Sa druge strane nalazi se Srbija koja poštuje svoju zastavu. Tada zastava dolazi, recimo, do Brisela, i to ne bilo koja, nego amblem Bujanovca. Tada se zastava Vranja vijori na svakom ćošku u Nišu i ističe se u masama u Beogradu, a kasnije se vraća kući sa zasluženim poštovanjem.
U jednoj šetnji Beogradom sa, mogu slobodno reći prijateljem, profesorom Draženom Pavlicom, prošli smo po obodu tzv. svesrpskog sabora u tzv. Ćacilendu, gde tzv. studenti pokušavaju da se izbore za svoje tzv. zahteve. Beše to veliki sabor, a jedna zalutala zastava Srbije zaokupirala je našu pažnju. Ne zato što je bila tzv. najveća zastava Srbije razvijena tada u ulici Kneza Miloša (jer je najveća razvijena u Zvečanu 2023. godine), a ni zato što je kao mnoge druge nakon sabora bila zgažena. Ovo je bila kvalitetna zastava, pravi barjak koji usamljeno stoji na jednom štandu okružen jeftinim najlonskim zastavicama. Zastava je agregat istorije građana države, i kao takva pripada građanima.
Prisetili smo se tada obojica šta je ta zastava sve doživela i primetili jednu dualnost. Sa jedne strane nalazi se zvanično korišćenje zastave, recimo, ogrtanje ispred Ujedinjenih nacija, ili manično mahanje na bini, ili zvanično bacanje tih jeftinih zastava nakon sabora.
Sa druge strane nalazi se Srbija koja poštuje svoju zastavu. Tada zastava dolazi, recimo, do Brisela, i to ne bilo koja, nego zastava Bujanovca. Tada se zastava Vranja vijori na svakom ćošku u Nišu i ističe se u masama u Beogradu, a kasnije se vraća kući sa zasluženim poštovanjem.
Osnovna razlika može se postaviti u poštovanju i razumevanju zastava kao simbola nečeg većeg od nas samih. Niški i sabor u Beogradu nisu imali notu ličnog u svom mahanju zastavicama kako su to imali protesti u Nišu, Beogradu i mnogim drugim mestima. Na saborima, koji su, kako je javnosti poznato plaćeni, ljudi ne dolaze iz ubeđenja već iz koristi, a to reflektuje i njihov odnos prema simbolu koji samo deklarativno poštuju i cene.
Dolazeći na protest sa svojim zastavama građani su imali priliku da pokažu sebe, pa su tako na gotovo svim većim protestima mogle da se primete zastave iz svih perioda srpske istorije, od kratkotrajne ali Ustavom obeležene Sretenjske zastave, preko Ustaničkih slobodoljubivih zastava pa do daleke istorije zastavama Nemanjića. Jugonostalgičari, svetosavci, i lokalpatriote, iako različiti stajali su pod istom zastavom, zastavom Građana Srbije.
Lokalne zastave probudile su ono što je Srbiji dugo falilo, osećaj da promene kreću iz naših dvorišta i iz naših gradova. Promene kreću odatle i uspevaju da stignu daleko.
Zastava nije tek platno – ona je ogledalo naroda koji je nosi. Kada je zloupotrebljena, ona biva bačena, izgažena, zaboravljena. Ali kada je lično osvojena, vraća nadu da pohod nije utihnuo — pohod tek počinje.
Zato možda nije problem što u Vranju više nema protesta – problem je što nema zastava. Jer zastava ne dolazi na gotovu borbu – ona je najava da borba počinje.
Možda nismo zaboravili da nosimo zastavu u našem gradu. Možda smo zaboravili da je zastava – naša.
