Najveći štrajk desio se te 1936. godine, a najveće blokade i dalje traju. Režim ima svoje studente, ali Univerzitet je na strani onih pravih. Iako se kraj aktuelne krize ne nazire, srećom, ne nazire se ni ponavljanje istorije. Studenti su se uvek nalazili na strani slobode i pravde, i 4. april jedan je od glavnih simbola studentske, mladalačke, intelektualne borbe za bolje sutra.
Dve pravilnosti prisutne su u istoriji studentskih protesta. Prva je da se na svakih 28 godina dešavaju masovni studentski pokreti (2024/25, 1996/97, 1968). Druga pravilnost tiče se same studentske borbe. Ona je bila pretežno mirna, bez tragičnih ishoda, a uglavnom je tako mirna uspevala da dovede do promene. Kakve onda veze sa studentima ima 4. april 1936. godine, dan koji se gotovo 90 godina kasnije obeležava kao Dan studenata beogradskog univerziteta?
Ovaj dan obeležava se od 1960. godine i služi kao podsetnik ne samo na akademsku mladost, već i na odgovornost koju studenti imaju prema društvu. Ovaj praznik možda je najaktuelniji upravo danas, jer iako razlog zbog kog se ovaj dan obeležava ispada iz okvira dve gorepomenute pravilnosti, on ima dovoljno sličnosti da nas podsećanje može uputiti ka pravoj strani istorije.
Krvavi rektor i 4. april
Naime, tridesete godine su u Jugoslaviji bile politički tenzične, i mladalački duh želeo je da izađe iz strogih okvira razmišljanja kraljevine (koliko je komunistička vizura stroga sami procenite). Tako su studenti i akademska zajednica samo još jednom, a kao i danas, ostali trn u oku rigidnom poretku. Njihova želja za promenom izvodila je veliki broj građana na ulice tokom cele decenije.
Ipak, zatišje pred buru desilo se 3. aprila 1936. godine. Tog dana održan je prvi veliki (po nekima i najveći) akademski štrajk i studentske demonstracije.
Povod je bio jedan. Vraćanje autonomije Univerzitetu, nakon što je u Beogradu napravljena „univerzitetska policija“. Ovaj odred gušio je autonomiju Univerziteta i bio pretnja slobodnom obrazovanju i slobodnoj misli.
Sledećeg dana, 4. aprila, nakon velikih protesta studenata policija je pokušala da zauzme zgrade fakulteta u kojima su studenti protestovali. Ispred Patološkog instituta dogodio se incident kojeg ćemo se prisećati i 89 godina kasnije.
Studenta prava Jovana Šćepanovića napao je član režimskog studentskog pokreta Organizacija nacionalnih studenata (ORNAS). Njemu je u pomoć pritrčao kolega Žarko Marinović koji je, uspevši da odbrani Šćepanovića, zadobio dva smrtonosna uboda u leđa. Ispred Patološkog instituta je nedugo zatim i preminuo.
Javnost je i tada, kao i danas, na svaki vid nasilja nad studentima bila „zgrožena, sam događaj je snažno delovao na studente i uticao na dalju homogenizaciju i radikalizaciju njihove borbe“ rekao je jednom prilikom za BBC profesor istorije Aleksandar Životić.
Braneći svog kolegu, Žarko je dao svoj život i za sve buduće studentske borbe za pravdu.
Sahranjen je narednog dana na Novom groblju, a studenti su ceo dan pristizali na njegov grob sa cvećem i vencima (iako su policija i žandarmerija pokušale da spreče studente izazivajući dodatne sukobe). Studentski štrajk završio se krajem meseca, policija je izašla sa Univerziteta, i smenjen je ,,krvavi rektor“ Vladimir Ćorović.
View this post on Instagram
Šta ostaje danas?
Mnoge paralele se mogu izvući i danas, 4. aprila 2025. godine (no o njima, takođe, sami zaključite). Studente više ne more „brige o obimu bečke šnicle u menzi, ili šestice u indeksu“.
Danas studenti nastavljaju Žarkovim putem. Policija je igrom slučaja juče ušla u zgradu Univerziteta u Kragujevcu. Studenti su već 5 meseci u blokadi fakulteta u celoj državi, kao i na protestima na ulicama.
Najveći štrajk desio se te 1936. godine, a najveće blokade i dalje traju. Režim ima svoje studente, ali Univerzitet je na strani onih pravih.
Iako se kraj aktuelne krize ne nazire, srećom ne nazire se ni ponavljanje istorije. Studenti su se uvek nalazili na strani slobode i pravde, i 4. april jedan je od glavnih simbola studentske, mladalačke, intelektualne borbe za bolje sutra.
Zahtevi nisu ispunjeni.
