takav sistem koji još ne prepoznaje pozorište za decu kao jednu od najvažnijih institucija koje treba da oblikuju buduću publiku. Umesto toga i dalje podilazimo sredovečnoj publici, ljudima koji dolaze u pozorište lepo obučeni da bi uzeli malo kulture i otišli kući i mogli da kažu da su se kulturno i duhovno uzdigli, a najviše pažnje treba posvećivati deci koja će tek stasati u publiku i u građane koji će oblikovati zemlju, tu smo malo obrnuli proces.
SR: Ima li boljitka kad je upošljavanje kadrova iz Vaše branše u pitanju, u kontekstu hiperprodukcije zabavnih sadržaja koja se dešava poslednjih godina ili je potrebno „obrnuti igricu“?
AJ: Ima posla za nove kadrove ali u smislu novih digitalnih umetnosti. Otvara se novi smer na našem fakultetu koji će se baviti upravo animacijom, vizuelnim efektima i video igrama. Dizajn igara, scenaristika za video igre… To nije dovoljno razvijeno. Predmet imamo samo na 4. godini, ali to nije dovoljno ako do tada nije razvijena ljubav prema novoj umetnosti i virtuelnoj realnosti, koje sve više uzimaju primat. One su već tu, ali ih mnogi ljudi ne priznaju.
SR: Publika ili odgovorni u institucijama?
AJ: Sredovečni ljudi, kadar koji još uvek drži sve konce u rukama, ali mi se menjamo, napredujemo, samim tim i umetnost i naša iskustva i pronalazimo nove načine da iskažemo stvari koje hoćemo da iskažemo, da stvaramo kroz nove forme i neminovno je da do tog buma dođe. I na Balkanu, ali dosta kasnimo za drugim državama.
Što se tiče kadrova, slobodnih umetnika, to je stvar koji je nemoguće kontrolisati, opšte mesto je da sam sistem ne valja, sami temelji nisu dobro postlvjeni, to jeste tako ali isto tako je glupo da ja kažem da to nije do mene ili institucije kojoj ja pripadam… Izuzetno vode računa o svojim studentima, ali nemoguće ih je sve zaposliti, preporučiti, mnogi od njih izaberu potpuno drugačiji put. Ali oni koji žele, koji se „guraju“. Moram da naglasim, uz dobre kontakte, pritom ne mislim na veze i vezice rodbinske partijske i slično, već na socijalni kapital. Nužno je biti tu gde je epicentar.
Nažalost, taj epicentar je u Beogradu, eventualno Novom Sadu, nama je potrebna decentralizacija kulture i umetnosti podhitno, jer ne mogu svi da žive u Beogradu, već ima previše ljudi i zagađen je, i koliko i on više nema kapacitet za sve te ljude koji „dolaze s namerom u veliki grad“. Ali postoje i dalje institucije kojima mogu da se obrate mladi umetnici stvaraoci. Neke privatne akademije rade izuzetno dobar posao, čak zbog toga što nisu državne institucije imaju više novca kojim slobodnije raspolažu i mogu mnogo više da ulože u svoje studente.
SR: Da li je veći problem epicentar u Beogradu i Novom Sadu ili je možda stvar političke volje, odnosno volje odgovornih, jer sa jedne strane svedočimo izdvajanju novca za neke trivijalnosti, dok se za projekte iz oblasti kulture, van institucija, daje tek malo više od toga?
AJ: Nažalost, ljudi koji su na nekim funkcijama, o kojoj god vlasti da se radi, uvek zauzimaju stav da postoje drugi prioriteti za namiriti. I uvek je kultura skrajnuta. Više nije pitanje 2020. godine, nije pitanje korone, mi smo uvek na ivici neke krize, e sad pošto su uvek teška vremena mislim da više ne postoji taj izgovor, da treba dati manje za kulturu jer je teško. Teško je pa je teško, dajte više za kulturu pa da ne bude teško. Ljudi okreću glavu od kulture kao da je to neka zabava, neki luksuz, mada da ti budeš umetnik u Srbiji ispada jeste luksuz. Ali to je posao kao i svaki drugi, zanat. Ti ljudi zaslužuju da privređuju od onog što nude ne odabranoj publici već čitavoj zemlji.
