Tekst je izvorno objavljen na portalu Južne vesti, 17. februara 2026, a originalnu verziju možete videti ovde
Dva dana pred odlazak u penziju i „skidanje uniforme“, početkom novembra 2025, general Milosav Simović osuđen je na šest meseci kućnog zatvora. Dok Viši sud u Nišu ćuti i oteže sa odgovorima Južnim vestima, odbrana Simovića potvđuje presudu. Otkrivamo za šta je, u stvari, osuđen Simović i kako je tekao njegov „progon po vrletima birokratije“, uz „mnogo nečasnih radnji“, kako objašnjava njegov advokat.
„Neko mora da je oklevetao Jozefa K. jer je, iako nije učinio nikakvo zlo, jednog jutra bio uhapšen“ – prva je rečenica romana „Proces“, Franca Kafke. Sudeći po detaljima procesa protiv Simovića, niška verzija bi glasila – neko mora se da se uplašio ili pokušao da baci mrlju na generala S, te je pokrenuo čitavu mašineriju da bi S. bio osuđen.
A za kakve je to tajne podatke osuđen Simović na šest meseci kućnog zatvora? Simović je smenjen krajem juna 2025, a u penziju je zvanično otišao 3. novembra 2025.
General je imao samo tri i po dana da preda dužnost nakon što je smenjen sa mesta komandanta Kopnene vojske Srbije. Po svedočenju odbrane, zbrzan kratkim rokom i iznenadnom smenom, general nije uspeo da svu arhivu razvrsta, a poslednje noći roka predao ju je saradnicima – da je zapakuju i prebace u potkrovlje njegovog stana, kako bi je odgovorno razvrstao jer je i dalje bio u službi, ali nije imao niti novu dužnost niti kancelariju. Napominje se i da „nije odao nikakav tajni podatak“, kako mu se stavlja na teret, niti je najveći deo dokumentacije imao ikakav stepen tajnosti.
Generalov advokat, Mirko Krstović, smatra da Simović ne bi imao posla sa pravosudnim organima da je odmah otišao u penziju kada je predao dužnost 27. juna, ali da „neko iznad njega, zbog dugogodišnje neskrivene ljubomore prema njemu, nije voleo što je Simović, i nakon predaje dužnosti, ostao u službi“.
Iako Simović nije imao i nema političkih ambicija, postojao je i strah od generalove popularnosti, pa mu je neko zamerio što se, iako bez njegovog znanja, samo neformalno pominjao kao kandidat za budućeg ministra odbrane neformalne studentske liste ili predsednički kandidat grupe građana.
Kompletnu izjavu i objašnjenje celog slučaja, koje daje advokat Mirko Krstović, Južne vesti prenose u celosti:
„General Simović je čovek koga lično poznajem 29 godina, s obzirom da sam i sam, do 2023. godine, bio profesionalno vojno lice, kada sam, kao oficir pravne službe, u činu pukovnika, i penzionisan. Mogu slobodno da kažem, a znam da je to mišljenje većine, da je to čovek koji se rađa jednom u veku“ – istakao je generalov advokat Krstović.
Mnogo ih anegdota vezuje tokom službe, dodao je on.
„Sećam se da sam, tokom 2005/2006. godine, kada je, kao pukovnik na dužnosti komandanta brigade u Vranju, kao član komisije, bio angažovan na zadatku da ispitamo kršenje propisa sa njegove strane. Utvrdili smo da je, ne čekajući pisano odobrenje od ministra odbrane, samoinicijativno dozvolio da se vojna cisterna angažuje u jednom selu u okolini Vranja i tako pomogne narodu. Uvek je bio takav. Birokratske procedure nije ni trpeo ni voleo, narod mu je bio uvek ispred svega toga. Sve to je činio često i na svoju štetu. Uvek je stajao iza svojih odluka, spremno i odgovorno se noseći sa posledicama“ – objasnio je Krstović.
Krstović je istakao da misli da sa pravosudnim organima general Simović ne bi imao posla da je otišao u penziju onog dana kada je predao dužnost, 27. juna 2025.
„Neko iznad njega, očigledno zbog zadnjih godina neskrivene ljubomore prema njemu, nije voleo što je, i nakon predaje dužnosti, ostao u službi. Evidentno je bilo i straha od njegovog eventualnog političkog angažovanja, jer je tada objavljeno, u nezvaničnoj studentskoj listi, da je kandidat za ministra odbrane, što je sve urađeno bez njegovog znanja, s obzirom da se radi o jednom apolitičnom čoveku“ – mišljenja je generalov advokat.
