VRANJE – Ono čega se držim kad je u pitanju književnost za decu – to je humor. Ako se deca ne nasmeju, a to je svrha svega, onda čemu sve to. Svet književnosti za decu je moje igralište, mesto gde se igram kroz razne teme koje su njima bliske. I meni je lepo. I smejem se sa njima, rekao je pesnik i nastavnik verske nastave iz Vranja, Stevan Milošević, na sinoćnoj književnoj večeri pod nazivom „Na kafi sa pesnikom“, koja je, uz prisustvo mladih ljudi, mahom srednjoškolaca, održana u kafiću Riff, u okviru Književne nedelje za mlade koju je organizovalo Udruženje „Naš svet, naša pravila“.
Moderatori su bili gimnazijalci Andrej i Petar, koji su sa Miloševićem razgovarali – između ostalog – o procesu stvaranja, o tome da li su knjige dosadne, o tome šta, najpre, posavetuje nekog ko želi da piše. Razgovoralo se i o preokupacijama roditelja, o Mikelanđelu, o tome koliko je važna ilustracija u književnosti za decu, ali i o tome zašto mu je najteže da napiše naslov.
Ovaj pesnik je istakao da više voli da se bavi književnošću za decu, nego da piše za odrasle.
„Kad je u pitanju književnost za decu, veliku ulogu ima ilustracija. Deca, u početku, tekst jako vezuju za ilustraciju, koja im pomaže da bolje shvate ono što je tekstom obuhvaćeno. Ilustracija je nezaobilazan faktor, možda zato i najskuplji u čitavom poduhvatu izdavaštva. Naročito kada je i štampa u boji, zna da izdavače košta mnogo, ali je i te kako potrebna“ – rekao je Milošević.
Sa druge strane, kada se govori o stvaralaštvu za stariju čitalačku publiku – prema Miloševićevim rečima – tu su i teme koje nisu baš „razdragane“, koje govore o nekim životnim pitanjima, a ima i društveno angažovanih tema koje mogu da „isplivaju“.
„Ono na šta se obazirem kad je u pitanju stvaralaštvo za decu jeste da to ne bude didaktičko. Šta to znači? ‘Peri ruke pre jela’, ‘legni’, ‘ne radi ovo’, ‘ne radi ono’ – to je nešto što izbegavam. Deca od roditelja, kod kuće, stalno slušaju o tome. Kad bismo ih mi ‘bombardovali’ time i preko knjiga, ni na šta to sve ne bi ličilo. Originalnost je nešto čemu težim u samom pisanju, naročito za decu i mlade, jer smatram da se deca tako lakše približe svetu književnosti. Ono ka čemu težim je otkrivanje nekih svetova tako da čitaoca ‘zagolicate’, pa on razmišlja o tome na neki drugačiji način. Jer književnost, naročito za decu, ne trpi šablone“ – istakao je Milošević.
„Knjige su spore“
Potom je pesnik izrekao svoje mišljenje nakon konstatacije da bi nekome, možda, knjige mogle biti dosadne.
„O tome je govorio i jedan profesor, čijeg imena ne mogu trenutno da se setim. Nisu knjige dosadne, knjige su spore, a ljudi su navikli na nešto u trenutku, u dahu. Mladi i deca, pa čak i stariji, često su na internetu. Instagram, Tiktok, Fejsbuk – sve je brzo. Čovek se gubi na taj način. Sve se ubrzava oko njega, a on sve sporiji. Sporiji u donošenju odluka, sporiji u rasuđivanju. Čovek se razgrađuje u svakom smislu – u duhovnom, duševnom, telesnom. Zato nam nedostaje knjiga. Ona ‘ratuje’ i sa tim pojavama u društvu, tako da joj nije lako“ – mišljenja je ovaj pesnik i veroučitelj iz Vranja.
Savremeni sistem je, kako je objasnio, „zarobio“ roditelje.