Mi smo u službi ove zemlje. Mi ne pišemo za sebe, ne glumimo za sebe, ne snimamo filmove za male bioskopske sale gde će doći samo ljudi iz našeg sveta. Mi to radimo da ostane nekome i vrlo često sa ogromnom ljubavlju i onda neko dođe i neće da prizna naš rad i uloži pare u to. A čim neće neko da uloži pare, a sve zavisi od novca, ti uopšte ne možeš da dođeš do toga da izvedeš projekat a kamo li da zaradiš. To je problem ne samo u Vranju ali razumem da je u malim gradovima sa tim budžetima za kulturu ogroman problem.
Ja uopšte ne znam kako taj problem može da se reši, da ja sad krenem ovde da razmišljam o inicijativi građana i entuzijazmu mladih umetnika koji će uprkos tome što nema novca stvoriti nešto divno gradu. Ne, tu nažalost postoji samo jedno rešenje – dajte više para. Ja da ulazim u logistiku kako je to moguće i gde odlaze te pare koje mi ne vidimo, zaista ne mogu da jer se ne razumem, nisam studirala ekonomiju i li političke nauke nego FDU. Jedino je rešenje izgleda, dajte više novca, onda će biti više projekata, onda će ljudi, gle čuda postati entuzijastičniji, voljni da rade to što rade, samim tim će kvalitet tog rada biti bolji i svi su u dobitku, a ono što ljudi ne razumeju je da se na kulturi može dobro zaraditi. Pa i ta država može dobro da zaradi, kad bi uložila više novca.
Možda bih ja drugačije razmišljala da sam u nekoj fotelji, na funkciji: „Prosto ja živim fenomenalno, mogu da odem u Beč da gledam operu, u Berlin da gledam najnoviju postavu najmodernijeg teatra i onda meni stvarno nije važmo šta plebs u Srbiji gleda…“ Sa druge strane, ako već imaš moć, imaš i odgovornost, kao što je lepo rečeno u Spajdermenu. Velika moć nosi veliku odgovornost, to bi zaista ljudi na funkcijama trebalo da znaju, da se uvek sete Spajdermena! Budite svi kao Spajdermen!
SR: Ako ostavimo po strani sredstva i izdvajanje za kulturu, koji još problem zatičete u Vranju?
AJ: Mislim da su medijska pokrivenost, promovisanje i menadžment u kulturi neophodni. Ljudi nisu navikli na to ovde, navikli su i dalje da se reč prenosi sa usta na usta. Neophodno je da modernizujemo pristup kulturi u Vranju, naravno da je doza inicijative potreana i možda neko drugi može da se iscima za to. Kada se maknemo od sredstava, para i svega toga, postoji želja da pokažeš umetnost, da doneseš nekom nešto, da pružiš taj doživljaj, iskustvo koje zaista postoji s razlogom i važan je deo života, jer koliko god da je najvažnije da se pije, jede i spava, osnovne potrebe budu namirene da bi ti mogao da percipiraš bilo kakve sadržaje, kao što je nama ljubav potrebna, uvek, potrebna je umetnost. Koliko god otrcano zvučalo, to jeste duhovna hrana.
SR: Kult Bo…
AJ: Kult Bore Stankovića u Vranju?! Nažalost, mislim da Vranjanci ne znaju dovoljno. Slučaj kao kada neko o svom detetu priča sve najbolje. Postoji ta zanimljiva i tužna okolnost da je nama Bora jedan jedini umetnik i pisac koga slavimo, ponekad bukvalno kao slavu, čisto da bismo se napili i najeli, mislim da je to paralela koju možemo da primenimo. Jako volimo atmosferu koju njegova dela donose, romantizovani izgled starog Vranja, nad kojim ne želimo da se zamislimo, šta zapravo znači. Ne mislim na sve ljude ili sve umetnike, nego prosto na ljude koji nisu iz sveta književnosti, pozorišta ili filma, a koji vole i uživaju u Borinim delima.
