Volim kad ga pustim u rad i on počne da kuca – meni je predivno. S ljubavlju to kažem. Iskreno, najiskrenije. To je nešto najlepše što mogu da pustim u život. Posle toliko godina, kada je to mnogo staro, kada ne očekuješ da ga pustiš u rad, a on počne da radi. To je isto kao kad čoveka vraćaš iz mrtvih u život, kaže Ljiljana Bogojević, časovničarka iz Niša, koja se ovim zanatom bavi duže od pola veka.
Njena časovničarska radnja otvorena je još pre 120 godina, dok ju je Ljiljana nasledila od svog oca. U njoj radi pune 53 godine, sada sa svojim sinom, Nikodijem.
„Mirne ruke i dobre oči su presudne za ovaj zanat“ – apostrofira sagovornica Slobodne reči.
Ljiljana časovničarstvo voli, kaže, odrasla je sa tim zanatom.
„Pa volim ga, odrasla sam sa tim zanatom. Taj zanat me je hranio. Nakon tragedije mog brata, ja sam nastavila da radim u radnji. Moj brat je bio jedan od vodećih majstora, pravio je drveni sat koji je hteo da pokloni Gradu Nišu. Molio me je da, u to vreme, budem pored njega, da me nauči zanatu. Ja sam se kasnije mučila. Pored tatinih kolega sam učila, umesto da učim pored brata i oca. Ali, upornošću sam postigla sve i zavolela sam ovaj zanat“ – priseća se Ljiljana Bogojević.
Prema njenim rečima, razlikuju se mehanizmi kod ručnih, zidnih, džepnih, stonih i drugih satova, stoga časovničar svakom od njih pristupa na drugačiji način.
„Svaki sat je priča“ – kaže Ljiljana.
Dok je posmatrate kako radi, potpuno koncentrisana i sa nepodeljenom pažnjom, duboko zagledana u najsitnije delove i „dušu“ časovnika, stičete utisak da je savršeno svesna da čini neko dobro delo, da zna da nekome čini uslugu, i da to radi punog srca.
„Ja mislim da je sat uvek potreba, ne pomodarstvo. Ljudi vole satove. Ima onih koji ih obožavaju, koji su spremni da daju po par hiljada evra za jedan kvalitetan sat. A imate i one koji nisu, jednostavno, u situaciji da imaju neki skup primerak, ali imaju sat na ruci. To je ta razlika u biti čoveka – da li voli auto ili voli sat“ – priča naša sagovornica.
Sve delove časovnika nabavlja, isključivo, iz inostranstva, i to iz Švajcarske.
„Ovo nije zemlja satova, niti imamo fabrike. Nego moram da budem sa njima, iz Švajcarske, u kontaktu da bih mogla da dobijem robu. Evo, skoro sam imala jednu situaciju sa džepnim satom. Žena je čekala punih godinu dana da dobijem osovinu za njega, jer više nema toga da kupiš. Čak je i na Zapadu prestala fabrika da radi. I kada je dobila sat, zahvaljujući mom kolegi koji živi ‘napolju’ pa mi je doneo robu, ona je bila oduševljena videvši u kakvom stanju ga uzima. I to je ta prava ljubav prema onome što uradiš“ – priča Ljiljana Bogojević.
Na pitanje koliko mi danas – kad svi nekuda žurimo i često kasnimo – zapravo, cenimo tuđe vreme, ona kaže da su se promenila i vremena, ali i ljudi.
„Vreme je neumoljivo, ono ide, hteli mi to ili ne. Nema razloga da stane. Vremena su se mnogo promenila, ljudi su se promenili. Nije više ono vreme u kome sam ja živela – sa puno poštovanja, sa puno ljubavi i poštenja… Toga, nažalost, više nema“ – objašnjava Bogojević.
Dodaje da nema naviku da kasni.
„Vrlo sam odgovorna i vrlo sam savesna. Zato tako i radim, i tako dugo trajem“ – kaže Ljiljana.
Odgovarajući na pitanje o tome šta o čoveku govori to ako često kasni, naglašava da „ne može da definiše ljude na takav način“.
„Ima momenata kada čovek ne želi da kasni, a stvori se situacija da, jednostavno, bude u situaciji da kasni. Ali, zavisi od čoveka i njegove biti. O ljudima ne donosim mišljenja na takav način, jer nemam pravo na to“ – smatra sagovornica Slobodne reči.
Momo Kapor je u romanu „Una“ napisao: „Kada sam je prvi put video, sat mi je stao“. Podsećajući je na ovu rečenicu, Ljiljana, uz osmeh, odgovara novinaru da joj se dosad nije dogodilo da joj stane sat – „uvek je bio aktivan“.
Govoreći o momentima velike sreće, izdvaja one trenutke koji su se dogodili u krugu njene porodice.
„U mojoj porodici je bilo puno ljubavi, želje, puno svega. Nažalost, izgubila sam ih vrlo rano. A zadnji srećni trenuci su sa dolaskom moje dece koja su uspela u životu. I za njih živim. To je moja najveća sreća“ – priča Ljiljana.
Jedina je žena koja se bavi ovim zanatom u Nišu, kaže, i jedna od tek nekoliko u čitavoj Srbiji.
„Mislim da sam, u jednom trenutku, bila jedina žena za južnu Srbiju. Ne bih znala da kažem… Jedna se žena pojavila, valjda u Aleksincu“ – ističe ona.
ŽENE BOLJE U PRECIZNOJ MEHANICI OD MUŠKARACA
Ljiljana Bogojević u svojoj časovničarskoj radnji radi sa sinom Nikodijem, koji kaže da je ovo zanat koji izumire, jer časovničara, inače, ima izuzetno malo u Srbiji – „možda tridesetak, ne više“.
„U ozbiljnim kompanijama koje prave vrhunske časovnike, poput Roleksa u Švajcarskoj, timovi na izradama delova za preciznu mehaniku su žene. Zbog njihovog boljeg vida, osećaja za preciznost, osećaja za toplinu, za toplotu, za boju, čak i načina kako se psihološki pristupa mehanizmu. Žene to daleko bolje rade nego muškarci. I nežnije su za takve stvari. Žene nisu, u našem društvu, odabrale takav zanat, niti je država stvorila uslove da se žene time bave. Iako su žene daleko bolji časovničari i precizni mehaničari nego što su muškarci“ – kaže Nikodije.
Pitanje spremnosti države da sačuva stare zanate je ono koje on postavlja.
„Pitanje je koliko ovo društvo ima obzira da očuvamo tradiciju, da sačuvamo stare zanate. Država ne izdvaja dovoljno sredstava za neke druge stvari, a kamoli za stare zanate. Naši fondovi za formiranje takvog posla su vrlo siromašni i tamo gde, zapravo, treba nešto da nam da, tu nemamo podsticaj od strane države, kao što to imaju neke druge, poput nordijskih zemalja, koje imaju izuzetno jaku socijalnu politiku, prvenstveno za građane, pa onda i očuvanje starih zanata“ – smatra Nikodije.
Nisu časovničari jedini u toj lepezi starih zanata, naglašava.
„Mi imamo i sarače, kojih gotovo da više nema, imate rogare, majstore koji su nekada radili sa rogovima i izrađivali divnu ornamentiku. Imate kazandžije i kujundžije kojih, takoreći, više nema. Grnčarija gotovo da ne postoji. Ovo je samo jedan od aspekata starih zanata koji još uvek živi zato što se vreme meri. I neophodno je svima. I sve nam je manje vremena za normalan život“ – zaključuje Nikodije.
Čitajte više:
