Dušanu Tomiću (23), mladom glumcu iz Vranja koji je na četvrtoj godini studija na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, prvi projekat bio je rad sa Dušanom Duškom Kovačevićem. Igra lik Bate u komadu „Udovica živog čoveka“, koja je premijerno izvedena na sceni „Danilo Bata Stojković“ Zvezdara teatra, u Beogradu. Za Slobodnu reč, između ostalog, Dušan govori o saradnji sa proslavljenim piscem i rediteljem, kao i sa bardovima našeg glumišta koji se prema njemu odnose „očinski“, o nasilju koje je osnovna tema ove predstave, kao i o tome šta može preporučiti mladim Vranjancima koji sumnjaju u svoj talenat.
Slobodna reč: Kako vas je Duško Kovačević izabrao za ulogu Bate u komadu „Udovica živog čoveka“?
Dušan Tomić: Bata je ulični svirač. Sada su oni imali dilemu da li da traže glumca koji zna da svira, ili da traže muzičara pa da ga uče da glumi. U Novom Sadu me je video Slobodan Ivetić iz Zvezdara teatra kako sviram, a upoznao nas je naš zajednički prijatelj Marko Vejinović, direktor Filmskog festivala „Obnova“ u Novom Sadu. Na zatvaranju ovog festivala sam bio da zabavim društvo, gde mi je prišao Slobodan i rekao da Duško radi novu predstavu, da traži glumca koji zna da svira i da mu je potreban mladić. I to je tako ostalo, možda dva ili tri meseca sam čekao, rekli su mi – javićemo ti. Bio sam skeptičan, mislio sam – baš će Duško Kovačević mene da uzme. Posle dva-tri meseca me je zvao Slobodan i rekao da Duško hoće da dođe u Novi Sad, sa ekipom iz Zvezdare, da me upozna. Upoznao sam se sa njim, rekao mi je šta treba da se svira u predstavi. Radi se o pesmama „Čamac na Tisi“ i „O, mladosti“, Arsena Dedića. Onda je ponovo bilo zatišje, možda mesec ili dva, pa su me zvali da odem u Zvezdaru na probe sa Jelenom Đokić, pa sa Nelom Mihailović. Mislim da su bile tri probe. Posle treće je bio ceo ansambl, svih šest glumaca koji smo sada u predstavi, kada je Duško rekao da je to definitivna podela i da se raduje našoj saradnji.
SR: Kakav je utisak na vas ostavio Duško Kovačević?
DT: Ja sam živeo u zamisli da su svi ti, da ih nazovem, veliki ljudi nekako prepotentni, možda i iskompleksirani, da ne preterujem sad. Ali sam shvatio da su ti ostvareni ljudi sa obe noge na zemlji, jer nemaju potrebu da se dokazuju, niti da u društvu traže pažnju. Oni su svoje napisali ili pokazali na sceni, nemaju razloga da se nekome šlihtaju ili dodvoravaju. Duško je jedan, pre svega, gospodin i čovek koji jako brine o svojim glumcima. Od nekih najbanalnijih stvari – da li nam nešto fali što se tiče kostima, da li razumemo neku repliku, da li hoćemo da promenimo nešto. Ima puno razumevanja za glumce i otvoren je za saradnju i komunikaciju. Svi smo diskutovali o predlozima kako bi scena mogla da izgleda, o kostimima i replikama. Ili o odnosima likova u komadu, iako Duško tako nije zamislio u početku. Pa smo probali i uvideli da nešto treba izmeniti. Velika je stvar za mene što mi je prvi projekat bio baš sa Duškom, jer sam odrastao na njegovim filmovima. Glumci koji su meni uzori su, da ih tako nazovem, njegovi glumci, kao što su Zoran Radmilović, Bata Stojković, Miša Janketić ili Bora Todorović.
SR: Scenu delite sa vedetama srpskog pozorišta i filma. Koliko je njihovo iskustvo bilo značajno za vas i koliko vam je pomoglo u radu?
DT: Nama su krenule probe, recimo, 26. ili 27. avgusta, a moja prva proba je bila 5. septembra. Kada sam prvi put došao, bio sam uplašen, pošto oni već rade i uveliko su u probama. Mislio sam – samo vi radite, neću ja da vam smetam. Jer ko sam ja da nešto predlažem Mikiju ili Neli. Međutim, i oni su otvoreni, tražili su da ih gledam i onda komentarišem njihov rad, da im dajem neke ideje, pa i sugestije – šta je bilo dobro a šta nije. Taj njihov pristup pozorištu je neverovatan. Na prvom mestu su odgovorni, ali i posvećeni pozorištu i probi. I ta odgovornost koja izbija iz svih njih je i meni dala neku odgovornost. Ja ne mogu da dođem, sedim u bifeu i pijem koka-kolu dok oni dole rade. Ni u jednom trenutku nisam imao osećaj da su oni meni nešto prebacili, da imaju manje poštovanja ili da me manje vrednuju nego ostale. Niko iz Zvezdare, niti Duško, niti producenti, tehnika ili glumci, baš niko. Svi smo podjednako bitni za tu predstavu, koja ne može da funkcioniše ako nismo u dobrim odnosima ili ako se ja drugačije ponašam od ostalih. Sve se to odražava na proces.
