Na koju god se stranu čovek okrene a nalazi se na prijepoljskim sokacima, pod vedrim nebom, videće zelenilo, parkove i šume koje, sa visine, očinski „motre“ na Lim i Mileševku, reke za koje Prijepoljce vežu najlepše uspomene.
Prijepolje je grad na jugozapadu Srbije i druga je po veličini lokalna samouprava u Zlatiborskom okrugu, posle Grada Užica. Nalazi se na tromeđi tri države, nekadašnje republike SFRJ – nedaleko i od Crne Gore, i Bosne i Hercegovine. Multionacionalna je sredina, smeštena u kotlini dveju reka, Lima i Mileševke, okružena brdima, planinama i bujnom vegetacijom. Maltene, svaka druga-treća porodica u Prijepolju bavi se špedicijom.
Kako za Slobodnu reč kaže Milan Cmiljanović, novinar i publicista, Prijepolje deli sudbinu mnogih drugih, manjih, gradova u Srbiji, jer „rapidno opada broj stanovnika iz popisa u popis“.
„Za poslednjih tridesetak godina, u Prijepolju živi 15.000 manje stanovnika, pa i više od toga, i sada Opština broji oko 32.000, a sam Grad oko 15.000 ljudi. Multinacionalna je sredina. Uglavnom je čine dve provenijencije – pravoslavna i islamska, odnosno Srbi i Bošnjaci. Srbi su najbrojniji, sa nešto više od 50 odsto od ukupnog broja stanovništva, dok Bošnjaka ima malo manje od 50 odsto“ – kaže Cmiljanović.
Prijepolje, geografski, pripada brdsko-planinskom području. Na prosečnoj je nadmorskoj visini od preko 1.000 metara. Najviši vrh, Katunić (1.734 metra), nalazi se na Jadovniku – planini koja se prostire od granice sa Crnom Gorom pa sve do Pešterske visoravni.
„Grad se nalazi na, prosečno, 400 metara nadmorske visine. Samo ušće Mileševke u Lim, koje je ne u centru grada, nego u epicentru, nalazi se na 444 metra. Prateći tok svojih reka, Prijepolje se tako podizalo, gradilo i, kroz burnu istoriju, opstajalo“ – objašnjava sagovornik Slobodne reči.
Prema njegovim rečima, ta burna istorija ove varoši govori da su se u njoj uvek vodili ratovi i dizale bune. U Prijepolju su, još od praistorije, živeli Iliri, Kelti, Rimljani, pa preko srednjeg veka (osmanskog perioda i novijeg doba) brojni drugi stanovnici, nomadska plemena.
„Ali je Prijepolje opstajalo i, menjajući tu sliku, ipak je zadržalo neki svoj karakter. Vazda je bilo na milenijumskom raskršću puteva, kultura, civilizacija. Ovuda su prolazili razni karavanski i drugi putevi: čuveni Dubrovački put, pa Bosanski put – koji je Grčku, preko Prijepolja i Novog Pazara, spajao sa Istanbulom. A ukrštanje ovih puteva bilo je baš na teritoriji Prijepolja, u Kamenoj Gori“ – priča Milan Cmiljanović.
Na koju god se stranu čovek okrene a nalazi se pod vedrim nebom, na prijepoljskim sokacima, videće zelenilo, parkove i šume, koje, sa visine, očinski, „motre“ na Lim i Mileševku, reke za koje Prijepoljce vežu najlepše uspomene.
„Prijepolje je jedna zelena oaza, okružena šumama, brdima, sa dve reke koje omeđuju taj prostor. Znamo da svi gradovi imaju svoje parkove, a Prijepolje je, praktično, grad u parku, jer se ceo može podvesti pod jedan veliki park. Tu je zelenilo i voda, sa pratećim mobilijarom“ – govori ovaj publicista i novinar.
Prijepoljske reke su žile kucavice grada. Taj „vodeni put“ je odrednica Prijepolja, i Prijepoljci su duboko vezani za svoje reke koje „brane od izazivača“.
