Većini građana teško je da razume dešavanja kako unutar opozicije tako i unutar vlasti u vezi sa međustranačkim dijalogom pod pokroviteljstvom Evropskog parlamenta.
To je razumljivo: bilo je mnogo šumova, od nepotrebnog i štetnog nadgornjavanja opozicionih stranaka u medijima dok su se pripremale platforme, preko pokušaja jednostranog ucenjivanja i nametanja jedinstva koje nije u vezi sa sadržinom zahteva vezanim za dijalog, do zakulisnih radnji režima koji pokušava da podrije uticaj evroparlamentarca na format dijaloga i unese konfuziju ponudom da se paralelno održi i dijalog bez posredovanja evroparlamentaraca sa strankama koje njihovo posredovanje ne žele.
Podsetiću da je prethodna predsednica Narodne skupštine, Maja Gojković, uputila Evropskom parlamentu poziv da posreduje između političkih stranaka u Narodnoj skupštini, zbog čega je sadašnjem predsedniku Skupštine, Ivici Dačiću, teško da taj poziv povuče ali nuđenjem paralelnog dijaloga čini sve da ovaj proces obesmisli.
Međustranački dijalog je samo jedan od instrumenata borbe za poboljšanje izbornih uslova ali je važno da se on iskoristi u meri u kojoj je to moguće – i to pre svega zahteva koordinisani nastup opozicije i temeljnu pripremu, što sve može da se dogodi čak i u situaciji da opozicija nastupi na dijalogu sa tri komplementarne platforme.
U vezi sa problemima koji su osnov potrebe za dijalogom postoji široka saglasnost jer o tome stručne organizacije izveštavaju dugi niz godina. Pokušaji u prvoj fazi međustranačkog dijaloga koji je prethodio izborima pa i bojkotu izbora 2020. godine da se izborni uslovi unaprede bili su jasno izigrani od strane vlasti što je sada jasno i evroparlamentarcima. Zbog toga je Ne davimo Beograd sa još pet političkih organizacija (Stranka slobode i pravde, Demokratska stranka, Pokret slobodnih građana, Zajedno za Srbiju i Pokret za preokret) na stanovištu da su neophodne čvršće institucionalne garancije kojima će se obezbediti unapređenje uslova za izbore, odnosno da one ne mogu biti tragikomična rešenja u vidu zaključaka Vlade o tome da će se poštovati zakoni.
U platformi pripremljenoj za međustranački dijalog predlaže se, između ostalog, vanredno rešenje u vidu lex specialisa za političku krizu. Ovim bi zakonom bila uspostavljena privremena rešenja poput prelaznog tela nadležnog za sprovođenje izbora (kako bi se obezbedilo slobodno i tajno glasanje), institucije poverenika koji bi trebalo da spreči protivzakonito delovanje i prinudno glasanje u javnom sektoru (kako bi se smanjili pritisci na birače i zloupotreba javnih resursa); paralelna i gostujuća uredništva informativnih programa javnih servisa RTS i RTV u čiji rad bi se uključili predstavnici udruženja novinara (kako bi se obezbedila predstavljenost političkog pluralizma u medijima ali i izveštavanje o temama od javnog značaja o kojima se na javnim servisima prečesto ćuti) i tako dalje.
Ova privremena rešenja treba da omoguće slobodne i fer izbore nakon kojih bi trebalo da se nastavi sa reformama redovnog karaktera.
Posebno bih istakla dva zahteva koja ne iziskuju posebno vreme da bi se sprovela. Jedan zahtev je da se razdvoje termini održavanja izbora za različite nivoe vlasti i sa njim, ruku pod ruku, da se uvede obaveza da nosilac izborne liste mora biti kandidat na izborima, kako bi se ispoštovalo načelo odgovornosti političkih predstavnika prema biračima koje se sada ne praktikuje. Često čujemo da je to bilo tako i pre režima SNS ali to nije nikakav argument – dugo postojanje loše prakse ne čini praksu dobrom.
Lokalni politički pokreti posebno imaju kredibilitet da ukažu na ovaj problem jer su lokalni izbori obesmišljeni kada su spojeni sa parlamentarnim i predsedničkim izborima – ne daje im se adekvatna politička i medijska pažnja i dodatno se olakšava zloupotreba funkcionerske kampanje i zloupotreba javnih resursa kojima se birači istovremeno pritiskaju da jednako glasaju na svim nivoima izbora.
Drugi zahtev tiče se moratorijuma na ustavne promene u vezi sa „reformom“ pravosuđa a čiji je nastavak najavljen pre par dana. Aktuelni saziv Narodne Skupštine u kojem praktično nema opozicije nema legitimitet da odlučuje o najvažnijim ustavnim pitanjima. Opasno je i što konkretni predlog ustavnih amandmana podrazumeva direktno kršenje ustavnog načela podele vlasti koje ni de iure više neće postojati ukoliko ove izmene stupe na snagu, pa će i čitava borba za slobodne i poštene izbore biti potkopana.
