Predsednik Srbije Aleksandar Vučić ponovo je prošle sedmice pokazao veštinu prilagođavanja retorike različitim okolnostima i sagovornicima, odnosno uspeo da za samo nekoliko dana na verbalnom nivou pređe put od „odanog“ partnera EU do „prkosnog“ lidera suverene države. U prvoj ulozi javno je priznao da je potrebno sprovesti reforme u problematičnim oblastima, poput zakonodavstva, dok je u drugoj pozvao Uniju da promeni strategiju proširenja, kako bi Srbija bila što pre primljena u članstvo, imajući u vidu njenu „ekonomsku snagu“. Zapravo, time je javno sugerisao Briselu da bi naša zemlja trebalo da „prečicom“ postane članica Unije.
Vučić je 4. novembra, nakon što mu je šef Delegacije EU u Srbiji Emanuele Žiofre zvanično uručio godišnji Izveštaj Evropske komisije, poručio da nas u nastavku evropskog puta čeka „težak i veliki posao“, uz napomenu da „moramo da govorimo na objektivniji način o EU, jer kada se mi oko nečega naljutimo, uvek nam je kriva EU“. Istovremeno, istakao je da „Srbija ima najveći kapacitet na Balkanu, kao i veći kapacitet od pojedinih država Unije“, a osvrnuo se i na potrebu unapređenja vladavine prava i pravosuđa.
Samo tri dana kasnije, na samitu Evropske političke zajednice u Budimpešti, čiji domaćin je bio mađarski premijer Viktor Orban, Aleksandar Vučić kazao je da Srbija očekuje od EU da „donese stratešku odluku“ da primi Srbiju. Kako tvrdi, ekonomija Srbije danas je značajno veća u poređenju sa 40 ili 50 odsto članica Evropske unije pre nego što su pristupile EU.
„Ulazak Rumunije, Bugarske, i još nekih zemalja u EU bila je politička odluka koju je donela EU u vreme kad je bilo strateških odluka i ljudi koji su razmišljali strateški. Mi to tako vidimo. Kažite – u redu, nekoj zemlji ide sve bolje. A privreda Srbije je najjača ekonomija po svim kriterijumima na Zapadnom Balkanu. Da, ali Srbija nam ne treba. Zato što nisu uveli sankcije Rusiji, ili iz bilo kog drugog razloga, nisu rešili svoje probleme“, kazao je Vučić.
Navedeni zaokret u retorici ne čudi ukoliko se uzme u obzir činjenica da se predsednik Srbije u Budimpešti oseća kao „svoj na svome“, imajući u vidu bliske političke veze koje godinama unazad održava sa Orbanom, koga zvanični Brisel neretko kritikuje zbog nepoštovanja vladavine prava i blagonoklonog odnosa prema Rusiji.
Budući da je Srbija u nedavno objavljenom Izveštaju EK dobila povoljnije ocene iz domena koji se tiču ekonomije u poređenju sa segmentima koji se odnose na „stanje demokratije“ i osnovnih prava, uključujući slobodu izražavanja i medija, nimalo ne čudi što Vučić koristi privredu kao argument da je potrebno ubrzati put ka pristupanju Uniji.
Ipak, ono što prećutkuje i predsednik, a i ostali visoki zvaničnici, jesu manjkavosti koje su detektovane u navedenom Izveštaju, poput konstatacije EK da „privatni sektor trpi zbog slabosti u oblasti vladavine prava, posebno u borbi protiv korupcije i povećanju efikasnosti sudskog sistema“.
Takođe, ako Srbiji „tako dobro ide“ u domenu ekonomije, čemu više puta u poslednje vreme ponovljeno insistiranje Vučića da veliki trgovinski lanci snize cene, a o mantri zvanoj „dva jaja i puding“ koju je upotrebio ministar Tomislav Momirović da i ne govorimo…
Vučić je u Budimpešti naglasio i da „nema pojma“ koliko je poglavlja otvorila Srbija u pregovorima sa EU, kao i da „nikog živog to ne interesuje“. Dodao je i da, recimo, ne zna šta piše u Poglavlju 19. Vučić je u pravu kada tvrdi da građane ne zanimaju proceduralne stvari i birokratski termini, ali čudno je da je baš njemu, koji sam priznaje da se trudi da bude obavešten o svemu, promaklo da se navedeno poglavlje odnosi na socijalnu politiku i zapošljavanje. Podsećanja radi, upravo je Vučić taj koji neretko prisustvuje otvaranju fabrika i ističe da je „naš posao da pokažemo brigu za ljude“.
Kad smo već kod zapošljavanja, ekonomski stručnjaci tvrde i da su porezi na zarade u Srbiji znatno veći u poređenju sa državama EU, ali se ne sećamo da je predsednik to javno pominjao.
Ukoliko Srbija zaista želi da „uskoči u voz“ za EU koji će, nadajmo se, stići u narednih pet godina, do 2030, potrebno je sprovođenje svih važnih reformi, što i predsednik države dobro zna. Apeli kojima se traže prečice za članstvo u Uniji, poput onog u Budimpešti, teško da će pomoći. Uostalom, i buduća komesarka za proširenje Marta Kos jasno je stavila do znanja da je proces proširenja „maraton, a ne sprint“.
Tekst je izvorno objavljen na portalu European Western Balkans.
Čitajte više:
Šta piše u Izveštaju EK o Srbiji: Vlasti da ubrzaju sprovođenje reformi neophodnih za pristupanje EU
