Nemački sociolog Robert Mihels, početkom dvadesetog veka, definisao je “Gvozdeni zakon oligarhije”. Poučen sopstvenim iskustvom u političkom organizovanju i delanju, došao je do zaključka da svaka organizacija koliko god ona insistirala na postulatima direktne demokratije i političke participacije, u nekom trenutku biva preuzeta i kontrolisana od strane malog broja ljudi koji se izdvajaju kao vođstvo.
„Ko kaže organizacija, taj misli oligarhija“ čuveni je Mihelsov citat. On je u osnovi kritikovao koncept direktne demokratije na kome se zasniva plenumska organizacija studentskih protesta u Srbiji danas. Da li je ta kritika osnovana?
Uz male modifikacije, „Gvozdeni zakon“ možemo primeniti i na većinu dosadašnjih protesta u Srbiji (izuzev studentskih blokada). Protesti, bilo spontani ili organizovani, masovni i sveobuhvatni ili fokusirani na konkretan problem, iznova i iznova preuzimani su od strane (bar do sada) politički neuspešne opozicije. Skoro bez izuzetka, nakon preuzimanja, protesti bi vrlo brzo utihnuli. Klasa lidera iz redova opozicije stvorila bi takav otklon kod učesnika protesta da bi sama njihova pojava delovala demorališuće. Sa druge strane, neki protesti su izrodili i organsku klasu lidera koja se kasnije regrupisala u udruženja građana i političke partije postavši tako deo prethodno pomenute klase lidera iz opozicije. I jedna i druga bile su nesposobne da ostvare širi mobilizacioni potencijal.
Zato su studentske blokade istorijski iskorak u srpskom političkom životu. Studenti su slomili Mihelsov „Gvozdeni zakon“ i to dvostruko. Prvo i ključno, sprečili su formiranje organske klase lidera iznikle iz sopstvenih redova. Studenti odlučno uspevaju u očuvanju principa direktne demokratije na svojim plenumima. Vođstvo ne postoji. Mihelsovo insistiranje na tezi neuspešnosti primene direktne demokratije bez da ona postane delegirana, opovrgnuli su studenti.
Već tri meseca plenumi funkcionišu i pokazuju da je direktno demokratsko odlučivanje primenljivo i na većem broju ljudi. Druga tačka sloma „Gvozdenog zakona“ jeste odbacivanje pokušaja preuzimanja protesta sa strane i nametanja opozicionih lidera. Studenti ljubomorno i sa pravom čuvaju svoja dostignuća. Do danas nijedna opoziciona partija niti organizacija, bilo nevladina ili aktivistička, nije uspela da preuzme ili iskoristi proteste za svoju samopromociju.
Da li će ovako biti i u budućnosti, teško je reći. Na nama je da pružimo punu podršku studentima i odamo im priznanje za sva dosadašnja dostignuća. Oni su, u celini, vođe protesta koji prevazilazi elitističke i ekskluzivne domete opozicije. Njih ne podržava samo deo srednje klase, već i radnici, seljaci, prosvetari, univerzitetski profesori, medicinari. Mobilizacijski potencijal studenata je nenadmašiv a samim tim i šanse za uspeh neuporedivo veće u odnosu na sve prošle proteste. Mihels ostaje u prošlosti, dok naši studenti definišu novi „Gvozdeni zakon blokade“ koji glasi: „Ko kaže protest, taj misli studenti“.