„Upravo je zbog reka bujna vegetacija u Prijepolju. I znamo, iz istorije, da su najveći i najlepši gradovi nastajali na obalama reka, jezera, mora. Čisto iz bezbednosnih razloga, a i zbog higijene. Tako da je i Prijepolje svoju sudbinu vezalo za svoje reke. Znamo da je Lim jedna od najopevanijih reka kod nas, posvećene su mu mnoge pesme. Mi volimo da kažemo – ‘sve mi priče na Lim liče’. Inače, Lim je jedina reka na svetu koja se uliva u najlepšu reč – ‘volim’. Svi Prijepoljci su na Limu naučili da plivaju“ – objašnjava Cmiljanović.
Kako dodaje, na levoj obali Lima, u Šehovića Polju, gradi se „novo“ Prijepolje.
„Pročitao sam da je predsednik Opštine rekao da želi da napravi Prijepolje na vodi, uzimajući matricu iz Beograda koju želi da preslika na naš grad. Ne treba nama ovde Beograd na vodi. Odavno su urbanisti Prijepolje prozvali ‘gradom reka’, mnogo pre nego što je i nastao Beograd na vodi. Prijepolje mnogi nazivaju ‘Limopolis’, pa i ‘River siti’. A kako jedan lokalni pesnik reče – Prijepolje je velika kuća na dve vode“ – kaže Cmiljanović.
Prosečna neto plata za mart tekuće godine bila je, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS), 69.060 dinara. U Zlatiborskom okrugu je to najniža prosečna plata u trećem mesecu 2024.
„Ima priča jednog penzionera koja može da se odnosi i na zaposlene. Pitali ga – kako živiš, kako primanja – a on im rekao: ‘Od prvog do drugog nekako, od drugog do prvog nikako’. Međutim, ta slika, između tih zvaničnih podataka i opšta slika koju stvori čovek koji dođe sa strane… a i mi, koji smo ovde, osećamo da je to jedna ogromna razlika. Nije toliko loše koliko to statistika pokazuje. Znamo da je statistika kao bikini, da pokazuje sve a ne otkriva ništa“ – pojašnjava Milan Cmiljanović.
Privatni sektor je, u Prijepolju, jak, i predstavlja „vladajući sektor“.
„Maltene se svaka druga-treća porodica bavi špedicijom. Ima dosta trgovine, ugostiteljstva i konfekcije“ – kaže on.
Prijepolje je, posle Drugog svetskog rata, počelo industrijski da se razvija, a centar ovakvog napretka bio je u Kolovratu, prigradskom naselju i drugoj najvećoj mesnoj zajednici u ovoj opštini u kojoj je počeo da se gradi industrijski centar.
„Prva fabrika je bila podignuta 1948. godine, to je Tekstilni kombinat ‘Ljubiša Miodragović’. Posle toga su počele da se otvaraju fabrike obuće ‘Limka’, pa Hemijska industrija ‘Elan’, te FAP-ova livnica (tadašnjeg privrednog giganta iz Priboja), Drvni kombinat… Jedno vreme je Prijepolje imalo, u tom društveno-državnom sektoru, 12.500 zaposlenih. A sada, prema zvaničnim podacima, u privatnom sektoru ima oko 5.000 do 6.000 zaposlenih. I, od svih tih fabrika, sada je samo ostala da radi Hemijska industrija ‘Elan’, proizvodi lepak“ – priča sagovornik Slobodne reči.
Govoreći o istoriji Prijepolja, Cmiljanović se priseća da je bilo i eko-incidenata, kada su, na obalama reka, radile fabrike.
„Koliko je industrijalizacija bila dobra, toliko je imala i kontraefekata, pa su te fabrike, koje su, na neprikladnim mestima, građene, uticale da se napadne priroda i vode. Čuvena fabrika celuloze iz Berana je, svojevremeno, bojila Lim u boju koka-kole. Bio je zatrovan i nepristupačan“ – govori novinar i publicista iz Prijepolja.
„Limka“ cipele
„Industrija konfekcije ‘Iris’ je šila za vojsku, Tekstilni kombinat ‘Ljubiša Miodragović’ za vojsku i policiju, ‘Limka’ je izrađivala čizme i cipele za vojsku. To je bilo obezbeđeno tržište. Ta ‘Limka’ je svoje cipele prodavala u Italiju, a imamo odličnu anegdotu u vezi s tim. Kada je jedan prijepoljski direktor otišao u Italiju, državu poznatu po modi, kupio je tamo cipele i vratio se u Prijepolje da se pohvali da je kupio cipele u Italiji, ne gledajući marku. Tek je, onda, video da je kupio, zapravo, ‘Limkine’ cipele“ – priseća se Cmiljanović.