On je svoja dela pisao kao apsolutnu kritiku društva i bio je pre svega srpski pisac, koji je iz Vranja ali je više Beograđanin nego Vranjanac, to mi nije jasno zašto ljudima ne može da uđe u glavu. Demonstrirao je jake feminističke stavove kada je opisivao scene. Znamo za scenu Sofkinog masturbiranja, koja je jedno buđenje seksualnosti, zakasnelo, mogu da dodam, u 26 godini, koje govori o ljudima koji su, gle slučaja u starom Vranju a mogu biti bilo gde – o njihovim životinjskim i telesnim potrebama, o njihovim raznim mukama, besposličarenju, težnjama, ali i o njihovoj intertnosti i nemogućnosti da izađu iz okova društva, iz narativa koje im društvo nameće.
I mi vrlo često imamo nemoguću situaciju u Borinim delima, da li su to drame, roman ili pripovetke, gde su junaci u pat poziciji, gde sa jedne strane, to je jako dobra dramaturgija, dvostruki sukob i unutrašnji i spoljašnji, mi imamo društvo, roditelje ili zajednicu koji junaku ili junakinji ne dozvoljavaju da dođu do cilja, a sa druge strane imamo unutrašnji sukob i odgovornost prema poretku koji je patrijarhalan do srži, koji moraju da poštuju i moraju da nastave i sa druge strane jako prirodnu želju da da budu slobodni i da se otrgnu od okova patrijarharta.
Kad malo bolje pogledamo te muške junake i čuvenog Mitketa koji je ništa drugo do propala pijandura i paćenik koji je ostavio svoju ženu da radi kući a on sam, zamislite molim vas, prerano ostarelog muškarca koji, zamislite ga u modernom vremenu, luta gradom, pije ceo dan, ode u kafanu, pošto mi nemamo sad te pevačice, ulične zabavljače, koji će jednoj šesnaestogodišnjoj devojci govoriti o svom životu mrtav pijan, zamislite da ste vi ta devojka koja sluša jednog ostarelog čoveka koji priča kako ga je brat oženio, kako on nije hteo, kako mu je ceo život jadan i propao, kako će on sada da legne i da se ubije, i kako će mesečina da pokriva njegovo bledo lice, i kako ništa u životu nije postigao, a da budemo realni, i kada bi se ta mladost vratila, on bi postupio isto kao i tada.
Zamislite da vi sad slušate trabunjanje koje je Bora vrlo lepo i poetski uobličio, ali sa namerom da vi vidite šta je to što taj čovek priča. On je sam kriv za sve što mu se dešavalo. Mi često osećamo sažaljenje prema Mitketu, zašto? Osećam sažaljenje prema njegovoj ženi. Koja je umazana brašnom i testom i koja jadna žena nije izvirila iza kapije.
I osećam sažaljenje prema Koštani koja je na silu udata za nekog Roma iz Vranjske Banje, a sve što je htela je da slobodno igra i peva i da se nikada ne uda, ne samo da se nikada ne uda, ona žena nema ikakvu potrebu za ljubavlju, Koštana je aseksualna apsolutno. Ako to nije jasno…ona jeste čulna, zato što je drugi ljudi tako doživljavaju…kao prokleti seksualni objekat. A ona samo želi da stvara, da bude srećna zbog toga što radi i da je svi ostave na miru. A mi Koštanu onda u školi učimo kao ljubavnu priču. To ne može da bude ljubavna priča. To je zaljubljenost muškaraca u same sebe.
Bora je ekcesivno pisao o tom pokvarenom, odvratnom starom Vranju, zato što to Vranje jeste bilo odvratno. I kada kažemo da Vranje ima dušu i da postoje ostaci starog Vranja, ono što zapravo ljudi govore jeste da je taj otrov patrijarhata i dalje ostao i da mi i dalje postupamo apsolutno isto, da nismo postali bolji od vremena o kome je Bora pisao.
