Kada odgledate Nečista krv – greh predaka nemate potrebu da egzaltirano aplaudirate. Ukoliko ste u društvu, verovatno ćete ćutati dok napuštate bioskopsku salu. Mislićete o svemu pre spavanja, možda čak i sanjati. Sutradan ćete imati potrebu da o svemu s nekim razgovarate. Neki će po internet knjižarama tražiti sabrana dela Bore Stankovića, jer je od onih filmova koji vas „nateraju“ da čitate, po prvi put ili opet, u ovom slučaju večnog ambasadora Vranja. Ali nije ovaj film ono što očekujete i na kakva ste Borina čitanja navikli.
Najpre, ovo nije ta Nečista krv. Sa sudbinom Sofke ćemo se u totalno drugačijem svetlu od svih prethodnih ekranizacija upoznati u istoimenoj seriji na RTS-u od decembra. Ovo je „prequel“, odnosno filmski prednastavak, priča o periodu od tridesetak godina pre Sofkinog rođenja. I to, kakva priča! Boru je, „pročitao“ u potpunosti kako dolikuje Vojislav Voja Nanović, poznata ličnost jugoslovenske filmske industrije i dugogodišnji deo ekipe američkog ABC-a, još 70-ih godina prošlog veka. Napisao je scenario za TV seriju, koji je bio baziran ne samo na Borinom romanu Nečista krv, već je isprepletao i povezao sudbine likova iz njegovih ostalih dela: Gazda Mladen, Jovča, U noći, Tašana, Pokojnikova žena, Uvela ruža… Scenario je dugo bio izgubljen, dok ga upravo reditelj nove Nečiste krvi nije pronašao, a Milena Marković adaptirala. Da je scenario pravljen za TV seriju, primetićete i dok gledate film, naročito u prvih 20 minuta.
Uz produkcijsku kuću This and That, kostime za koje je bila zadužena Marina Medenica, scenografiju koju je radio Milenko Jeremić, muziku Aleksandar Ranđelović (dovoljno je samo da ova imena „izguglate“, ovakvu glumačku ekipu i scenario u rangu svetskih hitova sa Netflix-a i HBO-a, Milutin Petrović je, kako je i sam priznao, imao „zicer“.
O burnoj istoriji i multietničkoj sredini na jugu Srbije znaju već odavno i „vrapci na grani“, a kada ugledate prve scene filma, atmosferu, kostime, čujete i vranjski i srpski i turski i albanski, sve scene koje ste zamišljali odrastajući u Vranju i slušajući stalno „Turci ovo, Turci ono“, jednostavno ožive u vašoj glavi. Ni u jednom dosadašnjem ostvarenju Vranju iz 19-og veka nije na ovakav način udahnut život, i to je samo jedan od mnogo razloga da pogledate film.
Istina, u prvih nekoliko minuta čula će vam biti i previše angažovana, dinamika čudna i neće vam biti najjasnije ko, šta, gde, ko je sad ovo, a ko ono, ali recimo da to samo prolazite kroz neki portal! A kad vas priča uvuče u vrtlog veoma precizno postavljenih likova, a odjavna špica vrati resetovane u realnost, verovatno će vam prva misao biti: „Je**te, koliko smo mi zapravo od ovog odmakli?“
Prikrivanje greha adžijske porodice i linč za „obične smrtnike“
Centralna figura je Hadži-Trifun (Dragan Bjelogrlić), trgovac srpskog porekla sa granice Osmanskog carstva i Srbije, dovoljno moćan i uticajan da ima mir sa Osmanlijama i saradnju sa Arnautima (Albancima), u nedovoljno nezavisnoj poziciji da istera bez prepreka svoju nameru: da uz pravoslavnu crkvu na svojoj strani zacementira svoju poziciju lidera među srpskim stanovništvom. Da bi u čaršiji bio još moćniji vođa, nabavlja crkveno zvono za obližnji manastir, a u filmu je istaknuto koliko dugo narod nije čuo zvono.
Njegov sve veći uticaj među srpskim narodom smeta paši i begovima, jer „su mu dali mnogo, a on slavi slave, ide u crkve, nabavlja zvona“ i tu počinje pritisak sa kojim Hadži-Trifun pored problema u porodici gurnutih pod tepih, ne uspeva adekvatno da se izbori.
