Tekst originalnog naslova „Mama, kad ću da te poljubim…“ objavljen je u listu Vranjske novine (pokrenut 1944. kao Slobodna reč) 1. maja 1972. godine
Kada je virus velikih boginja kao jahač apokalipse ovog proleća počeo da juriša po našoj zemlji, u Vranju su sve oči bile uprte u specijalistu za infektivne bolesti dr Mariju Kostić, koja se – iako u tim trenucima ni ona nije bila zaštićena od variole vere – nad ovaj kraj nadkrilila kao anđeo čuvar.
Pre donošenja definitivne odluke da pišemo o dr Mariji Kostić, razgovarali smo, sasvim slučajno, sa Mirkom Kostadinovićem, bolničarom Infektivnog odeljenja Medicinskog centra u Vranju. O načelniku Infektivnog odeljenja, dr Mariji Kostić, bolničar Kostadinović reče:
„Treba da pišete o našoj doktorki. Otkako se epidemija velikih boginja pojavila u nekim krajevima naše zemlje, ona mnoge noći nije trenula. A kada smo pre dva meseca dobili na odeljenje jedno teško bolesno dete iz Radovnice, koje je imalo zapaljenje mozga, doktorka je zaključila da ga može spasti samo transfuzijom“
„Ali, krvi nije bilo. Pošto i doktorka i to dete imaju istu krvnu grupu, zamislite, ona je iz svoje vene dala transfuziju mališanu i spasla ga…“
U prethodnim razgovorima koje smo imali sa internistom dr Ljubicom Marković, dr Radisavom Jovanovićem, direktorom Medicinskog centra, i dr Ljubišom Manićem, specijalistom za plućne bolesti, saznali smo i druge pojedinosti.
„Doktorka Kostić neće hteti da vam govori o sebi. I kao čovek i kao lekar ona je vrlo skromna. A veliki je radnik.“
Tako smo saznali da je protiv velikih boginja, kada je talas epidemije naišao, vakcinisana tri puta. Ali – bezuspešno. U tim danima, kada smo zbog blizine ugroženog Kosova strahovali od boginja, dr Marija Kostić je ipak bila neustrašiva na bedemima preventive. Mada i sama nezaštićena, morala je da pogleda svakog sumnjivog bolesnika, izlažući se u takvim kontaktima, potencijalno velikoj opasnosti.
Zamislite, rekao je dr Radisav Jovanović, Vranje nije moglo da dobije u tim trenucima nijednu dozu hiperimunog gamaglobulina za dr Mariju Kostić. A da se pojavio požar bolesti – ona bi moralo da uskače u vatru. Tek četvrta vakcina bila je uspešna, kada je, verujem, i ona mogla da odahne.
Zatekli smo je na Infektivnom odeljenju. Pitamo je kako se u onim dramatičnim trenucima osećala kao majka, kao čovek, kao lekar…
„Kao majka, nisam mogla ništa drugo da učinim nego da decu izdvojim u susedstvu, jer se vakcina i njima nije odmah primila. Viđala sam ih povremeno, ali samo kroz prozor. Kao lekar, bila sam svesna da ću morati svuda da idem, jer me na to obavezuju i lekarska etika i moji lični nazori. Doduše, u lečenju velikih boginja, koje se u Vranju nisu pojavile, bila sam bez iskustva. Kao lekar od 1959. godine, takvog bolesnika nisam videla. Dok sam bila na specijalizaciji, mnogo su mi koristila iskustva dr Šuvakovića, koji je ranije bio u Indiji, za vreme epidemije velikih boginja.“
Iako govori o boginjama, od kojih je opasnost prohujala, dr Marija Kostić se često vraća Infektivnom odeljenju, koje je smešteno u staroj i vrlo nepodesnoj zgradi, čiji je kapacitet samo 21 postelja.
„Vranje će morati da izgradi objekat za Infektivno odeljenje“ – insistirala je doktorka učestano.
„Novo odeljenje treba da ima 50 ležaja, uz mogućnost da se taj kapacitet, za slučaj neke epidemije, poveća za 15 odsto. Sem toga, 15 kreveta mora da bude izdvojeno u karantinskom odseku. Za to je potrebno oko 5.000.000 dinara. Imamo samo 850.000 dinara.“
„U svakom slučaju, ne bi trebalo čekati pojavu neke druge epidemije, pa da se tek onda obnove razgovori o izgradnji Infektivnog odeljenja“
Epidemiija boginja je zaustavljena, pitamo – gde su Vam sada deca?
„Znate, dok je bilo najgušće, petogodišnja ćerkica, Aleksandra, gledajući me sa prozora komšijske kuće, gde je bila izolovana, rekla mi je…“
„Mama, kad će da prođu te boginje da te poljubim…“
