PREŠEVO – Autobuska stanica koja se nalazila u centru Preševa zatvorena je pre više od 10 godina. Ona je prodata, a uprkos planu da se izgradi nova, nje nema ni na vidiku. Preševljani su se adaptirali i nalaze alternativne načine za lokalni i međumesni prevoz, ali činjenica da nema uređenog prevoza više je od infrastrukturnog problema – to je simbol dugotrajne društvene i političke izolacije.
„Stanica je u centru, pored pumpe, ali mi nemamo stanicu već 10 godina“, kazala je jedna Preševljanka kada smo je zamolili za smernice. Stanica postoji samo na papiru. Zemljište za te namene površine 1,22 hektara pominje se u Izmenama i dopunama Plana generalne regulacije opštine Preševo iz 2015. godine: „Postojeća autobuska stanica je na nepovoljnoj lokaciji i planirano je njeno izmeštanje“.
Preševo, grad od skoro 30.000 stanovnika, jedini je grad te veličine u Srbiji koji nema autobusku stanicu. Jedan od najjužnijih gradova u Srbiji tako, kako navodi naš sagovornik, ostaje „odsečen od sveta“. A nekad se iz Preševa putovalo i do Nemačke.
„Imali smo nekad i voz, i jednu od najstarijih autobuskih liniji, broj 6 — od Preševa do Vranja. Sad nemamo ništa, odsečeni smo skroz“, naglasio je jedan od bivših konduktera Kavim Jedinstva.
Danas se iz Preševa putuje autom, sa komšijama, do Bujanovca ili Vranja. „Odatle se može autobusom“, dodaje Lubiša Kitanović. „Tako mi gradimo solidarnost“.
Preševo je, kako kaže naš sagovornik Ljubiša, „čudan grad“. Ono, prema njegovim rečima „nema veliki kulturni značaj“ ali se vremenom u ovoj multietničkoj zajednici izgradilo zajedništvo.
„Ljudi možda ne pričaju o tome što nemamo stanicu već 10 godina jer svi uspevamo da se snađemo, da se pomažemo“, tvrdi Ljubiša.
Mladi iz Preševa rešenje za putovanje van svog mesta nalaze u poznanicima.
„Uvek se neko ponudi, uvek neko ide do Bujanovca ili Vranja, a odatle je lako“, pomenuo je student Špend.
„Stanica bi nam svakako bila od značaja“, dodaje Ljubiša, „mada možda više starima“.
Tačno zakazani polasci i dolasci odgovarali bi starima, dok „mladi mogu da pitaju prijatelje“ da ih „odbace“.
Svakog jutra, u 7, kretao je tzv. „bolnički autobus“. „Bio je stalno pun, i bilo je taman vremena da se ode na pregled“, navodi bivši kondukter. Iz Vranja je kretao nazad u pola 1.
Iako su polasci bili pouzdani, niko ne voli da čeka. Kada se desi da „autobus treba da krene u 7, a u 10 do 7 prođe taksi“, mnogi putnici su birali taksi.
„Autobus je zbog toga ponekad polazio prazan. Taksisti su naplaćivali koliko i mi, i zbog toga sada građani ispaštaju“, dodaje bivši kondukter.
Oni koji nemaju svoje vozilo, ili ne uspeju da pronađu prevoz „ugroženi su, i odsečeni“ od ostatka zemlje.
Pošto taksista u povratku „vozi prazan“, mora da naplati duplo, pojašnjava naš sagovornik. „Sada naplaćuju i po 50 evra do Vranja“. Toliko, inače, košta povratna autobuska karta na relaciji Vranje – Beograd.
Lokalni autobusi prevozili su decu iz okolnih sela u škole, radnike na posao, vraćali ih kući. Nije bilo čekanja jer „kad imaš autobus znaš tačno kad je polazak“, naglašava bivši kondukter.
Problem se rešava – adaptacijom. U Preševu se retko govori o nedostatku stanice, „možda zbog straha“, ali verovatno „jer uspevamo da se snađemo, jer smo komšije“.
„Komšijska solidarnost u Preševu je naročito izražena. Nebitno, bio Srbin, Albanac, ili bilo ko, nije to bitno. Pomažemo se“, tvrdi Ljubiša.
Prema rečima konduktera, stanica je prodata a „građani novu nisu dobili“. „Kada je propala firma“, priseća se bivši kondukter, bez posla su prvo ostali „čistači, kondukteri“, a samo su vozači zadržali posao.
Autobuska stanica u Preševu bila je u vlasništvu vranjskog „Jedinstva“, javnog saobraćajnog preduzeća koje je privatizovano 2007. godine. Tada postaje vlasništvo izraelske kompanije „Kavim“, koja je 2012. godine prodaje lokalnom biznismenu.
Institucije bez reakcije na pisanje lokalnih medija
Pitanje nepostojanja funkcionalnog javnog prevoza u Preševu ponovo je poslednjih meseci otvoreno u lokalnim medijima, nakon tekstova i svedočenja građana o poteškoćama da dođu do Vranja, administrativnog i zdravstvenog centra okruga. Nakon teksta preševske organizacije Livrit, i portal Bujanovačke ukazao je da ljudi ostaju upućeni na taksi ili privatni prevoz.
Iako je tema izazvala pažnju javnosti i ponovo pokrenula pitanje odgovornosti lokalnih i republičkih vlasti, konkretnije reakcije institucija za sada nije bilo, niti su najavljene mere koje bi trajno rešile problem autobuske stanice i javnog prevoza u ovom delu juga Srbije.
Preševo, grad koji broji oko 30.000 stanovnika, doslovno je, bez javnog prevoza, odsečen od ostatka zemlje. Nove stanice nema ni na vidiku, iako plan „postoji“.
Činjenica da njegovi stanovnici nemaju stabilan gradski i međugradski prevoz postala je više od infrastrukturnog problema — ona simbolizuje dugotrajnu društvenu i političku izolaciju.
Kada mladi nemaju jednostavan način da putuju, studiraju, rade ili se druže van svog neposrednog okruženja, prirodno slabe i veze među zajednicama. Zato se danas teško može reći da li je nepovezanost mladih uzrok ili posledica politike – verovatno je istovremeno i jedno i drugo. Godinama nagomilavano nepoverenje, zanemarivanje juga Srbije i odsustvo ozbiljne državne strategije ostavili su prostor da se zajednice povuku svaka u svoj krug.
Odgovornost se zato ne može svesti samo na jednu stranu – država snosi najveći deo odgovornosti jer nije obezbedila osnovne uslove za povezivanje ljudi, ali ni lokalne političke elite, iz obe zajednice, često nisu gradile mostove već su opstajale na podelama koje im politički odgovaraju.
Sadržaj je nastao u okviru projekta „We Hear You“ (Čujemo vas) koji portal Slobodna reč realizuje uz finansijsku podršku Fonda za pluralizam medija (Pluralistic Media for Democracy) organizacije Journalismfund Europe
