Nekada davno, u jednoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu živeo je apolitični čovek. Iako su ga od malena ubeđivali da je tako nešto nemoguće, i da apolitičnost ne postoji, on je samo još istrajnije i na svakom koraku bio… Pa, apolitičan.
I svojim nečinjenjem naneo je više štete od veštica, trolova, Palme, i svih zlih čarobnjaka zajedno. Ali, to je neka druga priča.
Danas vam govorim o njegovom životu, jer čak i meni deluje nestvarno da takvo biće postoji, i plašim se da će nestati ako vam ne budem o njemu pričao. Na kraju krajeva, bajke zato i postoje. Za malo dete je koncept Deda Mraza stvaran koliko i rata za kredit odrasloj osobi. Možda je to najlepše objašnjeno u „Petru Panu“; onaj deo kada su vile umirale zato što su ljudi prestali da veruju u njih. Jednorozi, i vile, i ostala mitska stvorenja, dakle, nastaviće da postoje dokle god sebi i drugima budemo pričali o njima i njihovim životima.
A život našeg apolitičnog čoveka je izgledao ovako:
Scena 1:
– Pokrali su izbore, Slaviša!
– Ženo, ti znaš da me politika ne interesuje, zato i ne izlazim na glasanje… Ma, svi su oni isti.
– Ali samim tim… Ti podržavaš mafiju na vlasti. Tolerancija postaje zločin, kada se primeni na zlo. Tomas Man je to rekao.
– Ko ti je pa taj? Kladim se da je bio neki političar.
– Bože, sa kim ja živim. Pa, pogledaj samo cene u prodavnicama, porasle dvostruko za godinu dana!
– I to je isto politika. Svuda u svetu cene rastu. Ti to ne znaš, jer se ne razumeš u ekonomiju. A i sam predsednik je rekao…
– Taj isti predsednik je upravo najpolitičnija pojava od svih. Običan uhleb bez dana radnog staža, koji je uzurpirao televiziju i sve organe…
– Pusti više politiku, i pojačaj malo ton. Sad će Dnevnik.
. . .
Scena 2:
– Zatvaraj prozore, crni Slaviša, zar ne osećaš koliko je vazduh zagađen. Inspektori za zaštitu životne sredine gledaju na drugu stranu… Bitno da smo Kinezima sve fabrike prodali, i zemlju, i sebe, pa još ne mogu ni filtere kvalitetne da stave na dimnjake…
– Skrati jezik, ženo, mogu te čuti…
– Ma daj, Slaviša. Pa čitaš li ti novine, kažu da su dozvolili da se koristi najnekvalitetniji ugalj za grejanje, da se ne poštuju propisi, da kriju podatke, i zato umiremo najviše u Evropi od posledica zagađenja…
– Te novine su politički obojene. Mene ne interesuje šta oni pišu…
. . .
Scena 3:
– Tata, onaj tvoj prijatelj, što si me poslao kod njega, onaj ćelavi funkcioner… Na razgovoru za posao me uhvatio za dupe, i terao me da se družimo posle posla. Kakav ološ! Misli da će da ga zaštiti to što je u stranci, ali kada ga budem prijavila…
– Dobro, ćero, pusti sada stranku. Jesi li dobila posao?
– Ma, jel’ slušaš ti mene uopšte? Odvratan je, unosio mi se u lice…
– Pa, dobro, toga je oduvek bilo, da se ne lažemo… Čekaj, Danice, gde ode? Vide li ti ovo, ženo? Zalupi mi vrata ispred nosa, i ne reče ni da li je dobila posao.
. . .
Scena 4:
– Udri, policijo! Mamu im njihovu! Hoće i proteste da politizuju… Jasno je nama šta pokušavate, zemlju da destabilizujete, bagro plaćenička!
– Smiri se, Slaviša, drmnuće te srčka. Znaš da ti je doktor rekao da se ne uzbuđuješ. Jesi li uzeo lekove?
– Nisam… Nije mi ostalo dovoljno para od penzije, kada sam platio sve račune. Udri i ovog što je legao na asfalt, šutni ga u bubrege da piša krv narednih mesec dana. Danice! Gde si Danice, sine, da vidiš kako je tata pametan, jer ti je rekao da ne ideš na te političke proteste…
– Slaviša, Danica je u Americi. Otišla je od kuće još pre godinu dana, zar se ne sećaš? Nije htela da priča više sa tobom…
– Da, da, zaboravio sam. Dozvolila je da ispolitizuju i naš odnos…
– Kuku, Slaviša, šta ću s tobom…
. . .
Scena poslednja:
– Ali, zašto napuštaš bolnicu, Slaviša? Pa trebalo je da ti operišu srce.
– Nema mesta… Ubačen je neko preko reda. Sigurno neko kome je operacija potrebnija, šta ja znam.
– Ma, neko je dao pare, budalo jedna, potplatio nekog da ga ubace na tvoje mesto. Jao, kakvo nam je zdravstvo i za šta smo godinama odvajali od plate…
– Ženo, nemoj da politizuješ i ovu priču oko moje bolesti… Aaaaagh!
– Šta ti je? Slaviša!
– Srce… Rastura me u grudima. Otkazuje… To je to. Samo jedno želim, ispuni mi još jednu stvar.
– Bilo šta, moj dragi Slaviša.
– Kada me budeš sahranila, neka mi na grobu piše… „Živeo je, vaistinu i nadasve, apolitično“.
. . .
Epilog:
Kada su ga sahranjivali, iznad sveže iskopane zemlje jedva da je štrčao mali spomenik od najjeftinijeg mermera… Izvršitelj im je, zbog navodno neplaćenog računa od pre nekoliko godina na koji se nagomilala kamata, uzeo sav novac koji je mali apolitični čovek odvojio za troškove sahrane…
Na opelu se nije pojavio niko. Samo je supruga tiho jecala. Pop je u vazduhu napravio znak krsta i otišao natrag u crkvu; i to je bilo previše od njega. Pa neće valjda da troši tamjan i svoj bogougodni glas na nekoga ko nema da mu plati.
Supruga je još jače zaridala kada je ostala sama, gledajući u natpis na spomeniku. Saznavši da neće biti plaćen, kamenorezac je prestao sa radom negde kod epitafa, te kada su podigli skromnu mermernu ploču na njoj nije bilo ni slike, ni datuma; samo njegovo ime, ispod kojeg je umesto „Živeo je, vaistinu i nadasve, apolitično“ samo nedovršeno stajalo: „Živeo je, va___“.
Ne zna se ko je to uradio, i da li je akcija bila politički motivisana, ali nekoliko dana kasnije osvanula su dopisana još tri slova na spomeniku. Tako je iznad mesta na kome je sahranjen mali apolitični čovek sada zanavek pisalo: „Živeo je, vaLJDA“.
