Film „Guguto Memeto“, čiji je scenarista i reditelj Vranjanac Branislav Stošić Ježa, već je prigrlio nagrade na festivalima u Herceg Novom, Novom Sadu, Grčkoj i Češkoj. Stošić još uvek nije „profesionalac“ – iako narečena priznanja „govore“ suprotno – student je završne godine Akademije umjetnosti Univerziteta u Banjoj Luci. Za portal Slobodna reč govori, između ostalog, o smrti kao motivu filma, o stanju „na rubu razuma“, o tome zašto naš narod može mnogo da trpi, izazovima sa kojima se susretao tokom snimanja, te da li je Vranje motivišuća sredina za nekoga ko je mlad i kreativan.
Slobodna reč: Koja je osnovna ideja filma „Guguto Memeto“? Čime mislite da ste pridobili pažnju kritike i publike?
Branislav Stošić: Želeli smo da preispitamo do kojih granica osećaj krivice, nataložena trauma i nesuočavanje sa prošlošću može da dedukuje jednog čoveka i promeni mu život. Ali stilska rešenja su bila da priči pristupimo iz drugog ugla, da je smestimo u jedan izmešten, bajkovit svet, da atmosfera bude topla, da to bude spolja, a da sve o čemu pričamo, taj čemer i to crnilo, bude unutra. I mislim da je baš taj naš pristup i privukao ljude, to što smo pokušali da jednu univerzalnu temu ispričamo kroz bajku, filmskim jezikom.
SR: Žiri festivala u Herceg Novom, na kojem ste nagrađeni, u obrazloženju svoje odluke napisao je, između ostalog, da je u pitanju „priča smeštena u Selu na rubu razuma“. Da li smo svi mi, u Srbiji, na rubu zdravog razuma? Koliko je teško ostati „pri čistoj svesti i zdravoj pameti“, uprkos nedaćama koje su zadesile naš narod, u svim sferama: od politike i umetnosti, do zaštite elementarnih ljudskih prava – vode, vazduha, slobode u najširem smislu?
BS: Mislim da stanje „na rubu razuma“ ne nastaje iz nužnog pritiska, nego iz slobodne volje. Ljudi svesno biraju da obitavaju u tom stanju, jer im je lakše da odatle posmatraju šta se oko njih dešava. Mehanizam odbrane, membrane od svih nedaća spoljnog sveta. Naš narod može mnogo da trpi, još kad mu nad glavom visi kultura sejanja straha… I tako trpi i trpi, ali to stanje „na rubu razuma“, kao što mu ime kaže, vrlo je granično i mora nekad da preraste u totalno ludilo, onda membrana puca i otvara se prava pandorina kutija.
SR: U tom „Selu na rubu razuma“, o kojem govorite u filmu, živi vračara koja predviđa ko će sledeći umreti. Zbog čega je motiv umiranja, odnosno smrti, vama bio inspiracija za film?
BS: Smrt je univerzalni motiv. Ubedili smo sebe da, što se više suočavamo sa smrtnošću, bićemo i sa njom pomireniji. Bilo je zanimljivo gledati filmove nekih reditelja koji su izlazili u skorije vreme, a čije su ideje nastale verovatno za vreme najjače pandemije i izolacije. Kako su postale prisutnije teme preispitivanja smrtnosti, baš u trenutku gde je smrt postala društvena okolnost. Nama je u ovom filmu smrt bila samo jedna od okolnosti. Što se tiče Slutke, vračare, tu smo se pisac Stefan Tićmi i ja poslužili formom basme, vrstom molitvenog pesništva, koje je vrlo karakteristično za Vranje i okolinu. Kad ona upada u svoj onarički šok, ona izgovara svoju basmu, veruje da ta magija reči tera svako zlo od čoveka. Ali jedino sa čime izlazi iz tog stanja je ime sledeće osobe koja umire i ta apsurdnost je ujedno i njena najveća krivica. Što se tiče Moće, našeg glavnog junaka, on je odabrao da slaže slova na krstove preminulih ljudi, odabrao je da bude blizu smrti, ne bi li ta smrt i njega pre stigla. Onda ne bi više morao da stalno oblači na sebe teški osećaj krivice.
SR: Još uvek ste na studijama. Kako, iz perspektive nekoga ko je na početku profesionalne karijere, gledate na uspeh koji ste postigli filmom „Guguto Memeto“, budući da je već osvojio brojne nagrade?
BS: Drago mi je da se ljudima svideo film, pogovo mi je drago da deca dobro reaguju na njega. Film je tek zaplovio u neki svoj festivalski život, tako da ćemo videćeti šta će tu još biti. Nagrade meni, iskreno, ne donose neku vrstu lične satisfakcije. Ono što mi donosi su reakcije ljudi, oni meni bliskih, ali i ljudi iz sveta filma, čije radove volim. Nagrade bi trebalo da budu neko nužno dobro da bi lakše uspeo da ostvariš svoj sledeći film, kao neka vrsta inicijacije u taj svet. Mada, nažalost, ovde ni to ne znači puno.
SR: Koji je najveći izazov sa kojim ste se, kao reditelj, susreli tokom snimanja filma?
BS: Najveći izazov je bio, sigurno, osmisliti taj bakoviti svet, izmestiti ga iz realnosti. U građenju takve filmske slike su mi najviše pomogli Zoran Pilipović, direktor fotografije, i Zorana Klječanin, scenografija i kostim. Drugi izazov je bio skupiti dovoljno para, jer ovakva vrsta filmske stilizacije zahteva dosta sredstava. Na početku nas je podržala Kinoteka Republike Srpske, ali, naravno, to nije bilo dovoljno, pa smo svi ulagali i svoje pare. Producent Đorđe Ćirić je stvarno to vešto iskordinisao. Bilo je lepo videti da je ljude uhvatila ta ideja i da su bili spremni da idu do kraja za nju, verujem da se takvi rizici koji idu iz višeg cilja uvek isplate. Posle snimanja nas je podržao i Audio-vizuelni centar Republike Srpske, i to je bio ključan korak da u postprodukciji završimo film kako smo hteli i da on dobije svoj puni oblik.
SR: Da li mislite da je Vranje inspirativna sredina za jednu mladu, kreativnu osobu? Ima li potencijala da se unapredi kulturna scena Vranja i juga Srbije, ili nema, i zašto je to tako?
BS: Mislim da se može unaprediti kulturna scena, bilo bi glupo da ne verujem to, ali put jeste trnovit i poprilično devastiran. Ja sam na Vranje uvek gledao previše romantičarski, za mene jeste inspirišuća sredina, ovde sam odrastao i formirao se. U Vranju kao da se najduže zadržalo ono „pusto tursko“, onaj dert i karasevdah o kome je Bora pričao u svojim delima. Teško nam je da se pokrenemo, apatični smo, previše promatramo sa strane. Ali ima nečeg lepog biti ponekad voajer sopstvenog života, postaješ pronicljiviji.
SR: Vranje je iznedrilo mnoge mlade, uspešne ljude koji su iz sveta umetnosti, a koji stvaraju daleko od rodnog grada, poput reditelja Juga Đorđevića ili dramaturškinje i književnice Aleksandre Jovanović, pevača Stefana Zdravkovića i mnogih drugih. Zbog čega svi ti mladi i kvalitetni ljudi ne stvaraju u Vranju?
BS: Mislim da nije problem stvarati u Vranju, to verovatno svi rade. Ali problem je izvesti to što si stvorio, pogotovo ako su za to potrebni određeni resursi, što mislim da je i slučaj sa ljudima koje si naveo. Malo se situacija menja u nekim medijima. Ali mislim da je sa filmom to najteže, jer zahteva ogromnu infrastrukturu, ljude i puno novca. Verovatno u Vranju nikad neće zaživeti neka produkcija, kao ni u drugim gradovima van prestonice. U Vranju nije sniman film skoro 30 godina. Ali ono što se može uraditi je okupiti ljude oko zajedničke ideje i dovesti ih u Vranje. Kao što većina reditelja ima vlažan san da snimi film u gradu u kome su ponikli, po ulicama za koje ga vežu određene uspomene, i da to tome da neki svoj uvid i značaj, ja sam siguran da ću u skorijoj budućnosti snimati film u Vranju.
Čitajte više:
Film „Guguto Memeto“ Vranjanca Branislava Stošića Ježe najbolji na festivalu u Herceg Novom
