U petak uveče desila mi se čudna stvar. Prisustvovao sam grupnom egzorcizmu u tvrđavi. Nije korišćen ni tamjan, ni sveta vodica, ne. Ono što je razjurilo tamu i demone nacizma iz tvrđave bila je – muzika.
Ali da krenemo ispočetka.
Tog 6. juna Nišlije su se probudile uz stravičan prizor, koji će dugo pamtiti. Dugo nakon 1944. godine, neko je ponovo okačio kukasti krst na našu Tvrđavu. Čuj, neko… Nije ovo roman o Herkulu Poarou, pa da se zločinac ne zna do samog kraja. Negativci u našoj priči se ni ne kriju i na otvorenom su već više od 30 godina. Nadamo se ne zadugo.
Naprednjačka bagra je i dosad radila nezamislive gadosti, ali ovoga puta su prevazišli sebe. Postavili su nacistički simbol u sred Niša. Bila je potrebna hitra akcija građana da se to zločinačko obeležje skine, i ja se ljudima koji su to uradili u ime svih nas zahvaljujem. A biće potrebno mnogo više da se odgovorni pronađu i izvedu pred lice pravde.
Jer, na to lice je odavno stavljena vreća i ona je odvedena u mračni podrum. I neće je biti dokle god su povampireni nacoši i šešeljevci na slobodi.
Ali, nije ni to razlog zašto vam pišem.
Tog petka su nas studenti pozvali na hitno okupljanje. Ja sam sa porodicom već bio krenuo na koncert benda Tap 011, koji smo mesecima čekali. Dobro, mislio sam, ionako skoro jedna te ista ekipa ljudi dolazi na sve skupove, od četvrt miliona koliko nas ima u Nišu „građana“, valjda će me neko od neredovnijih protestanata odmeniti danas. To je i poenta, zar ne, da svako od nas da doprinos u borbi protiv tiranije.
Iako sam možda suviše lako opravdao sebe, ipak me nešto u potiljku kopkalo i grizlo, dok sam zauzimao mesto u drugom redu na letnjoj pozornici, čekajući da performeri iz moje mladosti izađu na binu; bio sam svestan da negde iza mene, tamo kod Banovine, deo građanstva i studenti rade i moj posao, i prefarbavaju transparent sa kukastim krstom.
I onda, bum! Grupa Tap 011 izlazi na binu. Moćno su zagrmeli vokali Goce i Ivane sa razglasa: „Na na na na na…“, uz poznatu melodiju iz „Here comes the hotstepper“, na šta su se nadovezali Đole, Pera i Milan: „Da to je ta naša… Pekara!“. Momentalno mi se razvukao osmeh preko lica, koji se nije skidao do kraja večeri.
Dobro, bili su malo stariji nego što ih pamtim. Ali kao da se to i nije mnogo primećivalo. Jer, kada sam se osvrnuo oko sebe ugledao sam prizor kao iz Politikinog Zabavnika, ljudi od 7 do 77 godina svi pevaju u glas… Mala deca u prvim redovima pevaju njihove trideset godina stare hitove, među njima je i moja ćerka. Pozvali su ih na binu da zajedno otpevaju pesmu „Jeti šumadinac“, i sami vidno iznenađeni što tako mala deca znaju sve njihove pesme. A onda su se šmekerski zahvalili nama, roditeljima, jer je i naša zasluga što deca nisu poklekla jeftinim trendovima i što se uče da slušaju kvalitetnu muziku.
Ovde bih zastao, da jednom za svagda rasčistimo sa nekim stvarima. Tap 011 nisu „devedesete“. Ta kvalifikacija mi je oduvek smetala. Oni su obeležili jednu epohu koja jeste vezana za devedesete, ali po kvalitetu se izdvajaju kao bend koji je odoleo zubu vremena.
Podsetiću vas da su po uzoru na MTV unplugged oni uradili mini koncert na Trećem kanalu 1998. godine, za ono vreme nešto neviđeno, produkcijski na profesionalnom nivou, da ne kažem baš svetskom. Često vole da nastupaju sa živim bendom, umesto da jednostavno pevaju „na matricu“. Pesmu „Vrapci“, recimo, i danas smatram jednom od naših najboljih balada. Ima još puno razloga zašto ih smatram jednim od naših najboljih bendova, ali za kraj ću samo dodati da su vokali Goce i Ivane harmonijski i frekventno toliko dobro usklađeni, da bi im na tome verovatno i Sajmon i Garfankel pozavideli…
Vratimo se na našu priču. Niškom tvrđavom su se već sat i po orili hitovi grupe Tap 011, a nije manjkalo ni zezanja, humora i dobre atmosfere na bini. Goca se u više navrata našalila na svoj račun, čak i kada su spomenuli „sadašnjeg muža Goce Tržan“, a pesmu „Plava“ je iznela ponosno, majstorski i profesionalno. Energiju koju je iznela na binu video sam samo još na nastupu Tine Tarner. Ivanin vokal i prirodnost je nešto što se ne može naučiti; sa tim se prosto rodiš, a onda taj talenat samo neguješ. Perfektna u svakom smislu. Sa momcima su đipale po bini i smejali se uz koreografiju kao tinejdžeri, a mi smo tu atmosferu sa bine petarpanovski sebično upijali.
I odjednom mi je sinulo. Sve što je bilo potrebno da speremo gorak ukus u ustima nakon skrnavljenja Tvrđave nacističkim simbolom bila je upravo… Pesma. I malo svetlosti. I ljubavi, svakako, i to puno ljubavi. I grupa Tap 011 nam je upravo to dala.
Više nisam osećao grižu savesti što nisam sa saborcima na protestu. Jer je potrebno s vremena na vreme podsetiti se zašto smo takođe na ulicama, a to je i negovanje lepih i plemenitih stvari. Ljubav, osmeh, kultura, empatija, saosećanje, sve nam je to potrebno u borbi protiv tame. I nema ničeg lošeg da s vremena na vreme napunimo baterije.
Onda je došla nedelja. Išao sam ispred Gradske kuće da sa mojim ljudima pratim rezultate izbora u Kosjeriću i Zaječaru. Naprednjaci su upregli svoje batinaške falange, nenadležna institucija ceo dan ludovala po televizijama, i sve sam više bio ubeđen da su i ovo sa kukastim krstom izveli kao distrakciju.
Ali, šta god se sinoć desilo u Kosjeriću i Zaječaru, ja znam jedno. To je početak njihovog kraja.
I zato, vidimo se na ulici. Tamo je naša borba. Tamo smo svoji. A ako me sretnete negde na protestu, nemojte se iznenaditi kada čujete da pevušim nešto od Tap 011.
