fbpx
12.5 C
Vranje
utorak, 23.04.2024

Dan kad je Zemlja nosila roze

Odabrani članci

Dejan Hristov
Dejan Hristov
Počasni član redakcije. Internista u Institutu Niška Banja, pisac i muzičar.

Ne, ovo nije neki kvazi simboličan naslov. Zemlja je ovih dana bukvalno navukla roze haljinu na bretele, stavila karmin i obula roze cipelice na štikle. Prošla je cela nedelja od premijere dugo očekivanog filma o najpoznatijoj plastičnoj lepotici Barbi, a ružičasta manija se još uvek ne stišava. Imajući u vidu da sam i sam pisao knjigu na temu feminizma i muško-ženskih odnosa, logičan izbor kada sam u petak uveče krenuo u bioskop svakako mi nije bio Openhajmer (morate zaista biti sigurni u svoju muškost da ovo izjavite, zar ne).

Više od pola veka Barbi lutka dominira svetom, i samo je bilo pitanje vremena kada će doći do saradnje proizvođača Mattel sa nekom holivudskom kućom, pa da čuvena plavuša od polimera oživi na velikom ekranu. Barbi inače predstavlja mnogo toga; nekima samo dečiju alatku za igru, okorelim feministkinjama je simbol toksičnih normi vezanih za ženski izgled, a običnim konzumentima simbolizuje ideal ženstvenosti. I lagali bismo ako kažemo da su se samo devojčice igrale sa Barbi lutkama. Ko zna koliko muškaraca se krišom igralo skidajući Barbiku, da vidi šta se nalazi ispod. Možda sam i ja nekada ski-ski-ski… Ali desi se, pogreši čovek. Na kraju krajeva, i u samom filmu se vešto igraju sa tom idejom, kada muškarci u realnom svetu komentarišu kako im se Barbi čak više sviđa obučena, jer tako imaju više šta da zamišljaju.

Režiser (ili režiserka za one rodno osetljive) je dokazani majstor kinematografije, i Greta Gerving je uspela da odradi vrlo dobar posao (namerno ne kažem odličan). Scenografija koja je i pored dominacije roze i šarenih detalja vešto izbegla da utone u kič, već je otišla prema pop artu… Kasting urađen po meri – Margot Robi je savršen izbor, i često tokom filma kada scenario po kvalitetu podbaci i počnete da se pitate „šta ja tražim ovde“, ona svojom harizmom iznese to lako na svojim plećima, prikovavši vas iznova svojim hipnotišućim pogledom za bioskopsku stolicu.

O njoj ćete se načitati u nekim drugim kritikama, ali ovde želim da javno priznam da sam se ogrešio o Rajana Goslinga, nazivajući ga hiljadu puta ranije dosadnim lepotanom, jer je možda ulogu karijere ostvario kao Ken. Da, zvuči blesavo, ali kroz veći deo filma o ženskoj emancipaciji i samoostvarenju razmišljao sam kako je inteligentno uspeo da odglumi lutku praznog pogleda. U intervjuu je Rajan priznao da mu je proviđenje pomoglo da se odluči da prihvati ulogu; naime, nakon što je pročitao scenario za film, izašao je da prošeta i u dvorištu iza kuće je ugledao lutku Kena svoje ćerkice, kako leži pored zgnječenog limuna, lica uronjenog u blato. I tada je prelomio. Pozvao je Gretu i jednostavno rekao: „Ja ću biti tvoj Ken. Jer njegova priča mora biti ispričana“.

Film obiluje simbolikom, pa tako shvatite da čim porastu, devojčice izađu iz Barbilenda i suoče se sa realnošću gde vlada jači pol (kad muškarac iz realnog sveta zbunjenom Kenu kaže: „O ne, i dalje je patrijarhat ovde, samo smo naučili da to bolje krijemo“). Uprkos svemu što ćete pročitati na internetu, ja ovo ne doživljavam kao loš feministički film, bar ne u onoj meri da je toksičan, već kao vešto ispričanu priču gde su konačno žene na pravi način stavljene u prvi plan, ne samo kroz „lenjo pisanje“ gde ukradete muškog lika tako što joj odenete pantalone. Na kraju krajeva, nije li početna scena gde se ona prava, Stereotipna Barbi, javlja ostalim Barbikama ponavljajući sa lažnim osmehom „Zdravo, Barbi!“ samo referenca na moderni život, gde se sve devojke trude da budu iste. „Šta je nama naša borba dala“, udara se u glavu Klara Cetkin iz onostranog. Tako šminkaju jagodice danas, tako pumpaju i usta, isto prave nokte, isto se puće na instagramu, isto prave „krem bananice“ obrve. U toj sceni je odlično spojena forsirana holivudska inkluzija, između ostalog, sa hiljadu različitih lica Barbi, naspram današnje plastifikacije žena u realnom svetu do te mere, da su nam Barbike postale raznovrsnije nego žene na ulici.

Kao što već spomenuh, film je daleko od epiteta remek dela, ima tu i nekih minuseva… Za moj ukus, možda je previše često pominjana reč „patrijarhat“, kao da smo zaista glupi Kenovi u publici pa ne kapiramo šta je pisac ovim delom hteo da kaže. Ipak moramo biti veći ljudi i progutati ćutke tu ideju da su žene (konačno) u prvom planu, makar na filmskom platnu. Kao i sam feminizam, u jednom trenutku film skreće u nepoznatom pravcu bez jasne ideje kako će se završiti (do mere da sam video par ljudi kako napušta bioskop), ali potrebno je samo da se opustite i ne dozvolite sebi da previše razmišljate. Na kraju krajeva, platili ste da gledate film o lutki plavuši? Nosite se sad s tim, i istrajte muški do kraja. Da, film ima dublje značenje i praktično predstavlja sagu o samospoznaji. Da, rediteljka je vešto upakovala priču o oslobođenju žena i nepristajanju da budu definisane ljubavlju prema muškarcu (kakvo bogohuljenje, da Barbi zapravo ne voli Kena). Ali, na kraju dana, sve je to samo dobra zabava, i ako sebi dozvolite da tako doživite ovu priču, gledaćete makar jedan dan na svet ružičastim očima. Zbog toga vredi otići u bioskop. Makar vas drugovi prozivali zbog toga.

P.S. Po cenu da zvučim kao okoreli šovinista, moram još jednom da kažem da je u ružičastom filmu najbolju ulogu odglumio… Pa, muškarac. Hvala ti, Rajanu Goslinže, na toj maloj pobedi. In your face, feministkinje.

Pratite nas i na društvenim mrežama: Facebook, Instagram i Twitter.
Instalirajte mobilnu aplikaciju sa Google Play ili App Store.

- Reklama -
- Reklama -

Poslednji članci