Prema njegovim rečima, popularnost generala Simovića je neupitna, kako u vojsci tako i u narodu, što potvrđuje i određena grupa građana koja ga je videla čak i kao predsedničkog kandidata na budućim izborima. I pored toga što se radi – ponavlja Krstović – o apolitičnom čoveku, „sve to mu, svakako, nije išlo u prilog“.
„Za 37 godina službe nije imao ni ‘M’ od mrlje u karijeri. Čista vojnička duša, vojničina i ljudina. To je on – u narodu i vojsci poštovani i voljeni general. Od kada je predao dužnost, 27. juna 2025. godine, neko je želeo da ima mrlju i pokrenuta je cela mašinerija da se to i ostvari. Kao komandant Kopnene vojske imao je samo tri i po dana da preda dužnost. Danju je obilazio garnizone, noću razvrstavao tridesetsedmogodišnju ličnu i službenu arhivu. Kada je zadnje noći video da neće stići sve da pregleda i razvrsta, istu je predao prvim saradnicima da je redom upakuju u kartonske kutije, zatvore, obezbede trakom, prevezu i smeste u njegov stan u Nišu, na devetom spratu, u potkrovlju, u kome, inače, niko ne živi. Sve ovo, zato što je ostao u službi, nije imao novu dužnost niti kancelariju, a želeo je da odgovorno, kao što je i do tada radio, sve uredno pregleda i razvrsta“ – istakao je advokat Krstović.
I pored toga što, tom prilikom, „niko nikome nije odao nikakav tajni podatak“, general je optužen da je te i takve podatke učinio dostupnim nepozvanim licima, smatra Krsović.
„Ističem da se radi o njegovim prvim saradnicima, pripadnicima komande u kojoj je radio, učesnicima u odbrani zemlje od NATO agresije i licima koja imaju odgovarajući sertifikat za rad sa poverljivim dokumentima. Vozač, doduše, nije imao taj sertifikat, ali ni njega, kao ni ostale, nije interesovao sadržaj tih dokumenata, koji, inače, ne sadrže nikakve specijalne tajne podatke, već je par njih tako stepenovan, a najveći deo je bez ikakvog stepena tajnosti. Neoprostiv greh mu je što je, pritisnut vremenom i obavezama, odlučio da se ta dokumentacija iz njegove kancelarije odveze u pomenuti stan. Prilikom pretresa, 21. septembra 2025. godine, kartonske kutije su zatečene, neotvorene i neoštećene, odnosno u istom onakvom stanju u kakvom su i prevežene iz kancelarije u stan“ – rekao je Krstović.
Od strane nadležnih organa, u neformalnom razgovoru, generalu je, 24. oktobra 2025. godine, ponuđeno da prihvati sporazum o priznanju krivičnog dela, rekao je njegov advokat.
„Dana 28. oktobra 2025. godine, prilikom saslušanja kome sam, u svojstvu izabranog branioca, lično i prisustvovao, postupajući tužilac je i zvanično predložio zaključenje navedenog sporazuma. Sagledavajući trenutak u kome se sve ovo dešavalo, zbog izričitog stava generala Simovića da ni na koji način ne želi da kompromituje vojsku i državu, svesno ih stavljajući ispred porodice i sebe, odlučili smo da ponuđeni sporazum prihvatimo, koji je, u konačnom, i potvrđen od strane Višeg suda u Nišu. Od predaje dužnosti komandanta Kopnene vojske, 27. juna, do 3. novembra, kada je penzionisan, prema ovom časnom čoveku i generalu bilo je mnogo nečasnih radnji. Božja volja ili nečiji trud, ali generalu je dva radna dana pre skidanja uniforme doneta osuđujuća presuda. Kao i uvek do sada, vreme će pokazati svoje“ – kazao je Krstović.
Naglasio je da general Simović nikada i nikome nije demantovao da je osuđen, ali je više puta demantovao da nosi nanogicu i da je uhapšen.
„Ono što javnost treba i mora da zna je da general Simović – ili Simke, kako ga narod zove – svoj obraz nije ukaljao, ostao je i dalje veran narodu, vojsci i državi“ – zaključio je advokat generala Milosava Simovića.
Kome je Simović smetao, zašto je „štrčao“ i šta dalje?
Presuda je doneta i ona je pravosnažna. General Simović treba da izdržava kaznu u kućnim uslovima i bez elektronskog nadzora, po dinamici i dogovoru sa nadležnim poverenikom.
Dodatno objašnjenje od nadležnih institucija ne postoji, jer još nisu odgovorili na zahtev i upit Južnih vesti, iako su komunicirali sa političkim subjektom (Grupa građana Dragan Milić) koji je preneo odgovor negotinskog tužilaštva.
General Simović dužnost je predao 27. juna 2025. I tada se obratio javnosti na skromnom, ali svečanom i, vojničkim tonom obojenom, događaju u Domu vojske.
Ta smena izazvala je negodovanje dela javnosti jer je reč o generalu omiljenom u narodu i oficiru sa harizmom i poštovanjem.
Smena je izazvala i nagađanja, a nezvanična informacija, koja će se pokazati tačnom, jeste da je u merenju popularnosti javnih ličnosti na jugu Srbije general bio na vrhu po broju pozitivnih ocena i odsustvu negativnih, pa su mu „neko ili neki“, koji stalno prate ankete, i to uzeli kao zamerku.
Simović je u svojoj bogatoj i časnoj karijeri imao i jedan poseban poduhvat vredan pažnje – zajedno sa saradnicima inicirao je i napravio spomen-sobu koja se pretvorila u impozantan Muzej Kopnene vojske u Komandi na Trgu kralja Aleksandra u Nišu. Brojne su bile pohvale za taj patriotski doprinos kulturi sećanja, ali nezvanične informacije pokazuju da je Simović, pored većinskih pohvala, imao dozu ljubomore i zavisti „odozgo“ za taj projekat. Što bi narod rekao – „štrčao je nekima“.
Splet okolnosti koji je vodio do presude, od kraja juna do novembra 2025, pokazuje tačnom takvu ocenu. Saznanja autora teksta i nezvanične informacije iz krugova bliskih ovom postupku govorila su tihim glasom – „pokušavaju nešto da mu nađu, ne prezaju, uspeće“.
Javnost i sud vremena pokazaće uspešnost ove namere.
Ko je Milosav Simović?
Milosav Simović rođen je novembra 1966. godine u Raški.
Godine 1985. završio je Srednju vojnu školu kopnene vojske, dok je Vojnu akademiju kopnene vojske, smer pešadija, završio 1988. godine.
Takođe, završio je generalštabno i komandno-štabno usavršavanje i visoke studije bezbednosti i odbrane, 2015. godine.
Tokom svoje karijere obavljao je dužnosti komandanta Kopnene vojske, zamenika komandanta Kopnene vojske, komandanta Četvrte brigade kopnene vojske i 78. motorizovane brigade.
Bio je načelnik štaba 78. motorizovane brigade, načelnik odseka za operativno-nastavne poslove štaba brigade, komandant motorizovanog bataljona, zamenik komandanta motorizovanog bataljona, kao i komandir motorizovane čete i protivoklopnog i streljačkog voda.
Tokom svoje službe odlikovan je brojnim vojnim ordenima, spomenicama i priznanjima.
Godine 2013. proglašen je počasnim građaninom Leposavića, a 2016. godine Sprska pravoslavna crkva (SPC) dodelila mu je orden Svetog cara Konstantina zbog zalaganja i saradnje sa crkvom.
Od odlikovanja ima i vojnu spomenicu za učešće u Združenoj taktičkoj vežbi „Munjeviti udar“ (2021), vojnu spomen-medalju za revnosnu vojnu službu za 30 godina (2019), vojnu spomenicu „Dvadesetogodišnjica odbrane otadžbine od NATO agresije“ (2019), vojnu spomen-medalju za učešće u borbenim dejstvima na teritoriji Srbije (2018), vojnu spomenicu za učešće na združenim taktičkim vežbama (2016), Orden belog orla sa mačevima trećeg stepena (2016), vojnu spomen-medalju za učešće u borbenim dejstvima na teritoriji SFRJ (2016), vojnu spomen-medalju za učešće u borbenim dejstvima na teritoriji SRJ (2015), vojnu spomenicu za obeležavanje jubilarnih godišnjica Vojske Srbije (2015), vojnu spomenicu za učešće u vojnoj paradi „Beograd 2014“ (2015), vojnu spomen-medalju za izuzetne rezultate u vojnoj službi za oficira (2012), medalju za revnosnu službu – zlatna (2011), vojnu spomen-medalju za ranjavanje u borbenim dejstvima (2011), Orden za hrabrost (2000) i vojnu spomen-medalju za doprinos sistemu odbrane (1991).
Godine 2017, na proslavi dana Kopnene vojske, general Simović je, pred brojnim zvanicama iz državnog vrha Srbije, zapevao staru komitsku četničku pesmu „Planino, moja planino“.
Čitajte više:
