Vranje je bilo bogat trgovački grad od početka 19. veka. Pored muzike i hrane po kojima se i danas prepoznaje, Vranje je dugo bilo centar mode i kulture. Još jedna karakteristika Vranja jeste čuveni inat. Stilom odevanja, pa ni inatom i duhom mnogi gradovi ne mogu da se pohvale kao što to može Vranje.
Spajanje mode, kulture i srpskog inata deluje očigledno, jer kako bolje prkositi drugima ako ne jedinstvenošću koja ide protiv svih nametnutih pravila. Bora Stanković je uhvatio ovu nit Vranja i na osnovu nje napisao neke od svojih najpoznatijih likova, pre svega Sofku. U njenom liku pronalaze se lepota i inat Vranjske nošnje.
U periodu pre oslobođenja od Turaka, od 1830. godine pa do 1878. Vranjanci su prkosili strogim Osmanskim zabranama. Turcima je odeća bila važan način razlikovanja, ali su od 1836. godine zabrane krenule da se povlače (tzv. Tanzimatom).
Zabrane
Više je zabrana bilo za Vranjanke nego za Vranjance. Ako se odvojimo od današnjih načela jednakosti polova ovo je svakako očekivano jer se na ženinoj nošnji video pravi status porodice. Žene koje se nisu bavile fizičkim radom mogle su da nose nežniju odeću, uglavnom muslimanke.
U tadašnjem Vranju bilo je potrebno napraviti razliku između povlašćenih članova društva i svih ostalih. Etnička podeljenost zajednice dodatno otežava prirodno razlikovanje grupa bilo po nošnji ili drugačije, te je različitm zakonima sloboda odevanja bila ograničena.
Zakonske zabrane odnose se na tačno određene materijale, boje, odeću, nakit… koji su bili zabranjeni Vranjankama i Vranjanacima. Tako se u beleškama može pronaći da su svila, fina čoja, ali i zlato i srebro bili posebno zabranjeni. Želeći ipak da isprate modne trendove Vranjanke su pravile kompromise. Približavajući se Turskom stilu kroz imitiranje ali sa lošijim materijalima želele su da se dodatno istaknu.
Tako su Vranjanke počele da nose šalvare ali od malo grubljih materijala koji su im bili dostupni. Sa približavanjem oslobođenja grada i sa ekonomskim razvojem svila je postajala sve dostupnija čime se otpor turskim zakonima povećavao.
Zlatni tepeluk, dukati oko vrata, pa i fine cipele (jemenije) komadi su koji su bili rezervisani samo za bogate, a pogotovo za Muslimane. Vranjankama je ostala samo pozlata, bronzani nakit i opanci. Na ovaj način Turci su težili da lokalno stanovništvo prihvati svoj podređen položaj, međutim, upravo se suprotno dogodilo.
„Načelno su svi osnovni delovi ‘srpskog’ gradskog kostima bili orijentalnog porekla“, ističe Hadži-Vasiljević
Stilsko prkošenje
Iako je sprska građanska nošnja u Vranju poprimila deo orijentalnog ona je nastala iz otpora prema ovom stilu. Vranjanci su u želji da isprate modu preuzimali orijentalne elemente ali ih usklađivali sa dozvoljenim materijalima. Najdostupniji materijali bili su grubo sukno, čoja i vuna. Ovim materijalima fini detalji bili su nepoznati. Bile su dostupne boje jeftine za proizvodnju i nikako svetle. Ovo se može primetiti na gradskoj i seoskoj nošnji gde dominiraju crna, crvena, braon i ponekad zelena boja. Svetle, jarke boje bile su zabranjene. Stil koji je nastao ostaje prepoznatljiv do danas.
Kako je vreme odmicalo Vranjanke su našle način da na nekoliko mesta iskažu svoj inat. Za Vranjanke je bilo lako nositi željene boje i materijale. U gradu je bilo obavezno nositi feredžu, pogotovo u Turskom delu Vranja, ali ispod nje se mogla nositi bilo koja odeća. Svila je, iako zabranjena bila čest način da bogatije Vranjanke pokažu svoj status sakrivajući je ispod feredže. Kada bi došle u deo grada u kojima je bilo manje Turaka one bi skidale feredže i slobodno se šetale u svilenim šalvarama, u zlatom ukrašenim košuljama…Kasnije će Turkinjama ovo posebno smetati.
Vranjanke su davale sve od sebe da pokažu zlato i dukate. One su razvile sistem pozajmljivanja nakita kako bi se činilo da su bogatije i kako bi Turkinje koje bi ih videle osetile opasnost po svoj status. Mlađe devojke često su pozajmljivale nakit jedna drugoj kako bi delovalo da su društveno poželjnije.
Poslednji način ovog simboličkog otpora, a koji polako prelazi u direktan fizički otporjeste preuzimanje potpuno zabranjenog nakita. U beleškama iz 1870-ih nalazi se događaj koji je obeležio svadbu jednog Turskog moćnika. Naime, jedna bogata Vranjanka došla je na svadbu na konju, noseći čapraz (niz dukata od ramena do pojasa koji je bio namenjen isključivo najmoćnijim turkinjama).
Direktan otpor
Nošenjem čapraza na turskoj svadbi ostavljen je prostor da se u svetu mode dođe do velike društvene promene. Nošenje zlata, pogotovo u vidu čapraza bilo je strogo zabranjeno do tada. Vranjanke su se osmelile, skinule feredže, počele da nose svilu, zlato, i svetle boje. Starije žene bile su protiv ovih promena, kao i Turkinje koje su u ovoj promeni videle napad na svoj status.
Oslobođenje se sve više približavalo. Vranjanke su masovno počele da kupuju do tada zabranjenu odeću i da je nose i u Turskom delu grada. Pozlata na košuljama postala je sve češća pojava, jer je grad s jedne strane ekonomski napredovao, dok je moć Turaka opadala. Nekim Turkinjama to nije odgovaralo te postoji svedočenje gde je u današnjoj Krstatoj džamiji, Crkvi Sv. Petke došlo do incidenta kada je Turkinja nožem počela da seče pozlaćene košulje vranjankama i da im skida dukate.
Nakon oslobođenja, šalvare, bejader pojas, jeleci, fina čoja i svila, pa čak i jemenije postale su deo Vranjske gradske nošnje i gradske mode. Ovaj stil odevanja trajao je kratko, do početka Prvog svetskog rata, ali ostavio je velik uticaj ne samo na modu već i na kulturu grada koja je primetna i danas.
BONUS: Vranjski kostim u Beču
Ovakav Vranjski kostim stigao je i do Beča, i to u periodu kada je budući kralj Petar I Karađorđević bio očaran evropskim načinom odevanja. Beč je bio zasenjen Vranjskom interpretacijom orijentalne nošnje. Jelek, šalvare, jemenije, bejader pojas i na glavi fes sa bogatim tepeluk — kombinacija je koja je krajem 19. veka ostavila zapadni svet bez reči. Samo pola veka ranije, kada bi neko ko nije musliman nosio tu odeću, pogotovo fes i jemenije završavao bi sa smrtnom presudom ili u zatvoru. Vranjanke su se time konačno izborile za svoj stil, svoju slobodu i svoj status.
