Koliko god nemali struje, imate pravo da nasledite penziju. Koliko god strepeli od sankcija, možete da posetite partnera ili partnerku u bolnici. Koliko god kredita morali da podignete, možete da ih delite. Koliko god mislili da nemate prava, taj minimum ipak imate.
Iako priče za decu, basna nije isto što i bajka. Bajke su najlepše verzije realnosti koje se nikada neće ostvariti. Ali basne – one su nešto drugo. Basne imaju naravoučenije. Pouku. A pouka je realna. Iako ju je dosta teško protumačiti tako da je i razumete i prihvatite.
Nakon septembra i Europride-a u Beogradu, dolazimo do nekoliko zaključaka – živimo u iluziji da smo društvo koje razume i ceni slobode, živimo u inkluzivnoj, tolerantnoj sredini i živimo u sistemu koji samo što nas nije prepoznao i omogućio da živimo dostojno i dostojanstveno.
Te iluzije, kao i one bajke s početka, nemaju u realnom životu mnogo značaja. Lepo ih je zamišljati ali nas je septembar podsetio da ih ne možemo živeti. I podsetio nas je da, ukoliko želimo nešto od ovoga, moraćemo svojski da se potrudimo.
Ali zašto?! Mi smo građani i građanke ove zemlje. Mi smo u učesnici ekonomije baš ove zemlje. Mi imamo valjda jednako pravo na pravo?! Da, da, da. Ali, ne.
I tu dolazimo do, zapravo, pitanja svih pitanja – zašto Zakon o istopolnim zajednicama? Najbanalnije pitanje sa istim odgovorom, neprestano ponavljano, kao da je to neki apstrakt, nešto neobjašnjivo, nerazumljivo. Jer zapravo i jeste.
U zemlji gde je normalno da se plašiš policije iako nikad nisi napravio prekršaj, gde strepiš od računa za infostan, gde sa zebnjom dočekuješ jer će struja poskupeti, zemlji gde su sankcije i danas opcija, gde svaki put kad putuješ pomisliš „da iskoristim dok smo na beloj listi“, zakon o istopolnim zajednicama deluje kao neka privilegija. A zašto? To je zakon koji nešto zaista rešava. Primena tog zakona će pomoći. A to je – naučna fantastika. Bajka s početka priče.
Jedino što uvek ispada iz konteksta – taj minimum prava većinsko stanovništo i u ovoj, ovakvoj zemlji – ipak ima.
Koliko god nemali struje, imate pravo da nasledite penziju. Koliko god strepeli od sankcija, možete da posetite partnera ili partnerku u bolnici. Koliko god kredita morali da podignete, možete da ih delite. Koliko god mislili da nemate prava, taj minimum ipak imate.
I da, nije to neka prednost. Nije to sistem u koji verujete. Ali sve te muke, o bezbednosti i stabilnosti i opstanku jedne zemlje, sve to i mi živimo. Ali na sve to, pravo na nasledstvo i brigu o bolesnima i mogućnost zajedničkog sticanja – nemamo. A verujte, treba nam, čak i ako je minimum, čak i ako ništa suštinski ne rešava.
Taj zakon ne znači da ću sa nekim ostariti. Taj zakon ne znači da će neko brinuti o meni. Taj zakon ne znači da ću steći imovinu da je delim i dajem u nasledstvo. Taj zakon je samo mogućnost i to pravna. Jedna mala šansa, da ukoliko sa nekim podelim svoj život, ne moram da strepim u onim najtežim momentima. Da znam da moja država za toliko, minimalno, vidi i mene. To je daleko od bajke.
Ali nije to samo za kvir ljude, taj zakon. On je i sve ostale. Za sve one koji tvrde da smo konstrukt zapadnog kapitalizma, da smo provokatori, da nismo stvarni, ne postojimo. Za sve te i takve jako je važan.
Na kraju, važan je svima koji su čuli da ovde ima vladavine prava, da smo zemlja koja ne diskriminiše, da smo zemlja kojoj su ljudska prava važna.
Sva je prilika da je usvajanje zakona ipak nešto što nema alternativu. Jer takav zakon, ipak pomaže. Ipak rešava. A sa tim nema kompromisa.