„Zarobio je roditelje jer ih je opteretio preživljavanjem. Roditelj ne može da se bavi detetom na određeni način, da mu se maksimalno posveti, pa su deca često prepuštena društvenim mrežama, tiktokerima i influenserima. Roditelji su opterećeni time, dok deca, na društvenim mrežama, traže zamenu za pažnju. Na kraju dobijamo generacije koje nisu uvedene u život na pravi način. Mislim, pre svega, na detinjstvo. Društvo danas želi da dete što pre iz detinjstva izgura u svet odraslih. Što je vrlo pogrešno. Ne kažem da je internet loša stvar. To je dobra stvar, baš kao i ova voda, ovde, na stolu. Ali, kad biste popili pet litara ove vode odjednom, bilo bi vam loše. Sve zavisi od toga kako se nešto koristi“ – objasnio je vranjski pesnik.
Prisetio se, potom, da je neko onomad, negde na internetu, upitao da li je potrebno da dete, kao predškolac, zna da čita i piše.
„Onda je neko, u šali, odgovorio – pa da, ali da zna i tautologiju, Pitagorinu teoremu, linearne jednačine i sve po redu. Deca se guraju u svet odraslih, a detinjstvo je baza sigurnosti gde dete, na najbolji način, formira svoju ličnost. Pogledajmo i bajke, koje nimalo nisu naivne, iako ih, možda, mi sada i doživljavamo tako. A deca, slučajući o tim bajkama, kasnije i sama jasnije definišu svoje ciljeve. I svesnija su okruženja oko sebe“ – smatra Stevan Milošević.
View this post on Instagram
Iako su njegovi roditelji tvrdili da je, dok je bio dete, govorio da će biti lekar kad poraste, kaže da se toga ne seća.
„Naravno da u detinjstvu nisam znao čime ću se baviti. Kad bi deca, u tom periodu, bila proračunata na taj način, pa kakav bi to život bio. Neizvesnost je to što se u čoveku probudi vremenom i što ga, na neki način, podstakne da razmišlja o nečemu, da određenu stvar sagleda sa više strana i da se, tako, približi onome što mu je blisko i što nosi u sebi. Svojim učenicima uvek govorim da je svet koji nose u njima mnogo veći od sveta koji ih okružuje“ – pojasnio je Milošević.
„Vidi, pa ovi su živi!“
Na pitanje o tome šta bi mladima koji žele da pišu prvo poručio, na šta najpre da obrate pažnju, rekao je – da čitaju.
„Prvo, čitanje. Leksika se obogaćuje čitanjem, pa čitaoci stiču nove reči koje kasnije mogu upotrebiti u svojim stihovima i rečenicama. Nebitno da li se radi o prozi ili poeziji. Trebalo bi da istražuju sebe, taj izazov je čoveku potreban. Uzimam sebe kao primer. Ja sam se, isključivo, bavio poezijom. I kad je u pitanju poema ‘Legenda o leptirovom srcu’, i kad je u pitanju ‘Aždaja napušta bajku’, kao i ‘Poetska mikrofonija’, koja je namenjena starijoj čitalačkoj publici“ – istakao je Milošević.
A onda se dotakao Mikelanđela, kao eklatantnog primera neodustajanja.
„On se, isprva, bavio vajarstvom. To je njegova suština bila, i to je Rafaelo znao. I primetio je da je papa sve više opčinjen Mikelanđelovim vajarstvom. Rafaelo je razmišljao kako da unizi Mikelanđela, pa je nagovorio papu da papa izvrši pritisak na Mikelanđela da oslika Sikstinsku kapelu. Mikelanđelo se pitao kako će kad nikad nije uzeo četkicu u ruke, čovek je bio vajar. Ali papa je insistirao, a Mikelanđelo to nije mogao da odbije. Okupio je neke svoje učenike da mu pomognu u tome. A kad je kasnije uvideo da to ne ide kako valja, ne znam koliko dugo je ležao i gledao samo u krov kapele iznutra. I onda je krenuo sam da radi. Kapela danas predstavlja umetničko remek-delo čoveka koji, do tada, nikad nije uzeo četkicu u ruke“ – ispričao je Milošević.
Potom i objasnio zbog čega je naveo ovaj primer.
„Šta nam to govori? Kad život odredi neki izazov za tebe, ne treba odmah reći – ja to ne mogu. Jer taj izazov nije došao slučajno. Mikelanđelu se to desilo upravo zato što je bio i vrhunski slikar, ne samo vajar. Treba uložiti sebe kad se suočite sa izazovima. Čitanje, osluškivanje sopstvenog bića. Prof. Milo Lompar, u knjizi ‘Pohvala nesavremenosti’, napisao je da sistem želi da pojedinca prikaže kao slabost, a sistem kao moć. Ali vidite, i iz ovog primera, šta pojedinac može da uradi sa muzičkom numerom, šta može sa knjigom, sa pesmom, sa slikom – može da bude do te mere moćan da utiče na promenu sistema“ – naglasio je Milošević.
