VRANJE – Premijera predstave „Ne igraj na Engleze“, rađenoj po tekstu Vladimira Đurđevića a u režiji Bogana Jankovića, zakazana je za utorak, 1. april, sa početkom u 20 sati, u Pozorištu „Bora Stanković“ (PBS) u Vranju. Prva repriza će biti sutradan – u sredu, 3. aprila.
Bojan Jovanović, umetnički direktor PBS, rekao je, na današnjoj konferenciji za medije, da se ova predstava bavi „ozbiljnim problemom“.
„I to što je komedija – to je samo način da se taj problem lakše savlada. Inače, ona u sebi ima jednu izuzetnu društveno angažovanu notu. Vrlo kritički gleda na taj problem – kocke, klađenja i broja kladionica“ – rekao je Jovanović.
Dodao je da je „Ne igraj na Engleze“ dobro poznat komad u pozorišnoj javnosti u Srbiji.
„Igra se u mnogim pozorištima, a praizvedbu je imao u Beogradskom dramskom pozorištu, još krajem 90-ih godina. U pitanju je jedna zdrava komedija, generacijska, mogu da kažem, s obzirom na to da su i likovi u komadu, i sami glumci koji ih igraju, mlađi ljudi. Tema je aktuelna, dobro poznata svima“ – istakao je umetnički direktor vranjskog teatra.
Prema rečima reditelja Bogdana Jankovića, u ovom komadu ne postoji glavni lik, već su sva trojica junaka – glavni.
„Ovo je jedna priča o prijateljstvu koje se narušava tako što u to prijateljstvo uđe porok – kocka. U ovom slučaju – sportska kladionica. Čini mi se da je ta tema začeta pre skoro 20 godina, ali ona je, možda, još aktuelnija danas. Jedan podatak je zanimljiv, a to je da u glavnoj ulici u Vranju, od zgrade Skupštine grada do Autobuske stanice, postoje 24 kladionice“ – primetio je Janković.
Tokom rada na ovoj predstavi, čitav autorski tim zaključio je da porok koji je tema komada uvek počinje kao igra.
„Igra koja ne mora, a može, da sklizne u problem. I kad smo razgovarali sa ljudima koji se klade, ili onima koji znaju nekoga ko se kladi – niko to ne shvata ozbiljno. Dok ne stigne do Dispanzera za mentalno zdravlje. Dotad je sve to igra – 50 ili 100 dinara, nema veze, odigraju malo, bude im zanimljivije. Vrlo lako se sklizne u problem, i to je ono što ćete videti u predstavi. Sva trojica glumaca su zaglibila toliko duboko da dublje ne mogu. Oni ne vide taj problem, uopšte, niti ga osećaju kao problem. A onda shvate, ali tek kad upadnu u dugove i neke porodične probleme. Momenat kad pomislite da ćete od toga da živite, to je dobar znak da se javite Dispanzeru za mentalno zdravlje“ – apelovao je Janković.
Autorski tim bio je i u poseti Dispanzeru za mentalno zdravlje u Vranju, gde su želeli da provere da li je zavisnost od kocke baš onakva kakvim su je oni, u pozorišnom smislu, videli.
„To tema koja nosi veliku odgovornost, a hteli smo i da mi do kraja razumemo o čemu se tu radi, ako se već time bavimo. Sa tim porokom počinje se, možda, već od srednje škole. Nije bitno obrazovanje, niti društveni status. Taj porok je u svim porama društva, što se u komadu vidi. A odluka da to bude komedija je naša želja da probamo da tom problemu pristupimo pitkije“ – obrazložio je reditelj.
U samom komadu glavni junaci prate jednu fudbalsku utakmicu.
„Pratimo jednu utakmicu koju su sva trojica odigrali – svi su odigrali da će biti nerešeno na poluvremenu, ali kraj utakmice je svako odigrao drugačije. Kako se ta utakmica menja, tako se menja i njihov odnos. Oni, u tim bezizlaznim situacijama i u svojoj kockarskoj strasti, uvek pokušavaju da nađu neko rešenje. I tu je taj komičan a, u isto vreme, i tragičan zaplet koji gledamo“ – rekao je Janković.
Naglasio je da je ova predstava veoma zahtevna, u svakom smislu.
„Kada je reč o komediji, smatra se da je to površno, jednostavno i lagano raditi. Ali, ni u kom slučaju to nije bilo pri radu na ovom komadu. Pored tog istraživačkog rada na samoj predstavi, i glumački je vrlo zahtevna, jer su promene stalne. Non-stop se dešavaju obrti, njih trojica su sat i 25 minuta, gotovo stalno, na sceni. Vrlo je zahtevna i fizički i psihički, a i glumački je vrlo izazovna“ – zaključio je Janković.
Glumac Mihajlo Stojković se, najpre, zahvalio Klubu lečenih zavisnika „Most“ iz Dispanzera za mentalno zdravlje, kao i Suzani Stojković i Ljiljani Stošić iz Dispanzera, koji su ugostili autorski tim vranjskog pozorišta – kako bi se glumci, reditelj i ostatak tima informisali o problemima koje izaziva zavisnost od kockanja, i bliže ih doživeli.
„Što se same predstave tiče, ja najviše volim ovakvo pozorište – ono kao ogledalo društva. Mislim da smo, u tom pozorišnom smislu, uboli šta je potrebno da se radi. Pripremajući se za predstavu, čitali smo razne tekstove, a bili smo i u kladionici. Naišli smo na podatak da u Srbiji ima 20 puta više kladionica nego što ima osnovnih i srednjih škola. Zato se bavimo ovom temom koja je jako bitna, želimo da ukažemo na problem, a pozorište zato i postoji. I to ne samo na problem zavisnosti od kocke, nego i na druge oblike zavisnosti“ – istakao je Mihajlo Stojković.
Njegov kolega, Nikola Stojković, istakao je da je uloga koju je dobio – zahvalna za njega kao mladog glumca.
„Mogu da se zahvalim Bogdanu što me je opet odabrao, i što sam imao priliku da radim sa talentovanim i dobrim glumcima. Ovaj proces je, iako ih nisam imao mnogo u karijeri, za mene bio najlepši“ – naglasio je Nikola Stojković.
Treći glavni glumac, Marko Nikolić, sa žaljenjem je konstatovao da na probama nije bila uključena kamera.
„Mogu da kažem da mi je jako krivo što sve vreme, na probama, nije bila uključena kamera, jer su bile toliko urnebesne i zabavne, toliko da smo mogli i jedan dokumentarac da snimimo. Ni trunku sujete nisasm osetio na probama, nijednom se nismo posvađali, naprotiv. Da se izrazim fudbalskim žargonom – trudili smo se da jedan dobro doda drugom, kako bi treći zabio gol“ – rekao je Nikolić.
