Zalažemo se za državu u kojoj zakon predstavlja vrhovni autoritet i gde politička funkcija znači službu građanima, a ne privilegiju. Pravda je osnov stabilnog društva, a nezavisno sudstvo, slobodni mediji i institucije moraju delovati po zakonu, a ne pod političkim pritiskom, samo su neki od osam članova „Studentskog edikta“ koji su pročitani na velikom protestu u Nišu, u subotu, 1. marta. Protest je trajao čak 18 sati, a Nišlije su se pokazale kao odlični domaćini. Na ulice su izneli posluženje, na svakom su se koraku videle i čule poruke i reči dobrodošlice za sve kojima je dosta izgovora i nepreuzimanja odgovornosti za pogibiju petnaestoro ljudi u Novom Sadu. A pozvali su, zajedno sa gostima, na sledeće „pumpanje“ – 15. mart, Beograd.
Niš je, prvog dana marta, bio epicenter studentskog otpora. Kažu da je ovo „najveći protest u istoriji Niša“.
Protestne kolone se sa četiri tačke okupljanja – raskrsnica Vardarske i Jovana Ristića, kod Saborne crkve, kod Niteksa i kod Medicinskog fakulteta – spojiše na Trgu kralja Milana. Ako ne znate gde je to, onda će vam ovo pomoći – kod Konja (odnosno Spomenika oslobodiocima Niša). Ili kod hotela Ambasador.
U Niš se „maje“ Kragujevac, Čačak, Kraljevo, Subotica, Novi Sad, Vranje, Zaječar, Zemun, Mladenovac, Užice, Bujanovac, Surdulica, Bečej, Vlasotince, Vladičin Han, Baroševac, Vršac, Toplica, Kikinda, Bogatić, Pančevo, Grdelica, Smederevo, Kruševac, Banovci, Dolovo, Šabac, Bor, Beograd, Jajinci…
Deo grada oko Trga kralja Milana podeliše studenti na zone, radi lakšeg snalaženja u vremenu i prostoru. Zona za „majanje“ je – u Generala Milojka Lešjanina, delu Kneginje Ljubice i oko parka na Trgu kralja Aleksandra (kod zgrade Pravnog i Ekonomskog fakulteta), u Vožda Karađorđa, na Sinđelićevom trgu i u Kralja Stefana Prvovenčanog.
Rejon za „skupljanje“ je kod bine na Trgu kralja Milana, gde će se održati glavne aktivnosti tokom ovog osamnaestočasovnog protesta. U trajanju skupa ima i simbolike – pozivni broj za Niš je 018. „Majanje“ će, u slučaju da „nema mesta“, biti i u Nikole Pašića. U dva parka – onom prekoputa Osnovnog suda i Narodnog pozorišta, te drugom, kod Pravnog i Ekonomskog – može da se „odmara od majanje“.
Da „čalabrcnete“ možete na više lokacija, u svim okolnim ulicama. Hrana se priprema na dva mesta – u parku na Trgu kralja Aleksandra, i uglu Sinđelićevog trga i Vožda Karađorđa (kod Doma vojske).
Studentima, mladima i ostalima koji su u Nišu na raspolaganju je pet info-pultova, tri sanitetska vozila, kao i pet punktova za pružanje prve pomoći. Vaš izveštač primetio je da ima mobilnih toaleta, i to na dve lokacije – u blizini mosta kod Niške tvrđave i „iza“ zgrade teatra.
Kod Ureda se „pika“ basket, kod Narodnog pozorišta dižu tegovi, a na Trgu kralja Aleksandra je „čil zona“ – omladinci razapeli šatore, stolice na rasklapanje i ležaljke, odmaraju, poneki i kunjaju naslonjeni na drvo. Kod Osnovnog suda i Narodnog pozorišta igraju, uglavnom mlađi, karte i šah, vežbaju mozak, ne samo nožne mišiće i tačku pucanja glasnih žica.
Studenti nose zastave fakulteta, bezbroj je i srpskih. Ogrnuli se ljudi zbog hladnoće koja ume da ošine pod vito rebro. A i bliska im trobojka srcu. „I zastava, i ljudi, i država iz koje neće da odu, već bi da ostanu“.