Ovaj hroničar Prijepolja o njemu govori kao o „varoši sa dobrom konfiguracijom, smeštenoj na tom, od prirode datom, lepom prostoru“.
„Reke su omeđene šumama, brdima, planinama. A imalo je i sreću da se ovde školovao kadar u arhitekturi i građevinarstvu. Prijepolje je mali grad, ali mislim da, u odnosu na broj stanovnika, spada među najveće gradove u Srbiji po proseku onih koji upisuju, takozvane, lepe umetnosti, a to su: likovna i primenjena umetnost, arhitektura i novinarstvo. Prijepolje ima, baš u tim umetnostima, duboku tradiciju. I to nije bez razloga, jer se taj ‘mileševski fluid’ iz 13. veka spuštao obalom Mileševke do Lima i grada“ – objašnjava Milan Cmiljanović.
Prema njegovim rečima, u selu Crkveni Toci, u brdu iznad Prijepolja, sredinom 17. veka radila je ikonopisačka škola poznatog zoografa, Andrije Raičevića, koji je bio jedan od najpoznatijih slikara u Srbiji u drugoj polovini 17. veka.
„Imamo tradiciju i starog graditeljstva, primer je Mileševa. Imamo i tradiciju novinarstva – 1932. godine ovde su počele da izlaze prve novine, kada je Prijepolje imalo samo 17 odsto pismenog stanovništva“ – priča Cmiljanović.
Kako ističe, iz ešalona mladih arhitekata formirala se, u prijepoljskoj opštini, već 1969. godine, Služba za projektovanje, potom i Samostalni zavod za projektovanje koji je vodio računa o ovom gradu.
„Poznati putopisac i čuveni karikaturista Politike, Zuko Džumhur, koji je ovde boravio kao slikar u umetničkoj koloniji 1986. godine, rekao je: ‘Hvala bogu kad naiđoh na varoš gde ljudi nisu pomahnitali, gde nema visokih solitera, nema zgradurina, nego narod živi u lepim, prizemnim, kućama'“ – kaže on.
Mnogi urbanisti i arhitekte koji dođu u Prijepolje dele ovom gradu najlepše nadimke koje, po mišljenju Milana Cmiljanovića, jedan grad može da ima – da je ovo ‘grad reka’ i da je Prijepolje ‘nova-stara varoš’.
„Pohvale sa strane – da je Prijepolje skladno uređena varoš, da je zaštićeno staro graditeljsko nasleđe, ali i moderno, ukomponovano sa tim starim. Imamo staru čaršiju, očuvano staro gradsko jezgro. A savremeni urbanisti Prijepolja su, u drugoj polovini prošlog veka, grad spustili na obale svojih reka, tako da se to ‘novo’ Prijepolje našlo na obalama Lima i Mileševke“ – ističe Cmiljanović.
O Rimskoj nekropoli u Kolovratu, nedaleko od Prijepolja, Cmiljanović govori kao o, „po svim normama, rimskom gradu“.
„Svetski arheolog, pisac i novinar, Artur Evans, kada je boravio u ovim krajevima, otkrio je, na ušću Seljašnice u Lim, arheološki lokalitet – Rimsku nekropolu, u kojoj su otkrivene mnoge grobnice. Doseljeno je pleme Rimljana iz Dalmacije koje je ovde stvorilo svoju kulturu. A prevashodno su došli zbog vađenja ruda olova, cinka i srebra, jer je iznad Kolovrata otkriven rudnik, još u rimskom periodu“ – priča Cmiljanović.
Govoreći o Evansu, Cmiljanović se prisetio njegove čuvene misli o freski Beli anđeo, koju je zapisao kada je dolazio u manastir Mileševa.
„Evans je, 1881. godine, zapisao onu čuvenu o Belom anđelu – ‘Ništa što je Đoto stvorio ne može da se uporedi sa lepotom Belog anđela iz manastira Mileševa’. Znamo da je Beli anđeo postao prva slika koja je, 23. jula 1962. godine, satelitskim snimkom preletela Atlantik, i stara gospođa Evropa se podičila novim svetom, a to je bio Beli anđeo“ – kaže prijepoljski novinar i publicista.
Mileševa je postala „veličanstvena galerija freskoslikarstva“, jer su se – smatra Cmiljanović – „u zvaničnoj nominaciji, freske Mileševe i Sopoćana našle na pijedestalu svetske umetnosti 13. veka“.
