VRANJE – U neku ruku sam poželela da ovo bude satirični prikaz klasičnog ljubavnog tinejdž romana, tako da, u tom smislu, ovo nije klasična struktura ljubavne priče kako bi neko, možda, očekivao, ali ovo apsolutno jeste ljubavni roman, jer u njemu postoji više oblika ljubavi, osim romantične koju i očekujemo, rekla je Aleksandra Jovanović, književnica i dramaturškinja iz Vranja koja živi i radi u Beogradu, na sinoćnjem predstavljanju svog romana „Ovo nije ljubavni roman“ u kafiću Golden, drugog dana Književne nedelje za mlade, koju organizuje Udruženje „Naš svet, naša pravila“.
Prijateljska ljubav je glavni motiv koji se provlači kroz ovaj roman, kao i kroz sva dela koja je dosad napisala.
„Tu je i ljubav dece prema roditeljima, i obrnuto. Ali i ljubav prema životu kao takvom u vremenu kada ne znamo ko smo baš i šta bismo da radimo, i kad nam je svaki dan kao brodolom. Kada imate 15 godina, dan može da počne fenomenalno i već sledećeg trenutka može da bude smak sveta, samo zato što vas neko nije pogledao ako ste želeli da vas pogleda. Rekla bih da ima svih vrsta ljubavi, i da jeste ljubavni roman, a da je ovaj naslov, zapravo, ‘zicer’, što sam i htela da postignem“ – rekla je Jovanović.
Inspiracija za naslov bio joj je – prisetila se – film.
„U pitanju je ‘Ovo nije glupi tinejdžerski film’. Ja ne znam da li se iko seća tog legendarnog filma koji je parodija na sve tinejdž filmove iz devedesetih i početka dvehiljaditih“ – kazala je ona.
Prema njenim rečima, istina je da u svim likovima u knjizi postoje obrisi osoba koje je nekad poznavala i onih koje još uvek poznaje.
„Suštinski, ovde nijedan lik nije precrtana stvarna osoba iz mog života, već je mešap mnogih ljudi koje poznajem i ne poznajem, koje sam, možda, sretala na ulici, gledala u medijima. Ne bi bilo dobro da je sve preslikano, šta bih onda izmislila“ – rekla je Aleksandra Jovanović.
Na pitanje da li misli da ljudi danas razumeju šta je to ljubav, odgovara da mi volimo da se dosta žalimo oko tih velikih stvari, kao što su – sreća, sloboda ili ljubav.
„I volimo da romantizujemo prošlost, koja nije nužno bila bolja. Kada govorimo o ljubavi, mnogi romantizuju srednji vek. U svakom periodu, i u ovom našem vremenu, mi ništa suštinski manje ili više ne razumemo ljubav nego ljudi pre. I nismo mi, zbog tehnologije ili veštačke inteligencije, sada manje svesni ljubavi“ – istakla je ova književnica i dramaturškinja.
Ali, ima mnogo distrakcija, primetila je, i sada živimo u jako brzom svetu.
„Ali mislim da su nam ti pojmovi o jednakosti, pravdi ili istini, o čemu dosta govorimo u poslednje vreme, pa i o ljubavi – i te kako jasni. Pozdrav za sve mlade, i nemojte niko da vam kaže da ne razumete neke stvari zato što ste mladi ili zato što previše gledate u telefon“ – mišljenja je ova Vranjanka.
„Buđenje nostalgije“
Pokretač za pisanje – smatra – mogu biti i ljubav i bol.
„To mogu biti neke srećne okolnosti i lepe stvari, ali i životni slomovi, nesreće, gubici. Moj prvi roman – ‘Crna ptica’ – koji sam objavila 2020, govori o gubitku roditelja i o tome kako se sa tim suočava glavna junakinja koja ima 12 godina. Ovde je potpuno suprotna stvar. Imamo kao pokretač ljubav, ali i maštu i nostalgiju“ – objasnila je Jovanović.
Smatra da možete da pišete fenomenalne stvari i ako ste potpuno srećna osoba, u najsavršenijoj porodici, sa divnim prijateljima i divnim partnerom ili partnerkom.
„Mislim da je važno ne fokusirati se samo na jednu stvar i ne upasti u zamku gde verujemo da možemo dobro da stvaramo, koja god umetnost je u pitanju, samo ako smo jako slomljeni kao osobe i ako nam je teško. Ne morate mnogo da patite u životu da biste kvalitetno stvarali“ – kazala je ona.
Važno joj je da čitalac oseti knjigu, da se pronađe u njoj, radije nego da je razume.
„Mislim da je ova knjiga pisana više za osećaj, za buđenje nostalgije, da se ponovo javi treperavi osećaj u stomaku ili u grudima, da se prisetimo nekih diskutabilnih i loših odluka kad smo bili tinejdžeri. A ako smo sada tinejdžeri, da probudi onaj osećaj da je, kad izađemo napolje, sve moguće, i da će život da se desi baš nama i da ćemo baš tada da doživimo filmski trenutak. Sa druge strane, i razumevanje, jer to ide jedno uz drugo. Mada za ovu knjigu više osećaj“ – rekla je Jovanović.
Malo mene, suštinski, ima u ovim likovima, ali sve su to ljudi koje sam upoznala tokom svog života – odgovorila je Aleksandra Jovanović na pitanje o tome koje je lik iz romana najviše podseća na nju.
