Glumica Sloboda Mićalović na kratko je bila gošća prve večeri festivala Borini pozorišni dani kao deo ansambla predstave „Pučina“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta u režiji Egona Savina. Igrala je lik Jovanke, žene koja izdaje svog muža Vladimira (Nenad Jezdić), činovnika u ministarstvu, ulazeći u aferu sa ministrom kako bi se zahvaljujući bliskošću sa njim zalagala i za Vladimirovo napredovanje u službi, što i njoj samoj donosi beneficije u društvu.
Tokom „Razgovora sa stvaraocima“ nakon izvođenja predstave kojoj je vranjska publika dala ocenu 4.83, Mićalović je istakla da oni nisu bili tako smeli, kao i da nije bilo potrebe Nušića prepravljati ili „biti pametniji od njega“, naročito kada se radi o Egonu koji „apsolutno razume njegove drame i njega kao pisca i te međuljudske odnose, pre svega muško-ženske, nikad shvatljive jedni drugima“.
Kako kaže, kao glumica je pokušala ono čemu je profesor Predrag Bajčetić učio, da svoj lik „brani“ i istakne sve te stvari koje Jovanka smatra dobrim, a dobre su samo za nju jer prouzrokuju loše stvari po druge. Opisuje svoj lik kao ženu koja ne bira sredstva da ostane tu gde jeste. Ona je pokušala je da živi normalnim životom, da se prilagodi nekom „običnom građanskom životu“, ali je shvatila da joj to nije dovoljno, želela je više.
„Opasno je kada su žene, kako da kažem, netalentovane ili nedovoljno sposobne za neki posao, a pored sebe imaju muškarca koji ne ispunjava ono što su one zamislile, a udale su se za takvog čoveka. I tu se stvara haos“ – rekla je ona.
Dodaje da je u dogovoru sa kolegama i rediteljem, odlučila da Jovanka zaista voli svog muža, ali i da zaista oseća duboku strast i neku vrstu povezanosti sa ministrom.
„Podvukla sam te dve linije, da nije ili – ili, jer smatram da u životu, a sigurno so svi sveoci, nije sve baš tako ili voliš, ili mrziš. Više je i – i. To mi se činilo zabavnim za igru i zato sam osetila potrebu da kad se on (ministar) konačno pojavi na sceni, ja zanemim. Da bude potpuno drugačije od onoga što je sa Vladimirom“ – dodaje.
Vladimira Jovanka „suštinski voli“, kaže ona, i „žao joj je što je nedovoljno sposoban za njene potrebe“. Teško je pravdati takav lik, potvrđuje.
„Čujem taj gorak osmeh iz publike kada ja kažem ‘Bože, kako si ti teško napredovao’, ali eto, ja sam morala da stanem iza nje i stala sam punom nogom.“
Na komentar da kod Nušića postoji replika da „dete može imati rđavog oca ali ne može imati rđavu majku“, ali da je u ovom slučaju vizura žene potpuno druga, odgovara da je tako, ali da su posledice strašne i podseća da se Jovanka ipak na kraju pokaje i kaže da „ne može više da živi u laži“. Shvati da ta igra koju je igrala nikom ništa dobro nije donela, dodaje.
„Vidimo danas da je ona žena ispred svog vremena, uvela je taj ‘novi način napredovanja'“, dodaje njen kolega Bandović.
„Da je Jovanka tako ozbiljan igrač, ona bi imala bar petoricu, šestoricu da je zaštite. Ja sam nju nekako tako doživela…da je ona vrlo naivno uletela u neku tu priču da može da iznese nešto za šta njen muž nema kapacitet, za tu vrstu igre, što se na kraju i pokazalo da je tako. Ona je samo pomislila da može“ – ističe.
Osvrćući se na komentare o režiji Egona Savina, napominje da je pokazatelj koliko je sve božanstveno zapravo to što u drami ne postoji scena kada se ministar pojavljuje, kao i da je Savin vrlo hrabro dopisao tu scenu, čime je pojačao licemerje i bezobrazluk.
„Da neko dođe u tvoju kuću i da demonstrira dodatnu moć“ – dodaje ona.
Sa nama je podelila i to da se tokom priprema za ulogu Jovanke našla sa Svetlanom Bojković, koja je sedamdesetih godina igrala ovaj lik, takođe u JDP, ali u režiji Dejana Mijača, koja je „jedna od najboljih uloga Svetlane Bojković svih vremena“ po rečima dramaturga Gorana Ibrajtera.
Prema njenim rečima, kada čujete da je neka predstava bila legendarna, uspešna, čuvena, postoji neki pritisak. S obzirom na to da je tada bila „baš mala“ i nije gledala predstavu, odgledala je na YouTube-u i, kako kaže, doživela rasterećenje, jer je koncept Egona Savina klasičan i ide više ka drami, a Mijačova verzija je bila više groteska.
„Našla sam se sa Cecom i onda smo zajedno radile taj moj monolog. Kada sam to odigrala Egonu, rekao je „ne dolaziš u obzir…tako da igraš“ – kaže kroz smeh.
Dodaje da je suština stvari koje su obe igrale ista, ali da su sredstva bila različita. „Prosto, kada bismo danas postavili, to bar mi u Beogradu imamo priliku, puno smo gledali takvih predstava poslednjh godina i nisam sigurna kako bismo sada to…da radimo neki ‘remake’ ili da kopiramo nešto što je bilo tako fantastično, bojim se da nema smisla… I upravo iz tog razloga je meni bio izazov da mi probamo da izvedemo baš onako kao što je Nušić napisao, možda na trenutak i teži put za glumca„, dodaje ona.
Upitana gde se lik Jovanke uklapa „Od Sofke do Nejre“, što je ovogodišnji slogan festivala Borini pozorišni dani, podseća na već rečeno sa početka razgovora, ali podvlači da bi „možda najtačnije, bez da uvredi naš pol, rekla – žena“.
„Žena koja može da bude zaista sve. Pokretač i dobrog i lošeg. Divan je taj slogan festivala. Eto možda ta negde moć i sposobnost žene da sagradi kuću ali isto tako u trenu da je sruši“, zaključuje.
