Novinar portala Slobodna reč Dušan Pešić pozvao je na razgovor uz kafu nosioce lista kandidata za odbornike u Skupštini grada Vranja, koje će Vranjanci birati na lokalnim izborima u nedelju, 17. decembra, kako bi sa njima popričao o gradskim aktuelnostima. U nastavku je razgovor sa prvim na opozicionoj listi „Hrabro za Vranje – SRCE, Demokratska stranka, Pokret slobodnih građana, Ekološki ustanak – Ćuta“.
Razgovor smo, kao i sa prethodnim sagovornicima, otpočeli pitanjem o karikaturi simboličnog naslova – „Vranje ne sme da stane“.
Dragan Antić: To je prava slika Vranja, to nam je svakodnevica. Ovu karikaturu bih nazvao „Naša vlast i bahaćenje na maksimumu“. Potpuno nerazumevanje i neodgovornost u vezi sa potrebama građana Vranja.
Nikoga iz lokalne vlasti ne zanima da li građani imaju potrebu da znaju kada će neku ulicu početi da rade i kada će tu ulicu, ako bog da, i završiti. Niko ne zna koliko će to da košta, niko ne zna šta će u tom trenutku da se radi – da li samo fekalna kanalizacija, da li samo atmosferska, da li će ta ulica da bude asfaltirana ove godine, ili sledeće, ili nikad.
U Vranju ne postoji nijedna ulica koja je asfaltirana a da nije ponovo sečena naredne godine. Neka u jednoj godini urade samo jednu ulicu, ali neka je urade kako treba, i o jednom trošku. Svi smo svesni da ti radovi em otežavaju funkcionisanje, em mnogo koštaju.
Tu je i bahaćenja sa parkiranjem. Svakog dana možemo da vidimo da neki, koji su „iznad zakona“, mogu da se parkiraju gde god i kako god hoće, mogu da blokiraju i ulicu – ništa im se neće desiti. Imamo i pse lutalice o kojima, mislim, niko ne brine.
Voleo bih da znam da li su vakcinisani, da li su popisani i obeleženi. Video sam u Skoplju pse koji imaju ušne markice, registrovani su i niko ih ne dira, vode računa o njima.
Kod nas, mislim, to nije slučaj. Evo, skoro sam pročitao da su psi, pre nekoliko dana, napali devojčicu u OŠ „Vuk Karadžić“.
Imamo i ove znakove koji treba da obeleže mesto gde se vrše radovi na putu. To je tek katastrofa. Nedavno smo imali priliku, kada je rađena ona ulica u Raškoj, da je bio raskopan kanal dugačak kilometar a širok metar.
Niko nije našao za shodno da to obeleži. Pitam se – šta bi bilo da, ne daj bože, neko upadne: dete, penzioner ili neko ko vozi automobil ili bicikl? Ko bi, onda, bio kriv, i da li bi neko u ovom gradu bio odgovoran za to?
Strašno je koliko oni nemaju razumevanja za svoje građane, a potrebe građana bi političarima, valjda, trebalo da budu na prvom mestu. Grad koji ima dušu? Ako je i imao, odavno je ispustio.
SR: Hajde da prokomentarišemo vesti u poslednjih dvadesetak dana, a krenuli bismo od prosečne plate u Vranju koja je manja od 67.000 dinara (66.558), republička je 85.066. Kakav život može da se živi sa 67.000 dinara, pogotovo ako se uzme u obzir da neko vraća kredit ili plaća kiriju?
DA: To je, rečju, umetnost. Znam mnoge ljude koji imaju i manje od tih 67.000 dinara. Ako dve plate od 67.000 uđu u kuću, ti ljudi možda i mogu da „sastave kraj sa krajem“ i, nekako, premoste mesec. Za one koji žive sa samo jednom platom u kući to je nemoguća misija. Pogotovo oni koji imaju decu, pa dođe septembar kada treba da se kupe nove knjige, patike i jakne, kad krenu ekskurzije… Pa nastavnik kaže: „Dođite, imamo roditeljski sastanak u vezi sa ekskurzijom. Dva dana u Vrnjačkoj Banji – 20.000 dinara“. Ali je „na rate“, pa ćemo, jelte, to lako da podnesemo. Pre nekoliko dana bio sam u marketu, žena ispred mene kupuje nešto, kasirka joj popunjava ček i pita je: „Da li vam odgovara oktobar naredne godine?“
To znači da ljudi danas kupuju hranu da bi platili oktobra naredne godine. Eto koliko je u Vranju i Srbiji, u „zemlji ekonomskog tigra“, komotno da se živi.
