Car Lazar, šajkače, srpske trobojke, slavski kolač, rakija, kolo. Sve su to prizori sa kragujevačkih ulica, na protestu „Sretnimo se na Sretenje“. Blokada je Lepeničkog bulevara. Došli ljudi iz Bogatića, Knića, Valjeva, Kraljeva, Beograda, Kovina, Bačke Palanke, Užica, Prištine, Pančeva, Novog Sada, Vranja – diljem Srbije. I iz Sremske Mitrovice. Pristigli mlekari, poljoprivrednici, bajkeri, prosvetari, glumci, stolari, učenici. Okupljeni traže pravdu, veličaju revoluciju, zahtevaju da odgovorni za smrt 15 ljudi osete čari zatvorskog života.
Lepenički bulevar, kao mesto blokade, studenti odabraše mudro. I simbolično. Nalazi se u neposrednoj blizini zgrade Stare skupštine u kojoj je, pre tačno 190 godina, donet Sretenjski ustav i u kojoj se, svake godine, održava zasedanje Sretenjske skupštine. Blokada poče 15. februara u devet ujutru.
Građani se, u grupama, ka bulevaru slivaju iz Bresnice, Pivare, Beloševca. Sa druge strane dolaze iz svih ostalih naselja – Stanova, Erdoglije, Aerodroma, Šumarica, Bubnja, Vašarišta, kroz centar. A „centar“ blokade je Ćiftina ćuprija, negde na polovini bulevara.
„Desno su Zastavin sat i Zastavin soliter gde se okupljaju, to je kod Stare crkve gde je donet prvi Sretenjski ustav. Tu je najveća gužva. Sa druge strane, to je magistralni put koji spaja auto-put sa Čačkom i Kraljevom“ – reče vašem reporteru jedna Kragujevčanka.
Njeni sugrađani, u duhu starog, dobrog, srpskog gostoprimstva, dočekaše goste raširenih ruku, toplog srca, sa sjajem i suzama u očima. Neki obznaniše – neka svi čuju i vide – da studenti u najvećem gradu Šumadije imaju jatake. Da ima ića, pića i grijanja. I izuvanja.
Ima i hrane, sve same đakonije. Kuvano i toplo, krčka se u kotlićima, da se studenti, posebno oni koji pešice prevalište stotine kilometara da bi na Sretenje bili u Kragujevcu, zagreju i okrepe. Hrana je dostupna, razume se, i svim ostalim učesnicima blokade. Paprikaši, čorbice, roštilj, kupus, pite domaće, slane i slatke, kiflice, bakini kolači, kotlići razni, sve u velikim šerpama.
„Mene je sačekala neka slatka pita“, dobaci studentkinja Isidora, u prolazu, dok traži čime još može da povrati snagu. „Nije da je to skroz organizovano, nego je neko kod kuće napravio hranu, nije mogao veliku količinu, ali svako je doprineo koliko je mogao“.
Na meniju „Ćačke kuhinje“ su sokovi, gazirani i negazirani, kisela voda, grancle, a na ovom se mestu žedni okrepljuju i domaćom kafom. Tu su rešoi. Na sledećoj tezgi osušeno i sveže voće – jabuke, kivi, pomorandže – orašasti plodovi, sitni kolači, te keks, napolitanke, bombone, čokolada, jogurt, grisini, voda i sokovi.
Protestanti spremaju i poslužuju hranu, ali i čiste za sobom. Velike, crne kese na svakom koraku. Tim higijeničara je u fazi pripravnosti, spreman da reaguje.
Neki domaćini, oni koji šetaju, „nude“, parolom koju nose u rukama, kupus i pečenje, čaj (šumadijski) i čupavce, uz srdačnu poruku dobrodošlice – „Izvol’te u salonu“. Transparenti su danas najučinkovitiji marketinški potez.
Sem štandova sa hranom, pićem i donacijama, duž čitavog Lepeničkog bulevara postavljeni punktovi – medicinski i za prvu pomoć – kao i mesto gde se igra šah; tu je i dečja zona i radionica za štampanje majica. Naravno, i toaleti.