„Kod Ljubice je definitivno njeno sanjarenje i trapavost. Ali, što se tiče njenog karaktera i načina oblačenja, muzike koju sluša, izgleda njene sobe, načinom na koji razgovara sa Sinišom i Ivom – ona je mnogo romantičnija, nežnija i ženstvenija od mene. Naravno, ona je mnogo više od toga. I jeste malo satiričan prikaz kako biste očekivali neku glavnu junakinju koja je sva trapava, izađe iz kuće u pižami, zaljubi se u nekog ko nije zaljubljen u nju, ali ipak jeste… Sve je to fikcija. U Ivi ima nešto od moje najbolje drugarice“ – objasnila je Jovanović.
„Ovo nije ljubavni roman“ primarno je namenjen tinejdžerima, jer je tako i pisan.
„Ali mi je uvek drago kad mi odrasli kažu da sam ih opet vratila u tinejdžersko doba, zato što znam kakav je to osećaj jer samu sebe stalno vraćam u tinejdžersko doba. Nikako ne mogu da se otresem te navike, zato i pišem za decu i mlade“ – rekla je ona.
Kako je istakla, potpuno je različita stvar kada vam prijatelj i neko koga volite i ko vas voli kaže da je vaša knjiga sjajna, i kada to učini neko koga ne poznajete.
„Zaista obožavam kad mi roditelji kažu da mi je knjiga dobra, ali negde mislim da me lažu zato što me vole. Međutim, mnogo mi je draže kad dođu čitaoci koji su uzrasta kao mladi ljudi za koje je i namenjen ovaj roman, i kada kažu da im se knjiga dopala, da ih je nešto dodirnulo, da su se poistovetili s nekim likom, i to je osećaj koji mi ostaje i koji, onda, prepričavam svima“ – objasnila je Jovanović.
„Svoj prvi roman sam kupila u Nolitu“
Kada ima ideju za roman, prva faza rada je ona koja je nevidljiva drugim ljudima.
„Zapisujem neke stvari za koje ni sama posle ne znam šta znače. Dosta pričam sa ljudima koji mi znače, sa kolegama, prijateljima, sa urednicom iz izdavačke kuće sa kojom radim, koja je od izuzetne važnosti i za nastanak ovog romana. Kada jednom sklopim priču – šta bi ona, strukturalno, trebalo da bude – koji su karakteri i u kakvim su odnosima, ja sve to popišem, napravim tzv. književni scenosled. Ali, to je moja profesionalna deformacija, to nije praksa i ne rade to svi ljudi, ali ja tako pišem roman“ – istakla je Jovanović.
Poglavlja piše „u dahu“.
„Kada ta prva verzija romana bude gotova, onda se to šalje urednicima na čitanje. I, uz njihove komentare i sugestije, radi se druga ruka. Nekad treća, nekad četvrta. I taj urednički posao i saradnja s njim izuzetno znači, zato što je tim ljudima posao da urede vašu knjigu i učine je što boljom. Nakon više meseci ispravki, nastane konačna verzija romana kojom smo svi zadovoljni“ – objasnila je.
View this post on Instagram
Teže joj je da započne tekst nego da ga završi. „Početak je najgori“, dodaje, „i ta prva strana se piše dve nedelje, a onda sve ostalo lagano“. Sa druge strane, svoje delo završi onda kada zna da nema šta više da promeni u njemu.
„Kada napišem poslednju reč i kada stavim ‘kraj’ znam da je završeno, što se tiče suštine. A ja, nekako, ne ubrajam te sitne ispravke u neko suštinsko menjanje. A, kada zaista znam da je gotova – onda kad znam da ne mogu ništa više da menjam“ – rekla je.
Desilo joj se, međutim, da je sopstveni tekst – iznenadi.
„Zato što ja često zaboravim konkretne rečenice koje sam napisala. I onda imam taj momenat kada otvorim knjigu, obično kad izađe i kad je prvi put uzmem u ruke. Krenem da listam i ako vidim nešto što mi ne bude iznenađujuće u lošem smislu, onda sam samo zbunjena kako sam ja to napisala. Tada se usudim sebe da pohvalim i kažem – nije loše. Ali, u tom trenutku ne bih to tako napisala. Jer ako pravim pauzu od tri dana, i sednem da pišem četvrtog, to što ću da napišem tog četvrtog dana verovatno ne bi bilo isto kao da sam dan pre toga počela da pišem. Druga rečenica bi mi pala na pamet, iako je priča, verovatno, ostala ista“ – objasnila je Jovanović.
Prisetila se i svog provog pročitanog romana.
„Kupila sam ‘Hajdi’ u Nolitu, ovde iznad. Imala sam pet ili šest godina i sećam se da sam bila prehlađena i da sam mamu molila da mi kupi ‘Hajdi’ i da ću odmah da ozdravim ako to uradi. Mama mi je kupila knjigu, ja sam krenula da je čitam, tako prehlađena, i stvarno sam ozdravila. Verovatno zbog lekova, doduše, ali svejedno. Ja ne znam koliko puta sam je pročitala i koliko puta sam joj se vraćala, jer je to za mene početak – vrata koja su mi otvorila svet književnosti. Tako da bih ovu knjigu izdvojila kao posebno značajnu i kao nešto vezano za ovaj prostor, ovu ulicu i ovaj grad“ – rekla je Jovanović.
