„Nama nije problem, i nije problem nijednoj zemlji, kada pričamo o odlivu mozgova – to može da bude i dobro za jednu zemlju. Dok god vi uspete, kao zemlja, da taj odliv mozgova pređe u cirkulaciju mozgova„.
Čuvši ovu izjavu predsednice Vlade Srbije Ane Brnabić, najpre sam se glasno nasmejao jer to jedino još i mogu, a onda vratio svom poslu. Ipak su mi ove reči ostale negde na periferiji svesti čitav dan, da bih, vraćajući se kući, ponovo počeo da mislim o tome uz neku gorčinu.
Nama, ljudima „u nauci“, su privremenost i cirkulacija normalna stanja. U poslednjih 7 godina selio sam se 5 puta i boravio na 5 univerziteta. Na svakom od njih čuo i upoznao stotine ljudi sa najrazličitijim iskustvima i idejama. Interakcija sa njima me je oblikovala u ličnost kakva sam danas i pomogla da iskristališem svoje želje i ciljeve. Ranije, ne tako davno, mislio sam da ću se sa svim tim znanjem vratiti u zemlju i učestvovati u izgradnji nečeg novog što bi možda trajno služilo čitavom društvu, igrajući time aktivnu ulogu u zajednici iz koje potičem. To sam uostalom i video u Francuskoj, zemlji notornoj po svojoj aroganciji – iskustvo u inostranstvu je po pravilu neophodno da biste bili viđeni kao ozbiljan kandidat za neku višu poziciju jer su čak i Francuzi shvatili da razmišljati i raditi na francuski način nije uvek najbolja opcija. Međutim, dok uveliko provodim treću godinu u Americi shvatam da se to neće desiti i da je moj boravak vani od privremenog postao trajan.
Za „cirkulaciju“ mozgova iliti kruženje ljudi i ideja, potrebna je društvena atmosfera potpuno drugačija od one koja vlada kod nas. Kada ostavimo po strani ekonomski aspekt (svi koji smo birali nauku ili kulturu kao poziv znali smo od početka da tamo nema para), onaj koji bi da se vrati u svoju zemlju nailazi na potpuno neprijateljsko okruženje koje je posledica prošlih vremena, mentaliteta i sadašnje političke situacije. To je čitav niz okolnosti, od procesa priznavanja diploma, akademskog „inbridinga“ pa do netrpeljivosti prema kolegama koje se vraćaju iz inostranstva. Ukoliko želite da se okušate van akademije i pokrenete posao, tu se suočavate sa gomilom protivurečnih propisa i potpunim nedostatkom pravne zaštite što znači da, kada neko primeti vaš mogući uspeh, može da vam bukvalno spali imovinu preko noći i da za to nikad ne odgovara. Jednom kada osetite kako normalan sistem funkcioniše, teško je ubediti sebe da vredi vraćati se.
No, ne mora vraćanje za stalno da bude jedina opcija. Možemo uvek organizovati blisku saradnju između naših kod kuće i u svetu, prenositi iskustva, biti deo organizacija koje savetuju državne organe i učestvuju u planiranju i sprovođenju projekata. To zahteva da nas i druga strana čuje i usvoji barem deo toga. U stvarnosti, ta ista vlada koja zove ljude da se vrate i priča o cirkulaciji mozgova ne dozvoljava nam ni da učestvujemo u političkom procesu u zemlji. Dok moje kolege iz raznih zemalja dobijaju glasačke listiće na kućnu adresu gde god da su, ja moram da idem u konzulat hiljadu kilometara daleko od mesta prebivališta.
Ova izjava s početka može imati nekog smisla van srpskog konteksta. Međutim, nakon decenija krize i odlaska stotine hiljada obrazovanih ljudi, ova vlast se osam godina obračunavala sa malobrojnim kritičkim „mozgovima“ i potpuno ih eliminisala što iz javnog prostora što iz institucija, umesto da je radila na stvaranju uslova za njihov povratak. Stoga je izjava šefice takve vlade sramna, iako ne iznenađujuća jer smo čuli štošta od nje i njenih kolega u poslednjih nekoliko godina. Jedino čemu se nadam je da ćemo, ako išta bude ostalo posle njih, krenuti sve ispočetka, ciglu po ciglu da izgradimo državu onako kakva bi trebalo da bude, i tek onda očekivati da odliv postane cirkulacija. Samo još da izdržimo do tada.