„Nisam pešačio do Kragujevca, došao sam na Sretenje. U koloni se osećam ujedinjeno, jer sam tu sa istomišljenicima koji se, kao i ja, bore za pravdu, koji žele da vide bolje sutra, koji takođe žele da vide da država funkcioniše kako bi trebalo da funkcioniše. Osećam ljubav – ljubav za bolje sutra, ljubav među ljudima. Osećam mir“ – reče Stefan iz Beograda za Slobodnu reč.
Istaknu da su njegove kolege, i one koje su pešačile i one druge koji brinu o njima, vidajući im rane, podnele ogromnu žrtvu.
„Vidim ih kao heroje. Živimo u takvim vremenima da moramo da se ujedinimo, moramo jedni druge da guramo, i samo tako ćemo uspeti da uradimo ono što hoćemo“ – mišljenja je Stefan.
Hladno je, ljudi su se obukli toplo. Pojedini nose kape, pa i kapuljače preko njih. Rukavice su obavezan rekvizit. Piju se čajevi i kafa. Neko radnu temperaturu grla održava rakijom, kako već kome godi.
„Probao sam i rakiju, ali nije nešto“ – šegači se čovek srednjih godina sa drugarom sa kojim je u koloni.
Devojka iz mase, ogrnuta u srpsku zastavu, dok jednom rukom drži telefon kojim fotografiše ostale, u drugoj pridržava čašu sa čajem, dok pritiska uza se ikonu. Na zadnjoj strani njenog mobilnog zalepljenja ceduljica: „Ćaci + Ćirica = To su srca dva!“.
Kako god se okrenete, vidite pozive studentima da su dobrodošli. Zalepljena je poruka, ispisana na papiru, na prozoru stambene zgrade blizu Lepeničkog bulevara. „Studentski ustav 15. 2. 2025“ piše na drugom prozoru, uz još jednu moralnu poruku – „Pumpaj!!!“, koja postade simbol bunta omladine u Srbiji. Na trećem: „Ovde stanuje pravda“, uz nacrtano crveno srce.
Čovek iz Sremske Mitrovice je u Kragujevcu. Pištaljka u ustima i transparent u rukama, sa porukom – „Sremska Mitrovica je ovde“.
Na konstataciju reportera da je on odlučio da dođe u Kragujevac, a da nije u svom gradu, na Vučićevom kontramitingu, odgovori: „Došli smo noć pre, da dočekamo studente, pošto imamo studenta u kući. Super je, super je ovde“.
Dok predaje „štafetu“ studentu iz kuće, svojoj ćerki, njegova žena dobaci: „Veličanstveno je ovde. Divni ljudi“.
Na jednom trgu, nedaleko od bulevara, su mališani sa roditeljima, predškolci, koji podržavaju studente. Čini se da nema osnovaca. „Podrška sadašnjim od budućih. I hvala“ i „Kada porastem biću student“ – deo su poruka zahvalnosti.
Oplelo se i kolce, a sve posmatra jedna baka sa ponosom u očima, malo iz prikrajka, dok drži poslužavnik sa kolačem, da proba ko želi, u skladu sa starim srpskim običajem i u duhu našeg poznatog gostoprimstva.
Bučno je prilično, neki kažu da ne čuju svoje misli. Pištaljke, vuvuzele, bubnjevi. Glasno je i mlado i staro (da – i naše bake i deke). Na ulicama Kragujevca su „svi od sedam do 77“.
„Ovako je bilo i u Beogradu, kad smo bili na Autokomandi“, reče neko u prolazu.
Jedan se, sva je prilika, izgubio u koloni, pa viče iz sveg glasa dok telefonom zove svoje koji su kod „Predsedničkog apartmana“. Najveća je koncentracija ljudi baš tu, tu gde je taj veliki natpis, kod kamenog mosta, kod Zastavinog solitera. Na tom je transparentu zatvorska ćelija, takozvana „Vila de Hulja“.
„Glavna pošta, Peron, Hotel ‘Zelengora’, Prva kragujevačka gimnazija, Mala vaga, šetalište – ako se izgubiš, to su ‘tačke izvlačenja'“ – posavetova novinara brižni domaćin.