„I pored te veličanstvene galerije freskoslikarstva, Mileševa slovi i za kolevku štamparstva. U njoj je radila jedna od prvih štamparija na prostoru bivše SFRJ, nepunih 100 godina posle Gutenberga i 50 godina posle Obodske štamparije, gde su štampana prva ćirilična slova – knjiga na slovenskom jugu, ‘Cetinjski oktoih’. Štamparija je, na volovskim kolima, dovezena iz Venecije, gde je radio čuveni štampar Vuković, a kod njega radili mileševski igumani. Ta štamparija je bila smeštena u gornjem nivou manastira“ – ističe sagovornik Slobodne reči.
Uz srednjovekovne manastire, kao odbrambeni bedemi, bili su i brojni utvrđeni gradovi, prevashodno Mileševac, čiji se ostaci vide iz Mileševe, na jednoj litici.
„Mileševac se prvi put pominje, u pisanim dokumentima, 1477. godine. Očito da je građen kada i Mileševa, početkom 13. veka. Imao je više kula, svoje podgrađe sa crkvom, svoj vodovod. U njegovom podnožju nalaze se mileševske isposnice, Savine isposnice, gde su dolazili mileševski kaluđeri, tu tihovali, prepisivali i pisali knjige“ – dodaje Cmiljanović.
Kaže da Prijepolje ima svoje najbolje ambasadore, „počev od Svetog Save pa nadalje“.
„Recimo, Milan Minić, prvi prijepoljski urbanista i akademski slikar koji je napravio i Gradu poklonio monumentalni ekspresivni zvonik, uz crkvu. Prvu plansku kuću je on sagradio, 1928. godine. Kultni hotel ‘Mažestik’ je njegov, a uradio je tada sve u njemu, od projekta do enterijera, eksterijera i dizajna. Njegov sin, Oliver, takođe je bio profesor na Arhitektonskom fakultetu, i on je autor prvog detaljnog urbanističkog plana Prijepolja, 1953. godine, kada mnoge varoši nisu imale ovaj plan“ – naglašava Milan Cmiljanović.
Sreten Vukosavljević je osnivač sociologije sela, bio je ministar u posleratnoj vladi, univerzitetski profesor koji je bio saradnik Politike i pisao članke. Sociologija sela se vezuje za njega, a u njegovu čast se, od 1973. godine, u Prijepolju održava naučni simpozijum „Seoski dani Sretena Vukosavljevića“.
„Nedeljko Divac je univerzitetski profesor biologije koji je preveo Darvinov ‘Postanak vrsta’, pisac mnogih univerzitetskih udžbenika, čija je ćerka arhitekta Olga Divac, jedan od koautora Beogradskog sajma, a autor prolaza na Zelenom vencu. Imamo doktora pravnih nauka, Aleksu Stanišića, koji je završio prava u Lajpcigu i postao ban, najpre, Zetske banovine, koja je bila najveća u Kraljevini Jugoslaviji, potom i Vardarske banovine. Ovde je bio inicijator gradnje Doma kulture između dva svetska rata. Imamo i Andriju Raičevića, ikonopisca iz 17. veka koji je imao crkvenu školu, a slikao je i u Hilandaru“ – govori on.
Od Prijepoljaca koje novije generacije pamte najslavnije ime je Vlade Divac, košarkaška legenda koja je u ovom gradu počela karijeru u Elanu, a potom, preko kraljevačke Sloge i Partizana otišla u Lejkerse kao prvi draftovan igrač iz Srbije, 1989. godine. Na kraju je završio u Kući slavnih u Springfildu, 2019. godine. U Muzeju u Prijepolju nalazi se cela galerija posvećena Divcu.
Naziv glavne ulice ni Tito nije pokušao da promeni
„Vladimir Perić Valter, čuveni ilegalac i narodni heroj po kome je snimljen kultni film ‘Valter brani Sarajevo’, rođen je u Prijepolju, a bavio se komunističkim radom pre Drugog svetskog rata. Glavna ulica u našoj varoši, i dalje, nosi njegovo ime. Znamo da su sve glavne ulice u Jugoslaviji bile Titove, ali ovde nikad niko nije pokušao da promeni ime glavne ulice“ – kaže Milan Cmiljanović.
