Dolaze iz različitih krajeva Srbije. Šunka je „zlatiborski gonič leptira“, Žile šmeker i bitanga iz „kruga dvojke“, a Vranjanka Una, poznata u ulici kao „političarka“, verovatno sa druge planete. Žive u gradu u kojem se na pse i dalje gleda kao na pretnju, a ne kao na pratnju i prijatelja. Imaju i svojih razloga za protest.
Iako je ovaj fenomen u svetu već neko vreme definisan kao „riot dogs“ ili „psi pobunjenici“, bolji naslov u ovom slučaju bi svakako bio „Upoznajte dobrice sa protesta u Vranju“. Tri psa koja najčešće viđamo tokom okupljanja u znak podrške studentskim zahtevima, dostojanstveno i uzdignute glave, stoje mirno i tiho čak i tokom petnaestominutnog odavanja počasti.
Ponosna na svoju slobodu
Bilo je teško poverovati da je Una lutalica, bez stalnog doma, priseća se prvog susreta Andrea Virag, koja sa bratom brine o njoj. Bila je vesela, energična i spremna da osvoji srca svih koji joj se nađu na putu te, ali i narednih večeri.
„Trčala bi deset metara ispred mene, zatim se vraćala, opet odlazila da bi se u povratku prevrtala na leđa, spremna za maženje. Imala je ogrlicu, ali to je bio samo još jedan od tragova njene prošlosti, jer je iz njenog ponašanja bilo jasno da nikada nije želela da bude udomljena. Po svemu sudeći, lutanje je bio njen stil života, a stalan dom – nepoznat pojam“ – priča nam Andrea.
Romboid na stomaku, specifičan detalj jasno vidljiv među njenom gustom, „vatrenom“ dlakom, njen je zaštitni znak, uz lepršavi rep i velike uši koje padaju preko obraza deluje kao „pasija lisica“, spremna da uvek bude u pokretu, ponosna na svoju slobodu.
„Zanimljivo mi je što je moja mama često naziva ‘političarka’, jer je svi znaju u komšiluku. Una nije jedini pas tu, zapravo ima svoju pasiju družinu,
ali je svakako omiljena. Svi je vole, svi je paze. Često su je zvali različitim
imenima – komšija je zove Laura, dok je komšinica iz susedne zgrade uvek doziva
sa Luna, a mi kod kuće je zovemo Una. Međutim, ona se rado odaziva na sva tri
imena” – dodaje naša sagovornica.
Njeno pojavljivanje na protestima nije bilo planirano. Una je, kao po običaju, tog dana ispratila do kraja ulice, ali je ubrzo videla mnogo ljudi, što ju uzbudilo. Pridružila im se i ostala do kraja.
„Kao da je u potpunosti razumela značaj tog trenutka. I dok je trajala petnaestominutna tišina, tokom odavanja pošte stradalima u Novom Sadu, Una je sedela mirno, uzdignute glave. To je bio trenutak u kojem je u njenom ponašanju bilo nečeg vrlo posebnog – ona, ulična kuja, sa tolikom pažnjom i poštovanjem učestvovuje u tom trenutku tišine“ – kaže Andrea.
Njen brat Dimitrije ističe da je Una sposobna da pruži i primi neopisivu količinu ljubavi, kao i da ona nije „lutalica“, već „dostojanstvena uličarka“.
„Dok nisam upoznao Unu, nisam razumeo neverbalnu komunikaciju. Naučila me je i hrabrosti, onoj uličnoj, kad trebaš glasno i smelo reći NE pred nepravdom“ – dodaje Dimitrije.
Beef Žilington the Turd – Žile sa Vračara
Iako je kod Marije Mladenović trebalo da bude privremeno, sve je ukazivalo na to da će ostati sa njom. U suprotnom bi završio u azilu ili nazad na vračarske ulice. Dobio je ime po psu iz „Crne ptice“, romana Aleksandre Jovanović, za koji je naša sagovornica tada ugovarala režiju.
„Prvi put sam ga odvela na protest jer nisam imala vremena da ga lepo prošetam tog dana. Bio je srećan i istrošen kad smo se vratili kući, što je, kad živimo u Vranju, retka pojava, jer ga nerado puštam sa povoca, u strahu da po gradu ima otrova. Potrebno mu je ozbiljno istrčavanje, koje nemam gde da mu priuštim, osim ako ga ne strpam u kola i odvedem van grada“ – započinje Marija.
Puno Žiletovo ime je, kako saznajemo, Beef Žilington the Turd. Kao prava „bitanga“ iz kruga dvojke, smatra da je ceo svet njegov i svaki lokal koji postoji „pet friendly“. Međutim, često se ispostavi da mu vitlajuća metla ili psovke dokažu da nije tako, ali on nastavlja da vodi borbu, kako kaže Marija, „oslobođenja svih šapica od okova antropocentrizma“.
Ističe da je izazovno i teško čuvati živahnog psa poput Žileta u Vranju. Potreban je parkić za pse, više pet friendly kafića, ali i da se stav građana prema psima promeni. Mesto mu je na protestima, dodaje, jer ima i on svojih razloga da bude tu. Da, osim svih ovih promena, u ovoj državi sve bude pet friendly.
„Njegovo zadovoljno šetanje na protestima može se pripisati i tome da veruje da se na taj način bori protiv antropocentrizma i za apsolutnu slobodu svih šapica, pa i onih koje ne znaju da im ta sloboda pripada. Ali i da nagradica ponovo bude nagradica, a ne pola nagradice“ – zaključuje naša sagovornica.
Zlatiborski gonič leptira
Na protestu 10. januara, kada su okupljeni blokirali raskrsnicu na Trgu Republike, kod Zgrade Načelstva i sudova, crno-beli pas stajao je iza građana, čvrsto i mirno, kao da ih štiti.
To je bila Šunkica, koju je Marija Mitić, koja se o njoj brine, upoznala na vrhovima Zlatibora. Izletela je na put i zatrčala se – direktno u cevanice. U šali je dobila ime „Hoću šunku, ali Zlatiborac“, a ustanovljeno je da je rase „zlatiborski gonič leptira“.
Prema Marijinim rečima, prati je u stopu u kakvu god bitku da pođe, ne obazirući se na „AV AV AV“ provokacije drugih kerova.
„Ne ulazi u sukobe i rasprave, to prosto nije za nju. Čvrsto drži svoj stav i njime šeta gradom, veoma poštovana i voljena od strane drugih. Raduje se svima i oni njoj“ – kaže Marija.