Slavski kolač u krvavim rukama
Jedan od dvojice adžijinih sinova Efendi Mita (Marko Grabež) je bio na školovanju u Istanbulu i vraća se u Vranje baš za krsnu slavu sav lep, pametan, moderan i drugačiji, a drugi, njegova desna ruka i ne baš tako pametan, „zver“ Jovča (Nedim Nezirović) živi u istoj kući, sa drugom ženom Anđom (Milica Gojković) koju maltretira, i koju na silu odvajaju od dece i šalju u manastir „da bi je spasili“. Prva se ubila. Koliko Jovču roditelji osuđuju u četiri oka, toliko ga štite pred čaršijom. Efendi Mitu, svog finog i prijatnog, koji ipak napravi „veliki greh“, takođe zaštite.
Zarobljeni u tadašnjim društvenim normama, stereotipima, predrasudama, pod uticajem imaginarnog suda čaršije i nametnutom nadmoći nad suprotnim polom, muškarci u filmu predvođeni „bogom i batinom“ adžijom Trifunom, se ne nose baš najbolje sa sopstvenim emocijama i zdravim razumom.
Hadži-Trifun je imao još jednog sina, Đorđa, ali je preminuo, a njegovu udovicu Tašanu (Anđela Jovanović) su zbog čaršije „živu sahranili“. Ona je mlada, unesrećena ali puna volje da poživi bar koji dan, da funkcioniše slobodno. Sa njenim stanjem kojem je doprinela duga izolacija od sveta, adžija takođe ne ume da se nosi.
Ima i ćerku, ali je ne tretira kao deo porodice. Njena majka, Trifunove oči i uši, i ona su tu sa njima u kući, kao služavke. Onako kao što je on smatrao da bi trebalo, što je slučaj sa svim članovima porodice. S vremena na vreme mu se zbog prekih odluka i dešavanja u kući suprotstavlja žena Kata (Nela Mihailović), najčešće u četiri oka, što neretko bude sasečeno u startu.
Jedina žena kojoj je sve dozvoljeno je Trifunova sestra Cona (Cone, Conka, kako vam drago) koju igra zanosna Katarina Radivojević.
Dok se gresi adžije, njegovih sinova i sestre vešto prikrivaju i situacije rešavaju u Trifunovu korist, on se svaki put surovim spletkama i odlukama postara da svi ostali koji zgreše ili se samo usude da razmišljaju slobodno budu izloženi linču, silovanju, nasilju…
Disfunkcionalnost i nesrećne sudbine sopstvene dece i njihovih partnera ostavlja po strani, dok se ponosi imidžom koji ima u narodu. Dok mu porodica pati, gazda bi radije da se pokaže pred svetom.
U tome ga sprečava pritisak Osmanlija da im se na neki način pokori, tako što ga pozivaju na prijem kod Paše baš na dan krsne slave, tj. jasno mu daju do znanja da mu neće dozvoliti da uz crkvu ojača. Uz pomoć prijatelja Kolja, rešava problem, i vest o tome prima dok drži slavski kolač. Prijatelj daje besu.
Tinejdžeri koji prerezaju vrat, scene seksa, konjica, brutalna scena „abortusa“ iz 1850-ih, incest, poremećeni odnosi, ignorisanje zdravog razuma zbog suda čaršije koja je toliko bitna da u filmu manje-više nije ni prikazana, sve se razlikuje od generalnog utiska dosadašnjih ekranizacija popularnih dela Bore Stankovića, uvek vezivanih za nešto folklorno, za „rakijanje, bahanalije, dert, daire…“.
Iako je na prvi pogled ovo film o Hadži-Trifunu, ipak su ženski likovi oni čije sudbine i reakcije nose priču i verovatno ćete, naročito o Tašani, dosta razmišljati.
Kada odgledate Nečista krv – greh predaka nemate potrebu da egzaltirano aplaudirate. Ukoliko ste u društu, verovatno ćete ćutati dok napuštate bioskopsku salu. Mislićete o svemu pre spavanja, možda čak i sanjati. Sutradan ćete imati potrebu da o svemu s nekim razgovarate. I da čekate nastavak u decembru.
Pročitajte više:
