Tradicionalnu izradu martenica (bug. мартеница, mkd. мартинка, rum. mărțișor, mărțișorul), narukvica i figurica od bele i crvene vunice, običaj koji je uoči proleća i dalje popularan u Severnoj Makedoniji, Bugarskoj, Rumuniji i Moldaviji, UNESCO je na zajednički predlog pomenutih država 2017. godine stavio na Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva. Prvog dana marta, „Baba Martu“ uz martenice dočekuju i u nekim pograničnim mestima na jugu Srbije, a u Vranju običaj čuva tek poneka porodica, najčešće sa makedonskim ili bugarskim korenima.
U starosrpskom „derikoža“, mesec mart se kod nas i nekih slovenskih naroda, naziva i blagoveštenjski mesec, marta, Suhi, brezen i letnik, kažu autori Istorijskog zabavnika. Prvog dana marta često se među starijima mogu čuti komentari o „dolasku Baba Marte“, „ćudljive babe koja lako menja svoje mišljenje“.
Iako je mart dobio ime po rimskom bogu rata Marsu, prvog dana marta se među starijima ipak češće mogu čuti komentari o „dolasku Baba Marte, ćudljive babe koja lako menja svoje mišljenje“, jer u martu može biti velikog snega ili sa druge strane, da iznenada vreme bude toplo kao da je već leto.
„Zato narod kaže: Bolje da te zmija ujede nego da te martovsko sunce ogreje“ – navodi Istorijski zabavnik.
Ko je Baba Marta
Ne radi se o nekom mitološkom biću ili božanstvu i Baba Marta zapravo nije ikada postojala, već je u pitanju personifikacija čitavog meseca i njegove nepredvidive prirode. Sreće se gotovo kod svih slovenskiih naroda, a retka asocijacija na rimskog boga rata Marsa je „da je okrutna na njega, ali ume da bude topla i mila zbog proleća koje najavljuje“.
Postoji legenda da je Marta bila mila i draga starica, sve dok jednog dana kralj Numa Pompilije nije rešio da mesecu oduzme prvo mesto u kalendaru dodavši ispred još januar i februar, što je toliko naljutilo „prvu damu kalendara“ da je od tog doba postala ćurdljiva i hirovita.
Prema narodnom verovanju, Baba Marta je oličenje proleća, ponovnog rađanja, novih zamisli i neophodnosti sklada u prirodi i životu ljudi. Kad toga nema, ona na zemlju, kao zabrinuta baka, „pošalje sneg da opomene unuke kako treba da pripaze na ponašanje“.
Martenice, amajlija koja tera zimu i produžava život
Običaji vezani za proslavu 1. marta u Bugarskoj, Severnoj Makedoniji, Rumuniji i Moldaviji, uvršteni su na Uneskovu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva, kao „kulturni događaji povezani sa proslavom 1. marta“.
Kako stoji u opisu na sajtu Uneska, običaji se tiču tradicije koja se prenosi od davnina u čast početka proleća – izrada, davanje i nošenje crveno-belog konca, koji se potom odvezuje kada se vidi prvi pupoljak, lastavica ili roda.
Smatra se da je martenica amajlija koja pruža simboličnu zaštitu od opasnosti, kao što su hirovite vremenske prilike, a njena izrada donosi „siguran prelazak od zime do proleća za pojedince, grupe i zajednice“.
„Učestvuju svi članovi zajednica, bez obzira na njihovu starost, a praksa doprinosi društvenoj koheziji, međugeneracijskoj razmeni i interakciji sa prirodom, podstičući raznolikost i kreativnost. Neformalno obrazovanje je najčešći način prenošenja: u ruralnim sredinama starije žene uče mlade devojke kako da prave konac, dok u urbanim sredinama šegrti uče od nastavnika, zanatlija i kroz neformalno obrazovanje“ – navodi se u opisu.
Zajednice u ovim zemljama su aktivno uključene u napore za inventarizaciju, istraživanje, dokumentovanje i promociju ovog elementa, a u toku su i brojni kulturni projekti usmereni na njegovo očuvanje.
Prvog dana marta, „Baba Martu“ uz martenice dočekuju i u nekim pograničnim mestima na jugu Srbije, a u Vranju običaj čuva tek poneka porodica, najčešće sa makedonskim ili bugarskim korenima. Prave se od bele i crvene vune koje označavaju sneg i crvene sunčeve zrake koji najavljuju proleće. Veruje se da teraju zimu, produžavaju život, štite od bolesti itd.
Stavljaju se danas i nose najčešće do Mladenaca 22. marta (pravoslavni praznik 40 mučenika i kalendarski početak proleća).
U Bugarskoj se 1. mart čak i slavi kao nacionalni praznik Baba Marta, kada ljudi međusobno polanjaju martenice, narukvice ili lutkice, ručno izrađene ili kupljene. Bugari su bili kreativni, pa su lutkicama dali i imena – Pižo i Penda. Pižo je muška lutka, obično u beloj boji, dok je Penda ženska lutka, obično u crvenoj boji. Ponekad mogu biti ukrašene perlama, zlatnim novčićima, zmijskim zubima ili raznobojnim končićima okačenim o krajeve niti.
Prema verovanju, one donose zdravlje, sreću i dug život, a u seoskim sredinama martenicama se ukrašavaju stabla voćaka kako bi godina bila što plodnija.
Tradicija nošenja martenica se održala u Bugarskoj i Severnoj Makedoniji, ali i među bugarskom nacionalnom manjinom u nekim delovima Grčke i Južne Srbije. Pored toga, u Rumuniji postoji sličan običaj vezan za 1. mart, praznik Marcišor.