SR: Pred premijeru ste rekli da su vas sve kolege prihvatile „kao sina“, što nekome može da zvuči kao fraza. Da li ste, zaista, stekli takav utisak?
DT: Apsolutno, posebno Miki jer je, sem mene, jedini muškarac u predstavi. Miki je bard našeg glumišta, neverovatno biće koje ima toliko poštovanja i razumevanja za ljude oko sebe. Toliko je normalna osoba, duhovna, puna ljubavi koju sa svima deli, bez ustručavanja. To nisam video u životu, a kamo li da sam zamišljao da tako veliki glumci, sa ozbiljnim karijerama, mogu tako da funkcionišu i da je to njihov život. Ali ne samo Miki, već svi sa kojima delim scenu u ovom komadu su mi ukazali poštovanje i ljubav.
SR: Možete li da sa čitaocima podelite neki savet koji vam je dao Duško Kovačević, ili neko od kolega, nešto što će vam značiti za glumačku karijeru?
DT: Savet koji sam dobio u Zvezdari je da ne izlazim na scenu ako ne verujem u to što radim i ako ne razumem tog čoveka. Ako nastupiš ikako drugačije – prvo lažeš sebe, pa lažeš kolege, onda i publiku koja je došla da nešto nauči, razume ili, možda, i promeni neko svoje mišljenje. Ako ti ne veruješ u to što radiš, ni publika neće verovati, a tvoje bivstvovanje na sceni neće ništa promeniti.
Voir cette publication sur Instagram
SR: Kako je i sam Kovačević naglasio pred prvo izvođenje „Udovice živog čoveka“, ovo je priča o nasilju, prevashodno o nasilju nad ženama. Koliko je tema nasilja bila inspirativna za vas kao glumca?
DT: Pa mislim da nikome tema nasilja nije inspirativna. Svima je bolna tema i svi koji se njome bave to rade da bi nešto promenili, da ne bi više bilo nasilja. Što se tiče mene lično, taj moj lik, Bata, dolazi na scenu jer njemu kradu zeca. U početku nisam mogao da razumem kako se oseća neko kome ukradu zeca. Kao mali sam ostao bez psa, uginuo je, nije mi bilo dobro dan ili dva. Ali to nasilje, onakvim kakvim ga Duško predstavlja, je da su neki nabildovani i istetovirani tipovi ukrali dečaku zeca. Dečaku koji svira na ulici i od toga zarađuje. Dobio sam komentar od reditelja Darka Bajića da je, zapravo, Bata taj lik koji dolazi i govori da ništa drugo nije bitno u životu, samo je bitan taj zec. Svi hrlimo u neke materijalne stvari, a sva Batina ljubav je, zapravo, skoncentrisana u toj jednoj životinji. Moj zadatak je da kažem ljudima da Bati nije bitno što su mu ukrali pare, ali da mu je baš bitno to što su mu ukrali Jocu, tog zeca, koji je njemu sve na svetu. On je siroče, ostao je bez roditelja, živeo je u domu i to je jedino pravo prijateljstvo i prava ljubav. Zato što je on pronašao Jocu u snegu, na Kosmaju, spasao ga je i sada su nerazdvojni drugovi. Ta ljubav i prijateljstvo nekako mi fale u današnjem društvu i u svakodnevici.
View this post on Instagram
SR: Kao mlad čovek kome se, na samom početku karijere, desio ovako veliki projekat, šta možete poručiti mladima iz Vranja koji, možda, sumnjaju u svoj kvalitet ili potencijal?
DT: Mislim da mladi ljudi, svakako, treba da prate intuiciju, koja je u svima nama, i da slušaju sebe. Čvrsto sam verovao da je ovaj glumački poziv za mene, da ja, kao Dušan, donosim nešto novo tom pozorišnom svetu, a i filmskom, nadam se. Ta želja me je držala, mogu da kažem i tvrdoglavost zbog mojih roditelja koji su želeli da ja nešto drugo studiram. Verovao sam i da ću upisati Akademiju, iako je i sam taj prijemni ispit velika sreća – da upadneš pre 300 ili 400 kandidata. Mnogo puta mi se desilo da izađem na scenu mrtav bolestan, a tokom predstave ništa ne osećam – ni temperaturu, ni bolove, bilo šta. A onda se, posle predstave, vrati onaj osećaj iznemoglosti. Na Akedemiji u Novom Sadu je pravilo da se do treće godine ništa ne radi. Od četvrte može da se radi, i u četvrtoj je ovo bio moj prvi projekat. Sada radim i u Somboru, u jednoj predstavi, tako da je krenulo polako da se otvara.
Čitajte više:
