Anastasija Nedeljković, apsolventkinja na Akademiji tehničko-vaspitačkih strukovnih studija Niš – Odsek Vranje (nekadašnja Visoka škola primenjenih strukovnih studija), dosad je pešačila širom Srbije kako bi otišla na proteste koji su se zbili u Nišu, Beogradu i Novom Pazaru, kao i u drugim manjim gradovima, a šetala je i od Požege do Kraljeva, na veliki protest koji je održan 16. aprila. Bila je i na najskorijem skupu u Nišu, održanom prošle subote, ali tada nije pešačila (vidi okvir).
Kako kaže Anastasija za Slobodnu reč, poslednja dva protesta na kojima je učestvovala a da je pešačila do tih gradova zbila su se 12. i 16. aprila, u Novom Pazaru i Kraljevu.
„Krenula sam iz Niša do Jošaničke Banje autobusom, od Banje smo krenuli pešaka ka Novom Pazaru, gde je, najpre, održan protest. Zatim iz Pazara do Požege autobusom, a onda smo od Požege do Kraljeva pešačili“ – započinje Anastasija priču za naš portal.
Pešačenje od Požege do Kraljeva trajalo je nedelju dana, mada joj se – dodaje – činilo da je trajalo „i duže“.
„Zdravstvenih problema tokom pešačenja do Kraljeva nisam imala, ali krizu jesam. Ja volim da komuniciram sa ljudima, ali mi je ponekad potrebno da budem sama da bih napunila baterije. To me, naravno, nije sprečilo da nastavim da guram dalje, a trudila sam se da tu trenutnu krizu prikrijem da ne bih negativno uticala na druge“ – ističe ova Vranjanka.
Kaže da je, na samom ulazu u Kraljevo, razmišljala da odustane.
„Jesam, to je bilo na samom ulazu u Kraljevo. Bilo je tako i kada sam pešačila do Niša. Istog trenutka bih se, međutim, osvestila i rekla sebi – ‘Blizu sam cilja, zašto sad da odustanem kad sam ovoliko prepešačila dosad? Pošla sam i idem do kraja, guram kako znam i umem’. Nisam želela da, svojim odustajanjem, razočaram porodicu, prijatelje, kolege studente, ljude koje sam na tom putu srela. A najviše bih razočarala sebe. U tom momentu sam se pitala koliko sam blizu cilja, kakav će biti doček, da li će biti puno ljudi“ – priseća se Anastasija.
Prema rečima naše sagovornice, nije bilo situacija da su lekari Hitne pomoći morali da reaguju kako bi nekome ukazali pomoć, a studentima su na raspolaganju bili i zdravstveni radnici koji su pružali prvu pomoć, a koji su bili spremni da reaguju u slučaju da je trebalo previjati rane studentima.
Pešačila je, kaže Anastasija, i kroz mesta koja je tada prvi put videla, a oduševila se kada je uvidela da veliki broj ljudi podržava studente.
„To je nešto što me je nateralo da nastavim dalje, jer se ne borim samo za sebe, nego i za kolege, a pre svega za pravdu. Kad vidiš ljude oko sebe koji te podržavaju, mnogo je teško da odustaneš“ – naglašava ona.
Doček u Kraljevu bio je, kaže, „fenomenalan“.
„Toliko ljudi nas je dočekalo. Ta vrsta euforije, radosti… Osećala sam se kao pobednik. Tad sam prvi put zaplakla, od sreće, ali sam i zaigrala. Bila sam baš umorna, ali nisam htela da stanem sa igrom. Kako bih joj se zahvalila na podršci, sećam se da sam se tada javila profesorki koja me je podržavala od moje prve šetnje, onda kad sam krenula za Niš. Vraćajuci film unazad, da mogu opet da pešačim do Kraljeva, uradila bih to bez razmišljanja. Protest u Kraljevu me je, bukvalno, ostavio bez reči. Energija, ljudi… Definitivno razmišljam da ovaj grad stavim na listu onih koje bih volela da posetim ponovo“ – priča Anastasija.
Njeni roditelji su, priznaje, bili protiv toga da krene pešaka do Kraljeva.
„Nisu hteli da me puste jer nikog ne poznajem, bila sam sama jer nisam nikoga iz grupe poznavala, i verujem da su se plašili da će nešto da mi se desi. Kao i kada je trebalo da pešačim iz Pančeva do Beograda, rekla sam im da sam spremna na sve, iako nisam imala ništa čime bih mogla da se zaštitim. Roditelji su bili protiv toga jer znaju da se ozbiljne stvari dešavaju. Uspela sam, međutim, da ih ubedim, a i oni su kod mene prepoznali tu veliku želju. Nastavila sam da insistiram jer sam tvrdoglava. Nisu mogli da promene moju odluku“ – ističe sagovornica Slobodne reči.
Roditelji su strahovali za Anastasijinu bezbednost, ali je – kaže – morala da nastavi da ih ubeđuje da želi da šeta.
„Želela sam da pokažem, ne samo njima, da Vranje ne ćuti i da nije grad koji trune, već ide ka boljem“ – naglašava ona.
JUG JE BUDAN
Anastasija Nedeljković je kolege podržala i na protestu u Nišu koji je održan prošle subote, 17. maja, istog dana kad i Svenarodni sabor, ali ovog puta nije pešačila do grada u kojem su se studenti okupili.
„Nisam planirala ali sam, iznenada, odlučila da dođem na protest. Nisam pešačila, u Niš sam stigla prevozom. Protest je prošao odlično, ljudi su došli sa puno ljubavi i podrške. Građani su još jednom dokazali da je jug budan i da će nastaviti da se budi – dok većina ne otvori oči“ – kaže naša sagovornica.
Bilo je provokacija od strane druge grupe okupljenih građana, onih koji su, na Svenarodnom saboru, podržali Aleksandra Vučića i njegov novi pokret, ali su te provokacije bile „neuspešne“.
„Tokom šesnaestominutne ćutnje su krenuli sa provokacijama, koje su bile bezuspešne. Zviždali su, dovikivali, vređali nas. U jednom momentu su želeli da pređu most, ali su građani i studenti koji su bili redari uspeli da zaštite ostale“ – objašnjava Anastasija.
Na pitanje da li je teže teže izboriti se za fizičkim, psihičkim ili emotivnim mukama tokom poduhvata kakav je šetnja do drugog grada, Anastasija ističe – najviše „psihički i fizički“.
„Nakon ove šetnje osećam se manje slabo. Promenilo me je, na neki način, nabolje. Procenjujem ljude bolje, počela sam da postavljam granice onde gde je to trebalo da uradim ranije. Nakon ovog puta svesnija sam toga ko sam, šta sam i šta želim da budem“ – kaže Anastasija Nedeljković za Slobodnu reč.
Dosad je učestvovala na brojnim protestima tokom prethodnih šest meseci. Od ovih većih, osim do Kraljeva, pešačila je i do Niša, Beograda i Novog Pazara. Kao i na još „desetak manjih“.
„Do Niša sam stigla pešaka iz Vranja, krenuli smo auto-putem, prošli kroz sela i manja mesta, i to pešačenje je trajalo nedelju dana. Prošli smo kroz Vladičin Han, Surdulicu, Grdelicu, Vlasotince, Leskovac. To je oko 200 kilometara. Što se tiče protesta u Beogradu, do glavnog grada krenula sam iz Pančeva, a to je bila meni najkraća ruta, prepešačila sam tada oko 30 kilometara“ – objašnjava Anastasija.
Priseća se prvih asocijacija na pomen svakog od većih gradova u kojima je pružila podršku kolegama.
„Prva asocijacija na Niš bila bi tvrđava, na Beograd – incident koji se desio, na Novi Pazar – to da su ljudi preljubazni i imaju najbolju hranu. Mnogi su pričali o ćevapima, mada je mene više intrigirala njihova baklava. Imaju i ukusne kolače i torte. Prva asocijacija na Kraljevo je doček, imali su ubedljivo najbolji doček koji će se, kroz istoriju, prepričavati“ – mišljenja je naša sagovornica.
Za nju najzahtevnije pešačenje bilo je od Jošaničke Banje do Novog Pazara, potom odatle i do Kraljeva.
„To nije ispalo loše jer mi je pomoglo da upoznam sebe. Izazovno jeste bilo, ali ujedno i neki vid lične transformacije koja mi je bila potrebna“ – zaključuje ova apsolventkinja vranjskog odseka Akademije tehničko-vaspitačkih strukovnih studija Niš, na smeru za menadžment.
KOLEGE SA SMERA KRITIKUJU I PROVOCIRAJU
Akademija tehničko-vaspitačkih studija – Odsek Niš je krovna institucija kojoj pripada i vranjski odsek ove akademije. Niški odsek je u blokadi, vranjski – ne.
„Za to postoji bezbroj razloga, a jedan od njih je zato što se plaše. Studenti sa Odseka u Vranju se plaše da budu svoji i da se izbore sa onim što se dešava. Drugo – nezainteresovani su. Ono što se dešava u državi ne treba da se uzima zdravo za gotovo, niti da se krene sa pesmizmom poput – ‘Ja ne mogu tu ništa’, ‘Ako on ode, ko će doći umesto njega?’, ‘Ostali su još gori’ i slično. Treće – ima i onih koji su neutralni po pitanju blokade fakulteta“ – kaže Anastasija.
Dodaje da je dosta kritika i provokacija dobila od kolega sa smera, „a i dalje ih dobija“.
„Ja se ne plašim osuda i kritika, niti da li će sutra neko da me pljuje jer znam da sam na pravoj strani, ali želim da ih pitam dokle će da ćute i da se prave da je sve okej, a vide da im stradaju kolege sa drugih fakulteta. I oni su mogli biti ispod one nadstrešnice u Novom Sadu, ili neko iz njihove porodice, prijatelj ili poznanik. Da li su toliko apatični i sebični postali? Svim profesorima i profesorkama koji me podržavaju želim da se od srca zahvalim što su uz mene. Necu vas izdati“ – obećava Anastasija Nedeljković.