Na pitanje moderatora da li misli da će i on uticati na mlade – za nekoliko godina ili nekoliko decenija – da počnu da se bave pisanjem, prisetio se detalja koji govori o tome kako deca doživljavaju stvaraoce.
„Sećam se jednog detalja – kako nas deca doživljavaju – a to je zato što nemaju dovoljno susreta sa piscima i pesnicima, sa stvaraocima. Sećam se seoske škole u kojoj smo gostovali. Bio je Branko Stevanović, Uroš Petrović, ne znam ko još, i ja. I mi ulazimo, predstavljaju nas deci da smo mi pisci, pesnici. I vidiš decu koja se domunđavaju – vidi, pa ovi su živi! Verovatno misle – ako je to pisac, taj mora da više nije živ, nemoguće je da postoji“ – prisetio se Milošević.
Stoga smatra da čitaoci ne treba da se samo preko knjige upoznaju sa stvaraocima, već i „oči u oči“.
„Da književnost podilazi društvu, ne bismo imali Domanovića i Nušića“
Nakon razgovora moderatora sa Stevanom Miloševićem, usledila su pitanja publike, a jedno je – budući da je pesnik ranije pomenuo da je knjiga „spora“ a da su ljudi navikli da je sve brzo – bilo o tome čime bi pisac trebalo da se pozabavi da bi privukao pažnju čitaocima.
„Pisac mora i da prati interesovanja publike, ali ne sme da podilazi čitaocu. Kao što ne sme ni da podilazi društvu. Zamislite da književnost podilazi društvu, ne bismo imali satiru. Ne bi bilo Radoja Domanovića ili Nušića. Bitno je znanje, odnosno način na koji ćete nešto prezentovati. I kroz šta. Onda i najobičnija stvar može da bude vrlo zanimljiva – recimo, putovanje zrna kafe od Brazila do Srbije, o čemu je, u svojoj poemi, pisao Dejan Aleksić“ – istakao je Milošević.
Rekao je da nikada nije seo sa namerom da napiše knjigu.
„Da li je neki prozni sastav ili poezija – meni je uvek najteže da napišem naslov. Jedino nemam problem sa naslovima u poeziji kad je društveno angažovana pesma. Kao što je pesma ‘Opelo za pozorište’ iz knjige ‘Poetska mikrofonija’, koja se tiče našeg grada, a koju sam napisao nakon one tragične scene koja nikad neće biti nadoknađena, a to je gubitak vranjskog pozorišta na nekoliko godina. Ja imam problem da kvalifikujem ‘nešto’ samo u ‘nešto’. Recimo, napišem knjigu za mlade i nju, je li, samo mladi mogu da čitaju. Time iskrivljujete vidike nekoga ko vašu knjigu vidi drugačije od vas“ – smatra on.
Na pitanje o tome kako bi mogla da se pospeši čitalačka kultura kod mladih, Milošević je istakao da se on već duže vreme zalaže da – institucije izađu na ulice.
„U smislu da sretnu svoje korisnike, Naročito kad je u pitanju kultura. A to je na ulici, tamo gde su oni u žurbi, u haosu. Gde samo razmišljaju da li će stići na vreme, da moraju da odrade ovo ili ono da bi prehranili porodicu. Hajde da im, na toj relaciji od tačke ‘A’ do tačke ‘B’, stavimo još nekoliko tačaka. Pa da ‘ovde’ imaš karikature, ‘onde’ stripove, ‘tamo’ čitanje. Pogledajte prodajne centre, koji, u svrhu marketinga, dele papiriće, pa prilaze do svakog prolaznika da mu tutnu to u ruke. Tako treba i sa kulturom. Usmeriti ljude i ponuditi im“ – zaključio je pesnik i prosvetni radnik iz Vranja.
Na kraju ove „kafe sa pesnikom“, okupljeni su podsetili da Književna nedelja za mlade ima za cilj prikupljanje donacija za besplatno psihološko savetovalište za mlade.
Čitajte više:
