Na tom mestu, ljudska bića nemaju jastuk da na njega naslone glavu. Imaju tri obroka sumnjivog kvantiteta i kvaliteta, pravo na zdravstvenu zaštitu u skladu sa kapacitetima ambulante i lokalnog Doma zdravlja, čistu odeću i veš „kad ima“, a, ako je gužva velika, a zime baš hladne, snađu se i za ćebe viška.
Nakon devet godina na poslu koji sam volela, a onda prestala da volim, rešila sam da stavim tačku na taj period života. Silna i nestrpljiva je bila moja želja da se više nikada ne vratim na mesto gde sam prvo bila srećna, pa više nisam. Šta se, pobogu, desilo? Kako je moguće da sam, bez žaljenja i kajanja, ostavila posao zbog kog sam, pre nepune četiri godine, odbila ponudu za angažovanje na fakultetu?
Mnogi su razumeli da su dve kugle privezane za moje noge, jedna od umora, druga od ljudske patnje koje sam se nagledala, postale preteške da ih vučem za sobom, ali su retki shvatili da je više od umora i profesionalnog sagorevanja na poslu pomagača, zaboleo gubitak smisla.
Počelo je sa ratom u Ukrajini, kada sam otišla u Slovačku da tamošnjim kolegama pružim podršku u okviru mandata naše organizacije. Dolazeći iz Srbije, kao direktna učesnica migrantske krize iz 2015.godine, nisu me iznenadili punktovi na graničnim prelazima za prihvat izbeglica iz Ukrajine, i različite vrste materijalne pomoći i servisa koji su se nevoljnicima našli na raspolaganju, ali sam ostala zatečena situacijom čoveka sa tamnom bojom kože, ranjivog po svim mogućim kriterijumima (izbeglica, star, psihički nestabilan, bez validnih dokumenata, sam), koji je tri dana presedeo na krevetu u jednom od šatora, uplašen i ukočen, dok su se brojne službe te daleko uređenije zemlje od Srbije dovijale kako da mu pomognu i KO JE ZA NJEGA ODGOVORAN.
Podsećam da je Slovačka, kao članica Višegradske grupe, bila protiv pokušaja EU da se migranti sa Bliskog istoka i iz Afrike rasporede po svim zemljama članicama, pa su, verovatno, stoga izostali jasni protokoli i procedure postupanja u situacijama kada se među Ukrajincima nađe i Afrikanac poreklom, kao u ovom konkretnom slučaju.
Svi humanitarni radnici znaju da je boja kože nevažna kada je neko ranjiv, i da tada treba delovati u skladu sa humanitarnim principima i pristupa zasnovanom na ljudskim pravima, po tačkama brojnih konvencija koje su svi civilizovani narodi potpisali. Do dan danas nisam saznala šta se sa tim čovekom desilo, jer mu se nakon tri dana izgubio svaki trag. Nadam se da je proradila savest i zdrav razum među onima koji su se njegovim slučajem bavili, pa je zbrinut na način koji mu je sačuvao život i ljudsko dostojanstvo.
Druga napuklina na mom sistemu verovanja i vrednosti javila se onog dana kada je predsednik Srbije, zajedno sa Ambasadorom Ukrajine došao u obilazak nekoliko desetina izbeglica smeštenih u Azilnom centru Vranje. Za neupućene, Azilni centar u Vranju je sređen u skladu sa najvišim standardima, te korisnicima pruža privatnost, udobnost, sigurnost i zadovoljenje svih potreba na najvišem nivou. Srbija je ovim centrom zaista obelela obraz i dala zadatak mnogo razvijenijim zemljama Evrope.
Sve to bi u meni, kao pripadnici ovog naroda i nekome ko je od 2015. godine čuvao svetlo lice Srbije u očima onih koji su, bežeći od rata i nemaštine zakucali na vrata nekog od prihvatnih centara za migrante u Srbiji, izazvalo ponos i izmamilo osmeh, samo da četrdesetak kilometra južno od tog modernog azilnog centra ne postoji jedan drugi, centar za prihvat migranata koji u Srbiju ulaze iz Severne Makedonije i koji nisu Ukrajinci.
Na tom mestu, ljudska bića nemaju jastuk da na njega naslone glavu. Imaju tri obroka sumnjivog kvantiteta i kvaliteta, pravo na zdravstvenu zaštitu u skladu sa kapacitetima ambulante i lokalnog Doma zdravlja, čistu odeću i veš „kad ima“, a, ako je gužva velika, a zime baš hladne, snađu se i za ćebe viška. Isto su ljudi, samo drugačije boje kože, jezika koji teško razumemo i boga pred kojim se, umesto da se krste, klanjaju.
Razumem da su kulturološki dosta drugačiji od nas, brzina kojom prolaze kroz Srbiju i načini na koje u nju ulaze i iz nje izlaze, utiču i na način na koji se odnose prema inventaru, higijenskim navikama i kućnom redu. Ali su svakako ljudi, koji ponekad sa sobom vode i neku decu. I svoje stare. Ostavili su sve i nemaju nadu da će se vratiti, ponekad u centar dođu bosi, u majici, pantolanama, i sa golim životom pride. Izjedeni od buva i vaši, iznemogli od hodanja i gladi, maltretirani od strane krijumčara i raznih policija, kivni na sve. S punim pravom.
Jednom me je jedan od njih pitao: „Gospođo, jesmo li mi životinje? Ako nismo, zašto nas tako tretiraju?“. Nisam znala šta da mu kažem do „Izvinite“, jer to kažete kad „sramite tuđi sram“. I kad je želja da pomognete u vama velika, a ruke su vam vezane procedurama, birokratijom, politikama. Politike kreiraju i u birokratijama rade neki koji migranta očima videli nisu, što im ne smeta da jedu taj hleb i sebe nazivaju humanitarcima.
Najzad, moj oklop se potpuno raspao kada sam svojim očima videla da su neki veterani migrantske krize, ljudi koji su iz prašine dizali prihvatne centre, koji su dočekivali i ispraćali nevoljnike, od svojih para kupovali hranu, odeću i lekove, u roku od deset minuta ostali bez posla. Srbi i Albanci, u mestu gde međunacionalnu tenziju dobijete na rođenju umesto dukata, oni koji su devet godina pisali priču o suživotu, prijateljstvu, kumstvima, za treptaj oka su se našli na ulici, zbunjeni i uvređeni.
Jasno je njima bilo da je posla sve manje, ali način na koji su bez posla ostali rekao im je da je država, čije ime su godinama slavili svojim predanim radom, zaboravila sve. Poniženi u uvređeni,rekao bi Dostojevski. Iskorišćeni, dodala bih ja. U svetu gde je upotreba čoveka postala imperativ u sticanju profita, građenju ugleda, učvršćivanju statusa, niko se ovome ne bi čudio. Ali u tom mikrosvetu, gde svakodnevno gledate patnju drugog ljudskog bića, u kome živite po pravilima ratovanja, pa vam kolega sa terena postane i drug i brat i druga porodica, shvatite koliko je važno sačuvati čoveka. I onoga što kroz Srbiju prolazi, i onoga što u Srbiji ostaje jer se tu rodio i nije mu milija ni jedna druga zemlja, neka je i obećana.
Na kraju, odlučila sam da odem. Neki bi to nazvali hrabrošću, jer sam ostavila odlično plaćen posao na kome sam bila uspešna, koji mi je garantovao zavidan društveni status i privilegiju da služim i pomažem manje srećnima. Ja znam da je to bio kukavičluk. Hrabrost bi bilo da sam ostala i nastavila da se borim protiv protiv vetrenjača. Bih, samo da sam uspela da iskorenim vaspitanjem usađen osećaj za pravdu i potrebu za solidarnošću sa ljudskim rodom. Ali, onda ni vetrenjače ne bi bile vetrenjače, već mašine koje za nekog samelju žito, a druge oduvaju.
