U sredini gde je borba za egzistenciju svakodnevica, veoma je važno da budemo pažljivi i prilagodimo se načinu života stanovništva.
Dečiji san o odlasku u Afriku, avanturistički duh i namera da se pomogne deci koja žive u ekstremnom siromaštvu odveli su mladu Emiliju Stojilković iz Vranja iz udobne IT fotelje i monitora u daleku Afriku – provela je osam nedelja početkom ove godine u Najrobiju, glavnom gradu Kenije, radeći kao učiteljica.
Odeljenja su bila mešovita, istovremeno je morala da podučava decu uzrasta od svega tri pa do 12 godina, sa još dvoje učitelja.
U jednoj od najsiromašnijih četvrti Najrobija. Deca i njihovi roditelji su u stalnoj borbi za egzistenciju. Odlaze u školu koja nije ni nalik čvrstim objektima opremeljnim svim sredstvima kao u razvijenim zemljama.
Osim udžbenika i školskog pribora, deca oskudevaju u hrani.
„Uspostavljanje emotivne distance od svega što sam tako zatekla bio je najveći izazov od mnogobrojnih. Znala sam da neću moći dovoljno da im pomognem, ukoliko dozvolim da me njihovi teški uslovi emocionalno pregaze“, započinje Emilija priču.
Objasnila nam je da se radi o ekstremnom siromaštvu – u školi nije bilo sredstava za higijenu, dovoljno hrane i užine za decu, kao ni školskog pribora, knjiga i ostalih sredstava za edukaciju.
Rad sa decom podrazumeva posebnu pažnju, ulaganje i posvećenost, a kad se tome dodaju ovakvi uslovi rada, na jeziku koji nije maternji, izazov postaje još veći. To joj je samo dalo dodatni vetar u leđa da ostane dosledna svom cilju i pomogne koliko može dok je tu.
Prikupila 1.800 dolara za hranu i pribor
Videvši u kakvoj su situaciji deca, odlučila je da pokrene akciju prikupljanja sredstava i uspela je da sakupi 1.800 dolara od kojeg je obezbeđen školski pribor i hrana za decu bar za neki period.
Dok su volonteri nakon nje uspeli da čak sagrede deci novu školu.
Sa jedne strane je volonterski rad i odlazak u zemlju poput Kenije, izvanredan humani poduhvat, ali je bilo neophodno biti oprezan i prilagoditi se društvenim okolnostima takve sredine.
Od ogromnog straha do noćne šetnje po Najrobiju
Kulturološki šok dolaskom u glavni grad Kenije počeo je strahom po sopstvenu bezbednost, a usledilo je neizbežno prihvatanje uslova, načina života i asimilacija sa lokalnim stanovništvom.
Naposletku, usledila je „turistička“ faza.
„U sredini gde je borba za egzistenciju svakodnevica, veoma je važno da budemo pažljivi i prilagodimo se načinu života stanovništva. Uvek sam bila na oprezu sa novcem, kretanjem, druženjem i poverenjem kako bih zašitila sebe. Ali, naravno da sam nailazila na divne ljude koji su uvek bili spremni da mi pomognu pa sam se u nekom trenutku odvažila da se sama noću vozim javnim prevozom, probam uličnu hranu i šetam sama ulicama grada“ – govori Ema o svom iskustvu življenja u Najrobiju.
Radi se o životnom iskustvu koje je osnažilo, promenilo poglede na život i prodrmalo njene ukorenje životne vrednosti. U domovinu se nije vratila ista, a sve bi definitivno ponovila, dodaje.
„Mama, jednog dana ću otići u Afriku“
Emiliji su roditelji za sedmi rođendan poklonili Dečji ilustrovani atlas. Tada je počelo njeno interesovanje za afrički kotinent, decu koja žive daleko od nje, a koja se razlikuju po boji kože i uslovima u kojima žive.
„Obećala sam mami, a najviše sebi, da ću jednog dana otići u Afriku i pomoći deci koja tamo žive. Dvadeset godina kasnije sam ostvarila svoj san i dva meseca provela u Najrobiju“ – priseća se.
Dugo sam razmišljala kako da ode i da li da se u ovu avanturu upusti potpuno sama, ali ipak je odlučila da to bude posredstvom organizacije za mlade AIESEC, koja postoji u više od 120 zemalja sveta, a u svim tim zemljama ima organizovane volonterske programe praksi.
Projekat u kojem je učestvovala doprinosi ciljevima održivog razvoja, raspisanim od strane Ujedinjenih nacija, i to konkretno cilju broj 4 – kvalitetno obrazovanje za svu decu sveta.
„Onima koji se spremaju za ovakav put savetoval bih da u iskustvo uđu bez straha, otvorenog uma, a opet dovoljno obazrivo i pažljivo. Da veruju procesu, jer će to biti jedinstveno i neponovljivo iskustvo, bogatstvo koje ostaje za ceo život“ – poručuje na kraju.
Emilija Stojilković ima 28 godina. Poreklom je iz Vranja, a živi i radi u Nišu. Diplomirala je srpski jezik na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu. Već pet godina bavi se marketingom u IT industriji.