SR: Nama je bilo šokantno otkriće istraživača iz BIRN-a da su dve organizacije iz Beograda dobile 330.000 evra za održavanje radionica i obuka u Vranju koje nikada nisu održane. Šta biste vi, za Grad, uradili sa 330.000 evra?
DA: Potrudio bih se da malo očistimo grad. Moj imenjak, Dragan Antić iz Ekološkog ustanka, pominjao je Markovo kale koje je toliko zapušteno da je pretvoreno u deponiju, a može da bude izletište i turistička atrakcija ne samo za nas, Vranjance. Ljudi vole da prošetaju, a u Vranju nemaju gde, pa šetaju do Motela i nazad. To ćemo mi, svakako, kao neka buduća vlast, da uradimo, sa ovim parama ili nekim drugim. Ako deo tog novca pretekne, sigurno bih uradio nešto da očistimo reke – i Sobinsku, i Vranjsku, i sve druge. Pošto to ne zanima lokalnog većnika za ekologiju, ne zanima ni gradonačelnika, ne zanima ni Komunalnu miliciju… Ne znam čiji je to posao, verovatno njihov nije.
SR: Kako vam se čine novi nalozi bivšeg gradonačelnika Slobodana Milenkovića na društvenim mrežama i objave o aktivnostima koje obavlja kao predsednik Privremenog organa. Ima li tu funkcionerske kampanje?
DA: Ja ne vidim ništa sporno i ništa loše u tome što je on otvorio naloge na Fejsbuku i Instagramu. Pošto je otvorio sad, naravno da je zbog kampanje. Sigurno ga je neko i naterao na to, jer, da je hteo, imao bi profile na društevnim mrežama i ranije. Mnogi ljudi imaju profile, dobro je za komunikaciju i informisanje. Kampanja je, a društvene mreže su jedna od stvari koja je dozvoljena u njoj. Ovo je najbezazlenije što je mogao da uradi.
SR:Možete li da navedete po jedan najveći uspeh i najveći neuspeh lokalne vlasti u Vranju od 2016. godine do danas?
DA: Najveći uspeh SNS-a je to što su, takvi kakvi su, još uvek na vlasti. Svaka im čast na tome, a to puno govori i o nama, građanima, kakvi smo i koliki nam je prag tolerancije na konstantno maltretiranje na svim nivoima.
Neuspeh je to što su sve investitore uspeli da oteraju. Nisu napravili atmosferu i sistem da investitori nađu neki razlog i interes da i dalje ostanu. Možda su većinu njih dovele neke prethodne vlasti, ali su ovi uspeli da ih oteraju svojim činjenjem ili nečinjenjem.
SR: Bliži nam se Nova godina, pa ne možemo a da se ne prisetimo novogodišnjih ukrasa od pre dve godine koji su građanke i građane Vranja koštali oko 25.000 evra, a mnogih od njih naredne godine već nije bilo…
DA: Kada se kaže 25.000 evra, to nisu male pare. Iskreno, nikad nisam kitio grad pa da mogu da znam da li je to malo ili puno, ali mogu da kažem da su ti ukrasi veliki promašaj. I to nije samo moje mišljenje. Sada se vraćam u to vreme i skoro svi sa kojima sam pričao na temu tih ukrasa su rekli da je to bila sramota i bruka, i da se deca više plaše onih ukrasa nego što im se sviđaju.
Mislim da to nikako nije ulepšalo grad. Na kraju krajeva, to ne treba ni da radi bilo ko, nego treba angažovati ljude koji se razumeju – treba naći neke umetnike, možda pitati decu iz ŠAF-a da osmisle i nacrtaju ukrase, a da onda neko, po tim modelima, razvuče svetlosne trake i slično, i napravi ukrase i konstrukcije koje će da ih nose. A ne da prave ona strašila. Spojilo bi se lepo i korisno, i kreativno, i bilo bi ono što se deci sviđa.
Pročitajte više:
