Ratovi u ime srpstva po regionu, zamenjeni su ratovima u ime srpstva u Srbiji, iza kojih su se sakrile, do tada, neviđena pljačka, jačanje kvazi-elita zapaćenih na tlu odumiranja vrednosti obrazovanja, morala, prava i pravde, i bahato instrumentalizovanje tradicije, čojstva i junaštva svih naših palih predaka. U tom paklu, odrastala su neka deca.
Čudesan je ovaj život, baš. U danima zime, dok je, nakon dugog i ispunjenog života, na put kretalo biće koje me je podiglo iz pelena, vodilo na sladoled u „Opatiju“, na more, koje me je uspavljivalo pesmom „Kad te vidim na sokaku“ i bilo mi otac duže nego moj tata, taj čudesni život je našao načina da me uteši.
U pauzama brige i plakanja nad neizbežnim, moju dušu su veselili studenti, njihovi podvizi, humor, neustrašivost, njihov racio i mladost koja ne naseda na kompromise.
Pristajanje dolazi sa godinama, kada se umorimo, dignemo ruke od nadanja, a ideale odložimo u kutiju sitnica nad kojima ćemo jadikovati u starosti. Ta divna deca, „generacija zed“, od koje smo očekivali samo pomamu za čudesima globalizovanog sveta i življenje zasnovano na vrednostima surovog kapitalizma, kulturno su nas postavili u školske klupe, pljesnuli ručicama i rekli: dosta je bilo, sada mi držimo čas.
Ostala sam zatečena, u najmanju ruku. Jedna sam od mnogih koji pamte studentske proteste devedesetih, energiju i nadu koje su nas dizale dvehiljadite, ali pamtim i svoju nevericu dok sam posmatrala kako se sve za šta smo se na ulicama borili izvrće u svoju suprotnost i mutira, raste u toj novoj ružnoći, ostavljajući mnoge moje saborce iz tih dana razočarane i poražene, paralisane umorom i očajem. Omanuli smo.
Hiljadu puta sam čula rečenicu „Sami ste tražili demokratiju“ i isto toliko puta nisam znala šta da odgovorim. Jer, iskreno, ne sećam se koraka koji smo pogrešili. Da li je ubistvo premijera odškrinulo vrata iza kojih smo ostavili devedesete i omogućilo, tada još nedoraslim čudovištima, da ojačaju do pune snage i napiju se krvi onih koji su verovali u slobodu, socijalnu pravdu, pravdu uopšte?
Imala sam tada dvadeset i pet godina. „Kuda si otišao, kome si nas ostavio?“, danima sam ponavljala rečenicu ispisanu na papiriću kraj ograde u Nemanjinoj. Ostavio nas je nama samima.
Da još jednom preživimo užase devedesetih, samo što su ratovi u ime srpstva po regionu, zamenjeni ratovima u ime srpstva u Srbiji, iza kojih su se sakrile, do tada, neviđena pljačka, jačanje kvazi-elita zapaćenih na tlu odumiranja vrednosti obrazovanja, morala, prava i pravde, i bahato instrumentalizovanje tradicije, čojstva i junaštva svih naših palih predaka. U tom paklu, odrastala su neka deca. Prepuštena sama sebi, uglavnom, dok su roditelji moje generacije pokušavali da plivaju u mutnim vodama, a da se ne udave.
Mnogi su se upecali na mamac „Ćuti, može i gore“, neki su se domogli splavova na kojima je bilo mesta za one koji umeju da veslaju bez da pitaju kuda i zašto, drugi su pokušavali da smisao pronađu u pravljenju nakaradnih koalicija i čamaca kojima će ploviti suprotno od struje, a najmanje se pričalo o onima koji su samo nastavili da plivaju. Većina se, na žalost, predala strujama i završila u virovima beznađa. To su ljudi – duhovi koje srećete, a koji sležu ramenima na svaku priču o politici, tvrdeći da ih ista ne zanima.
Neki od plivača su naučili da plutaju. Možete ih prepoznati po tome što se malo bave pljuvanjem vlasti, a malo konkurisanjem za sredstva iz budžeta, oni su majstori licemernog cinculiranja zarad lične koristi, iako ponekad liče na heroje koji spasavaju svet.
Najuporniji plivači su u zatrovanim vodama pokušavali da nađu po neki zaostali biser, balončić kiseonika, zlatnu ribicu i Neptuna samog, ne bi li uspeli da na mesto surove realnosti postave neki svoj izmaštani svet.
Sve te strategije preživljavanja i prilagođavanja, posmatrala su deca rađana na udicama, na splavovima, u virovima. I, znate šta? U jednom trenutku, bilo im je dosta. Htela su da znaju kakve veze ima parola „Kad se vojska na Kosovo vrati“, sa besnim džipovima iza čijih stakala je velikodostojnici glasno uzvikuju, šta, pobogu, radi crkva u državi i država u crkvi, zašto konobar ima palatu, a profesor kredit, šta te kvalifikuje kao nedodirljivog ako zgaziš nečije dete na ulici, i još mnogo drugih zašto, kako i dokle.
Odgovore im nisu dali roditelji, nisu ih znali. Odgovore nije ponudila ni država, u smislu izvršne, zakonodavne i sudske vlasti, jer nije smatrala da treba. Zato su do njih došli sami, zdravim razumom i neukaljanim dušama, a svi su vodili do jednog zaključka: ne valja.
Oni ne pamte ratove devedesetih, ali su više nego svesni da su ostavili iste posledice u svim zemljama regiona: enormno bogaćenje jedne male grupacije povlašćenih, uz istovremeno osiromašenje, materijalno i duhovno, ostatka naroda. Odlazak mladih. Rasprodaju resursa. Uništavanje prirodne sredine. Gubitak nade. Zato ne iznenađuje podrška koja srpskim studentima stiže od vršnjaka iz svih bivših jugoslovenskih republika.
Deca 21. veka nam u lice bacaju istinu da je car go, da svi carevi naših života nisu ništa više od alavih baraba koje su se okoristile kolektivnim nesrećama. Na delu je nova solidarnost kao odgovor na decenijska nastojanja da se otuđenje legitimizuje i internalizuje kao norma, kao poželjan način ponašanja. Na delu je ljubav prema svakom čoveku, kao odgovor na podele i kaste u koje smo sistematski svrstavani.
Na delu je Eros protiv Tanatosa, stvaranje nasuprot uništavanja, obrazovanje i vaspitanje u inat kupljenim diplomama, čitanje Orvela i Hakslija umesto gledanja „Zadruge“, Marčelo, a ne Lukas Aca, poljoprivrednik, a ne ministarka u MK cipelama, uvažavanje, a ne zakazivanje prijema preko pašenoga od sekretarice, inženjeri, a ne prodavci pečenja, „Dobar dan“ umesto „Kaži“, profesionalni novinari umesto wannabe Keri Bredšo devojčica, Beogradski univerzitet umesto šatora na poljani…nastavite niz po svojoj volji.
Bez obzira na to da li ste roditelji dece koja pešače kroz Srbiju, bake i deke istih, stričevi, tetke, ujne, komšije, na vama je da ih podržite. Zašto? Najpre, jer nemate ni jedan jedini razlog da to ne učinite. Oni su nam pokazali kolika snaga leži u zajedništvu, podsetili na Ustav, značaj institucija, aksiom individualne odgovornosti, oni su naterali seni predaka da se osmehuju, oni nam daju poslednju šansu da, stajući uz njih i njihovu borbu za dostojanstvo svakog čoveka, i mi nekome budemo slavni preci.
Da umesto stida prevlada ponos što smo njihovi. Ja sam, zahvaljujući toj probuđenoj mladosti, suočena sa smrću čoveka koji mi je za polazak u školu kupio prvu knjigu moje biblioteke, našla snagu da se smejem. Zbog proleća koje dolazi. A ja ću živeti u Srbiji.