Umesto da nam to bude za nauk, da kažemo, ovo je svedočenje o jednom vremenu koje je minulo, a zapravo nije, umesto da budemo ponosni na to, mi i dalje veličamo ono što ne treba da veličamo. A to da je Bora vrstan pisac, čak i genijalan u mnogim svojim literarnim postupcima to niko ne dovodi u pitanje. On je jedan veliki srpski pisac i treba da ga slave svi, a ne samo Vranjanci. Kao što ga i slave, a kad bi Vranjanci malo mrdnuli dalje od svog praga i dalje malo od pića i žala za mladošću, onda bi videli koliko je Bora zapravo bezvremen i koliko prelazi ne samo granice Srbije nego i Evrope. Koliko bi ga i Amerikanci voleli, pogotovo na jugu Severne Amerike.
Ali prosto, nepoznavanje Borine biografije, koja je apsolutno druga stvar. On kao čovek i on kao pisac, to su potpuno dve različite osobe. Nemamo predstavu o njegovom životu. Meni je na neki način drago što su njegove junakinje kao što su Tašana i Sofka poznatije od njega samog, to je velika stvar za pisca, to mnogo govori o njegovom delu, da njegovo delo njega prevazilazi kao čoveka. I to je jako dobra stvar, ali nije na odmet da malo više znamo o njemu.
SR: Bilo je dosta „talasanja“ u Vranju zbog najnovije ekranizacije, serije Nečista krv?
AJ: Vrlo je pogrešno, nestručno, diletantski, da neko ko je obrazovana ličnost, koji god da je fakultet u pitanju, ne sme sebi da dozvoli da na taj načim uzima Boru u usta, ali da Bori pripisuje neke misli koje nije imao, a ne može da zna, on nije tu da potvrdi i opovrgne stavove koji neki umetnici u Vranju imaju. Ja sam uvek za slobodu govora koja je u granicama pristojnosti, ne vređa i ne ugrožava nikog. Apsolutno. Svačije mišljenje mora da se čuje. Neko možda nema medijsku pokrivenost. Ali moj privatni, intimni stav o nekoj predstavi, filmu, seriji, ili možda stripu ili građevini, je moje pravo – da kažem, e ova zgrada je meni bljak i odvratna. Međutim, to nije stručno mišljenje, to je moj lični stav.
Serija kao i svaka serija ima svojih mana, retko koje delo je savršeno. Ali da na taj način, taj diletantski način koji ja prezirem, seciraš nešto u pokušaju da deluješ uverljivije i stručnije, a sve da bi lično profitirao, i da bi negde kapitalizovao svoju diletantsku umetnost, to je sramota i sramota je za te osobe koje to rade, nije kolegijalno prema ljudima koji su taj projekat izneli, na kraju krajeva nepravedno je prema Bori čije sećanje pokušavamo da održimo, a sa njim sami ništa ne radimo. S neke četvrte tačke, nije fer ni prema zajednici kojoj zaista ne treba više blamova i koja zaista ima mnogo toga da pruži. U Vranju postoje divni ljudi koji bi mnogo toga mogli da donesu gradu i po njima bi mogle da se zovu ulice za jedno 150 godina, i treba da prestanemo da veličamo jednog čoveka samo, a da ne vidimo pred sobom ljude koji mogu da budu isto toliko veliki kao što je on bio.
Bez znanja ne možeš da se baviš kritikom. Zaista preporučujem tim ljudima koji bi da komentarišu Nečistu krv da pročitaju Anatomiju kritike i Načela tumačenja, neka pronađu to u biblioteci, postoji na stručnom odeljenju, da shvate kako se dolazi do jednog vrednosnog suda o nekom delu. I da ne ide sve iz sujete, glave i pogrešne ideje o veličini.