Ljudi viču: „Ajde za mnom!“, da ne bi izgubili saborce u koloni kojoj se ne vidi kraj.
Redar se dere u megafon: „Ma, siđite sa keja! Molim vas, siđite sa keja!“, obraćajući se mladiću sa druge strane Lepenice, koji se popeo na zidić da fotografiše masu. Džaba, ne čuje ga on. I nastavlja da traži najbolji kadar.
Njegov kolega uzvikuje: „Redari, idemo na ispomoć!“.
„Ajmo, ljudi, nema zadržavanja na mostu zbog gužve!“, upozorava treći mladić u fluorescentnom prsluku.
Na zidu Zastavinog solitera „Spajdermen“ sa kacigom upravo postavlja veliko platno „15 života – sati protesta – nedelja bez odgovornosti“, pa se, u maniru narečenog, fiktivnog, filmskog junaka, brzinom svetlosti spusti niz konopče.
U koloni učenici sreli svog profesora.
„Profesoreeee!“
„Oooo, gde ste, decooo! Pumpaaaaj!“
Skoro svi nose srpske zastave, tu je i poneka šajkača, bedževe podrške studentima i njihovoj istrajnosti u borbi za bolje sutra ljudi zalepili gde su stigli – ima ih na kaputima, kapama, šalovima, rančevima.
„Postoji platno gde se prisutni potpisuju, ima datuma, poneka poruka“, reče jedna učesnica blokade, „ljudi na ovo gledaju kao na vid slobode“.
Kaže da oseća „huk slobode“.
„Ovo nema kraja. Mislim da se uspavani bude, da osvešćuju slobodu govora. Osvešćuje se to nešto što nam je bilo zabranjeno, a da nismo ni znali da jeste. Nesvesno smo, sami sebi, zabranili da kažemo kako se osećamo i šta mislimo. Ljudi masovno žele da voze studente i ne prave pitanje novca, da li treba da im se plati ili ne. Previše su zahvalni i ne mogu tu ljubav da uzvrate drugačije sem da naprave hranu, odvezu nas gde treba, zahvale se, zaplaču pred nama ili se poklone. Posle beogradske blokade Autokomande, meni je ovaj protest najveličanstveniji“ – dodade ona.
Uto prolazi čovek sa kapuljačom, a u ruci mu transparent kojim podseća građane Srbije – da narod razume – na neke od najvećih nepočinstava koji su omča oko vrata vlasti: „Nadstrešnica“, „Cvijan“, „Doljevac“, „Helikopter“, „Belivuk“, „Ribnikar“, „Lučani“, „Dubona“, uz poruku „Krvavi ste do ramena“.
„Osećamo se energično i ispunjeno, kao studenti“ – istaknu jedan stariji gospodin.
Mladić nosi pransparent na kojem piše „Ko izda“, pa ispod Vičićeva slika, a dok šeta neko mu dobacuje – Burazeru, svaka čast!
– Oćeš da prođemo malo dole, kroz park?“ – upita drug druga svog.
– Ne, idem ja dole s mojima da se nađem – odgovori mu ovaj.
U kafićima i kafanama traži se stolica više, sve puno ko oko. Ugostiteljstvo u Kragujevcu cveta na Sretenje. Policajac na prometnoj raskrsnici, nedaleko od centra zbivanja, reče da nije bilo nikakvih incidenata.
„Otkad sam ja tu, ne“.
Dan se, polagano, gasi, smrkava se, temperatura pada. U Malom parku omladinci ogrnuti ćebadima, greju se pokraj logorske vatre, večeraju ono iz kotlića i sa roštilja.
Dvojac iz organizacije pokazuje da brine o zdravlju studenata.
– Gde su ostale čarape?
– Dali smo svima.
U blokadi Lepeničkog bulevara, otprilike onde gde uveče beše najgušća kolona, neki upališe baklje. Istog trenutka javi se redar koji moli prisutne da ne pale baklje, radi njihove bezbednosti.
Blokada se završi sedam minuta posle ponoći, u noći između petka i subote, zaključno sa petnaestominutnom tišinom kao znak odavanja pošte stradalima u Novom Sadu.
