Kada sam pročitao vest da je Zoran Anđelković – Baki postavljen na mesto direktora Pošte Srbije, sa njegovom fotografijom ispod teksta u zelenoj košulji, roze sakou i belim pantalonama… Samo jedna stvar mi je bila na pameti. Zašto je, dođavola, obučen kao zlikovac iz Betmena?
Da, to mi je čudno u celoj priči… Što, mislili ste da ću da pišem kako me je iznenadilo imenovanje dotičnog Bakija? Posle Metuzalemovog pajtosa Krkobabića na toj funkciji, pa njegove naslednice Dame od skandala, kao i Bivšeg šofera gospođe Tabaković (da li i vi čujete u pozadini „na-na-na-na Betmeeen“), ništa više ne može da me iznenadi.
Ipak, tog lenjog poslepodneva nalazio sam se upravo u zgradi čiji je Baki sada direktor, i dok sam čekao u redu doživeo sam prosvetljenje… Znate ono, vreme se uspori, otvore se vrata nove dimenzije, a vi kao da izađete iz sopstvenog tela i posmatrate svet iz neke astralne projekcije.
Video sam sebe odozgo, kako stojim zamišljen u redu, sa paketom ispod ruke, i prvo što mi je kao novopečenom duhu palo na pamet da uradim… Ne, nije bilo da poletim u svemir i proverim da li je zemlja stvarno ravna. Niti da pokušam da nađem Skarlet Johansen u njenoj tuš kabini, ovaj, salonu za čitanje… Nisam čak ni pošteno razmislio o činjenici da mi je uspelo za rukom da iz čiste dosade izađem iz svog tela, a da nisam budista, i bez ijednog treninga meditacije. Verovali ili ne, prvo što mi je tokom mog astrtalnog iskustva palo na pamet bilo je: „Zašto, pobogu, ne stojimo svi u osam redova, koliko ima i šaltera, već se guramo u tom jednom!“
Hm, ovo bestelesno iskustvo razvaljuje; nikad nisam imao toliko duboka razmišljanja o pošti, a često je posećujem… Kad malo bolje razmislim, nikad nisam ni doživeo da je svih osam šaltera radilo. Trenutno su, mogao sam lepo to sa ove visine da vidim, samo dva šaltera funkcionisala, tj. radili su sa klijentima, dok je ostalih šest stajalo prazno.
Rešio sam da iskoristim trenutno odsustvo gravitacije i ovo transcedentalno iskustvo, pa sam odlebdeo malo dalje, da vidim gde je ostalih šest radnika… Bili su zauzeti nekim poslom, svi u svojim kancelarijama, i taman da opravdam njihovo postojanje i sebi i svetu, kad me je astralna bistrina uma ponovo ščepala za nevidljive moždane ganglije: ako već imaju višak šaltera u pošti, trebalo bi da ih zapečate, razruše, zazidaju, da ne zbunjuju klijente. Jer, ako većina zaposlenih rade sami sa sobom, a ne sa strankama, onda su im potrebne samo kancelarije, a ne i šalteri – po definiciji, to su mesta napravljena za rad sa strankama.
Pala mi je na pamet jedna blesava ideja, dok sam pokušavao da se vratim svome telu… (Verovatno zbog celog tog Dosije X vajba, jer po prirodi sam ozbiljan čovek). Zamišljao sam da bi ipak mogli da ostave svih osam šaltera; onda se dva radnika pošte zavrte, pa skaču, rotiraju se iza različitih šaltera…
Znate ono, kad šibicari na ulici prebacuju kuglicu iz čaše u čašu… Onda mi pogađamo gde je kuglica, ovaj, koja dva šaltera zapravo danas rade, a rotirajući radnici se tada zaustave na pobedničkim mestima, i ovi koji su pogodili dobiju prvi uslugu.
Nasmejao sam se prilično glasno, ali sam otkrio da se smeh astralne projekcije zapravo ne čuje među ovozemaljskim svetom.
Mozak mi i dalje nije mirovao; da li zbog novonastalog položaja i ptičje perspektive, tek ponovo mi je originalna misao pala na pamet: zašto ima više šaltera za „uplatu/isplatu“ nego za „prijem/slanje“ pošiljaka, kad nisam otišao u banku, nego u poštu? Htedoh da se spustim do svog tela i ispričam mu sve to (istraživačko novinarstvo, evo me, stižem), ali mi se pogled zaustavio na jednom od šaltera… Ukopao sam se u vazduhu kao da me je udario grom. (Može li doduše, grom da pogodi duha? Hm… Ne, sad nije vreme za digresije, Dejane. Skoncentriši se, imaš pobedničku priču!)
Onda mi je sinulo još jedno pitanje. Zašto, pobogu, svi čekamo u istom redu i za plaćanje i za predavanje pošiljaka, kada postoje odvojeni šalteri za to, pritom su jasno i označeni?
Već se i mojoj astralnoj projekciji zavrtelo u glavi od silnog prosvetljavanja, te sam počeo da padam, i već u sledećem trenutku sam ponovo bio u svom telu, sa paketom koji me je žuljao ispod miške i glavoboljom u najavi.
„Sledeći!“, začuo se milozvučni glas sa jednog od dva aktivna šaltera. „Ajde, šta bleneš, nemam ceo dan. Plaćaš nešto, ili šalješ paket?“
Predao sam pošiljku, osvrnuo se oko sebe, i tako ošamućen izašao iz pošte. Zastao sam tu malo, da podignem pogled prema nebu… Ne, nije bilo znaka za pozivanje Betmena. A kako bi ga i bilo, Dejane, po belom danu, baš blesavo od tebe… To me je malo zabrinulo, te šašave misli i blaga vrtoglavica (opštepoznato je da važim za ozbiljnog člana zajednice).
Dok sam iza sebe ostavljao zgradu pošte, nisam mogao da se otresem osećaja da sam do malopre imao neke vrlo zanimljive ideje o ovom zdanju. Natprirodne, moglo bi se reći…
U povratku kući počešao sam se po potiljku, i najednom počeo da razmišljam o još jednoj od poštanskih misterija univerzuma. Astralni eho, moglo bi se reći… Zašto ti u pošti traže tačnu adresu i broj stana, kada te radnik Post ekspresa prilikom dostave paketa lepo pozove na mobilni i kaže:
„Možeš li da siđeš dole, momak, imam paket za tebe.“
Dok sam stigao do kuće, već sam zaboravio i na ovu misao.
Šteta. Ta razmišljanja o pošti, koja su već nestajala u crnoj rupi moje podsvesti…
Dovoljno za Pulicera, siguran sam.
U nekom drugom univerzumu.