„Neću da menjam državu, hoću da moja država bude bolja. Počev od institucija, pa sve naniže, ako posmatramo hijerarhijski“ – reče mladić iz Čačka.
Stariji čovek stoji na Trgu kralja Milana, kod Ambasadora, pored improvizovane ograde, one crveno-bele trake koja deli kolovoz – trake u kojoj kolona šeta od one koja je slobodna za prolaz vozila Hitne pomoći. U desnoj ruci drži balon u obliku srca, a drugom pumpa li pumpa.
Čiča sa brcima se popeo na česmu, na česmu je popeo i stolicu. Malo sedi, povremeno i ustane – taman toliko mesta ima, da ustane sa stoličice. Maše zastavom „Jedinstvo Kolubara“ i viče „Deco, decooooooo“. To je scena iz parka prekoputa Osnovnog suda i Narodnog pozorišta.
Dobro nam, bre, došli – poručuju Nišlije. Masa iz kolone kliče „Jug je ustao“, „Slobodan jug“ i „Student je stigao na jug“. „Pumpaju“ i klinci i matorci.
Na štandovima i tezgama sa hranom: varjače, šerpe, lonci, oprema za roštiljanje. Čuri se dim iz kazana. Priprema se pasulj, mućkalica, čorbe, deli se kafa i čajevi. Nišlije nude još i – kolače i kiflice, pite, banane, pomorandže, jabuke, vodu, običnu i kiselu, gazirane i negazirane sokove, slane grickalice, bombone, tosteve, proju, pečenje, ćevape, vanilice, integralne štapiće, baklavu, šopsku salatu, palačinke… „Jaka čorbica na mazz“ privlači pažnju, a služi se nedaleko od Narodnog pozorišta.
Prekoputa Osnovnog suda je štand „Grejanje za majanje“, gde domaćini poslužuju toplu kafu i čaj. Glasne se žice moraju zagrejati da bi se jače „pumpalo“.
U parku na Trgu kralja Aleksandra čovek priprema „leba i masti“ (sastojci: hleb, mast, aleva paprika, so). Tu je i recept za gulaš. Na astalu je i letak, pored daske sa kriškama leba, poziv za sledeće masovno okupljanje – „Vidimo se u Beogradu“.
„Šta je ovo?“ – pita žena kuvara.
„Pa, gulaš, brate… A večeras će da bude, u osam da dođeš, taman“ – odgovara joj ovaj.
Dok se kolona kretala sa jedne od one četiri lokacije – neko, ispred svog lokala, ostavio slatko posluženje za šetače: mančmelou, krem-bananice, medeno srce, čokoladni keks.
„Niš’ ne košta! Stani i posluži se“ – mame protestante sa druge tezge.
Redari dele flašice vode i papirne ubruse, a vaš izveštač primećuje dve cisterne sa pijaćom vodom i jedno vatrogasno vozilo.
U dvorištu Filozofskog stariji čovek iz Prokuplja kuva pasulj za studente.
„Ovde sam danas da bi se nešto pokrenulo, da pružimo podršku da se promeni nešto. Studenti su, ovim protestima, apsolutno pokrenuli promenu. Možda je trebalo da mi, mnogo ranije, pokrenemo sve. Mislim na sve ove prethodne generacije u zadnjih 40 godina“ – reče on za Slobodnu reč.
U parku na Trgu kralja Aleksandra mladić priča čoveku do sebe: „Ovo je ko kobasicijada u Turiji“.
Nemoj da je neko spustio tenziju – sada već kultna krilatica – ori se sokacima u najužem gradskom jezgru.
„Čekaj, pravimo zastoj“ – govori redar kolegi na pešačkom kod Ambasadora.
„Malo brže preko pešačkog prelaza“ – govori kolega mu, obraćajući se masi okupljenih.
„Iza“ Narodnog pozorišta, preciznije – kod stražnjeg ulaza, ne glavnog, momak, iz sveg glasa, viče u slušalicu: „Kod Pozorišta sam!“. Nedaleko od njega, kod „rezervnog“ ulaza u zgradu niškog teatra, mladi sede na stepeništu, nalaktili se gde su stigli, odmaraju, diskutujući o organizacionoj potentnosti domaćina, grickaju neke „slane zanimacije“ i osvežavaju se vodom, poneki i pivom.
Studenti i ostali mladi, južnjaci, koji za pet dana prepešačiše 130 kilometara od Bujanovca do Niša, dogovoriše se da se, oko 13 sati, okupe na keju, blizu mosta kod Niške tvrđave, i – sami sebi dodele medalje. Razlog je, kako objasni Vranjanac, jedan od onih koji je bio u koloni koja je prehodala južne krajeve Srbije uzduž i popreko, taj što „nisu stigli da te medalje prime dan pre, na samom dočeku“, juče, u petak, pa su ih dobili tek danas. Na medalji natpis: „Studentski edikt – 1. 3. 2025 – Niš“.
– Zato smo odlučili da ih dodelimo međusobno. Tu je Bujanovac, Vranje, Grdelica, Han, Surdulica – reče.
Nakon petnaestominutnog pomena u čast tragično nastradalih zbog pada nadstrešnice, grupa glumaca iz Kraljeva izvede predstavu „Ustav“ i podseti na sve afere vlasti i na nadležnosti predsednika. Potom je prisutne zabavio bend Membrana Tympani.
„Dušu sam isplakala kad mi čovek dao beretku“ – opisuje emotivan momenat studentkinja iz Vranja kojoj ratni veteran 63. Parobranske brigade nataknu beretku na glavu.
Studenti se poređali u stroj, u stavu mirno, a ratni veterani idu od jednog do drugog u vrsti, skidaju beretke sa svojih glava i predaju je tim mladim herojima Srbije. Grle se i ljube, zagrljaji dugo traju, a oči se cakle od ponosa i zahvalnosti.
U Pobedinoj žena pozira fotografu. Na transparentu piše „I mi Vojvođani volemo da se majemo po Niš!“. Na pitanje reportera Slobodne reči – da li su je domaćini upoznali sa tim da se u Nišu burek kupuje na četvrtine, a ne na grame – odgovara: „Naravno!“ [smeh]
Na žardinjeri u Vožda Karađorđa, prekoputa Pozorišta i blizu one česme na koju se popeo već pomenuti stariji gospodin i vitlao zastavom „Jedinstvo Kolubara“ – izgovarajući ono što podseća na repliku iz kultnog Šijanovog filmskog ostvarenja, „Ko to tamo peva“ – poređano 15 plastičnih čaša, providnih, a na njima zalepljeni papirići sa imenima tragično nastradalih u Novom Sadu. Dok na papiru, koji je zalepljen za samu žardinjeru, piše – „Večnaja pamjat“.
U masi kojoj je pogledom ne doseže kraj, koja je, od glavne tačke, Trga kralja Milana, „pipke“ pustila u sve okolne ulice i uličice, ima i roditelja sa decom, voze ih u kolicima ili nose „na krkače“. Posebno su deca toplo obučena. Kape su obavezne, a bebe u kolicima ogrnute su i ćebadima.
Oko 18 sati, odnosno malo pre glavnog događaja, ljudi primetiše čoveka u tamnoj jakni, na krovu jedne od zgrada sa koje ima dobar pogled na masu koja mu je „pod nogama“. Nagađaju ovi dole da je taj gore pripadnik službe. Zelenim laserima ga ometaju, a i nekim svetlom čiji izvor vašem izveštaču nije poznat. Ispružio ruku, pa kao da drži telefon i pravi selfi, verovatno – opet masa nabacuje ideje – šalje šefovima dokaz neočekivane muke koja ga je strefila.
Tokom „glavnog događaja“, dečji hor otpeva pesmu „Vatra u mraku“, svojevrsnu himnu protesta širom Srbije tokom ova četiri meseca, a onda usledi izvođenje pesme EKV-a. Ovo je zemlja za naaaaas, ovo je zemlja za sve naše ljudeeee, ovo je kuća za spaaas, ovo je kuća za svu našu decu – „grmi“ centar grada.
Glumci i studenti izvedoše, potom, performans. Pevaju „Tamo daleko“ i, odjednom, stadoše posle stiha „Kada si, dragane moj, otišo u krvav boj…“ Otada pevaju bez glasa, a čuju se samo glasni otkucaji sata, buka i pad. Okrenuvši se, na jaknama im je pisalo 11.52, vreme pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu.
Jedan kaže ženi do sebe, dok stoje kod Konja, oko 18 je sati – „Ovde mi je sasvim dobro. Vidim, čujem, ćutim“.
„Zvoni mi noga, tu mi je telefon“ – reče devojka, a ne može da se okrene zbog gužve, a kamoli da uzme telefon iz džepa.
U Pobedinoj ulici gospodin kuva kafu za žedne i pospane.
„Ja sam ti ceo život proveo na ulici, na protestima“, kaza on, „Lepo je biti sa studentima i mladim ljudima“. Upitan da li može da napravi poređenje između pređašnjih i ovog, aktuelnog, reče – „Sada su organizovaniji i disciplinovaniji“.
A ta disciplina šetača i organizacija domaćina ogleda se u tome što nema pešaka u traci namenjenoj za kola Hitne, nema bacanja đubreta van kanti. Ili je bačeno pored kante, pošto su male, pa ne mogu mnogo smeća da prime. Za stolice ljudi vezivali velike, crne, kese. Pa, nije se isti soj okupio u Nišu i, onomad, u Sremskoj Mitrovici, komentarišu pojedini.
Ljudi se popeše na Nišku tvrđavu, mašu zastavama, pale se baklje, nebo oko bine obojeno u žuto. A na njenom bedemu transparent – „Kude? Niš. Kad? 01. 03“.
„Niški Beograđanin“, kako se predstavi, nosi transparent „I tebra, i gari, i bate. Svaki je ovde dobrovoljno!“
„Dogodine u prizonu“ – jedan je transparent u grupi onih kojima se poziva na krivičnu odgovornost nadležnih zbog tragedije u kojoj je nastradalo 15 ljudi. Na engleskom se „zatvor“ kaže „prizn“, može i „prizon“, kako je napisala gospođa sa transparentom, pa je njena želja da pravda bude zadovoljena i da svi koji su odgovorni dogodine završe u zatvoru – i više nego jasna.
Od svih ostali, vaš izveštač izdvaja sledeće „motivacione“ poruke: „Deco, velika je čast hodati za vas“, „Veru i nadu smo probudili, samo Zagorka još uvek spava“, „I Lale u Nišu istoriju pišu“, „Pametni više ne popuštaju, zato sada pumpaju“, „Pumpamosaurus rex. Uz studente, gde god bili, ustali su i fosili!“, „Nestala Zagorka ko padeži u Niš“, ili „PrAVo si kuče u čakšire“, što studenti poručiše Vučiću.
Jednoj devojci pozlilo – došla Hitna, tu je nekoliko lekara i sestara u crvenom. Onesvestila se, komentarišu ljudi, tiskajući se jedni do drugih. Nije se otad moglo preko pešačkog tu, kod Konja, već redari usmeravaju – „Desno, desno, svi na desnooo!“ Tamo će biti neki improvizovani pešački, kažu. Redari improvizovaše tako što isekoše crveno-belu traku, koja razdvaja, na ulicama, deo kolovoza gde se može hodati, od one trake koja je namenjena samo za vozila Hitne.
Nakon nastupa benda Bunt usledi, druga po redu, tišina od 15 minuta, u 23.52. Odmah po završetku ćutnje, u 00.07, poče sinhronizovana akcija čišćenja smeća. Kese obične – kojima donosimo namirnice iz prehrambenih prodavnica – đubretarske, crne… Mladi, neki sa rukavicama, drugi bez njih, špartaju niškim sokacima i kupe svaki papirić i plastičnu čašu. Metlama metu opuške i vrše „finije radove“, u kante i kese ubacuje ono najupornije smeće kako bi ulice, što pre, vratili u „pređašnje“ stanje.
Čitajte više:
O slobodi, državi, pravdi, mladosti, dostojanstvu, znanju, solidarnosti i budućnosti
